- Viza? Nije potrebna viza za boravak do 30 dana.
- Najbolje vreme za putovanje? Između marta i maja i septembra i novembra (klima je slična kao kod nas).
- Minimum dana? 3-4 dana.
- Direktan let? Nema, ali Air Serbia ima direktu liniju do Šangaja. Mi smo platili povratne karte do Šangaja 580 EUR po osobi. Let traje između 10 i po i 12 sati. Od Šangaja do Pekinga smo putovali takozvanim bullet vozom, a karte smo platili $97 po osobi. Put traje oko 4 i po sata.
- Smeštaj? Mi smo bili smešteni u hotelu Sunworld Hotel Wangfujing Beijing, koji smo platili 360 EUR za 5 noći. Smeštaj možete da bukirate preko Booking.com (idealno ako nađete smeštaj sa besplatnim otkazivanjem ili plaćanjem na licu mesta).
- Top 3 mesta? Zabranjeni grad, Kineski zid, Letnja palata.
- Skriveni dragulj? Houhaj jezero.
- Ulaznice? Za popularne atrakcije je neophodno registrovati se i kupiti karte unapred, s tim što je većina ulaznica dostupna samo 7 dana pred planirani dan posete. Da bismo izbegli registracije na zvaničnim sajtovima ili preko WeChat-a, mi smo ulaznice uzeli preko Get Your Guide (većinu rezervacija možete da otkažete do 24 sata pred aktivnost).
- Trošak po danu (bez smeštaja)? 50 EUR je sasvim dovoljno.
- Još nešto bitno? Svašta! Imaćemo poseban vodič o tome šta treba znati pre putovanja u Kinu, ali ono što je apsolutno neophodno jeste da obezbedite internet u Kini (možete da kupite internet paket vašeg provajdera, uzmete e-sim ili kupite VPN) i instalirate Alipay i WeChat (u okviru ovih aplikacija se nalazi i aplikacija za prevoz Didi, koja je najbolji način da se krećete po Pekingu.).
Kada smo krenuli za Peking, znali smo da idemo u srce kineske imperije. Grad u kojem su carevi živeli, vladali i gradili spektakularne palate, hramove i vrtove. Mesto koje se zove „glavni grad“ (Peking bukvalno znači „severna prestonica“) i koje se posmatra kao simbol političke moći — kako u carskoj, tako i u savremenoj Kini.
Ali iako nas je najviše privukla istorija, nismo očekivali da će nas ovoliko oduševiti i savremena strana Pekinga. Široki bulevari, uredno održavani parkovi, tradicionalni i moderni restorani na svakom ćošku — sve to čini Peking gradom koji je mnogo više od svoje slavne prošlosti.
Peking je, naravno, ogroman.
Sa više od 22 miliona stanovnika, on je najmnogoljudnija prestonica na svetu. Po broju stanovnika je drugi grad u Kini (odmah posle Šangaja), ali po političkom i simboličnom značaju — prvi.
Prostire se na više od 16,000 km², a administrativno ima isti rang kao kineske provincije (takav status u Kini imaju samo četiri grada: Peking, Šangaj, Čongćing i Tjenđin). Drugim rečina, Peking je „grad-provincija“ sa sopstvenom upravom — on nije samo sedište moći već i sam njen izvor.
Ipak, većina turističkih atrakcija smeštena je relativno blizu jedna drugoj, što znači da je — uz malo planiranja — moguće dosta toga obići bez previše lutanja.
Za razliku od Šangaja, koji je pre svega poslovni i finansijski centar, Peking je političko, kulturno i obrazovno središte Kine. Ovde se nalaze sve najvažnije državne institucije, ali i neki od najlepših i najstarijih spomenika kineske civilizacije — od Zabranjenog grada i Letnje palate do Hrama neba i impresivnih delova Kineskog zida koji su dostupni kao jednodnevni izlet.
Ukratko: Peking nije grad u koji dolazite da biste videli Kinu kakva će tek postati — već onu kakva jeste već hiljadama godina. I kakva će, sasvim sigurno, biti još makar hiljadu.
Šta videti u Pekingu
Iako je ogroman grad, Peking se zapravo može sasvim fino obići za 3 do 5 dana — dovoljno da vidite najvažnije znamenitosti i osetite puls grada uz nešto prostora za predah.
Kad smo kod znamenitosti, Peking ima prilično jasnu listu nezaobilaznih atrakcija, i gotovo svi turisti obilaze slična mesta. To ne znači da je grad dosadan — naprotiv. Znamenitosti su ogromne, kulturno-istorijski bogate i često zahtevaju ceo dan, pa planiranje unapred itekako ima smisla.
Mi smo u Pekingu proveli 5 dana — i bilo nam je taman. Mogli smo da obiđemo sve što smo hteli i za 4 dana, ali taj jedan dan viška nam je omogućio da bolje rasporedimo plan obilaska.
Evo kako je izgledao naš itinerer:
Dan 1 (dolazak): Park Džingšan > Park Beihaj > Houhaj jezero (Lotus market).
Dan 2: Trg Tjenanmen > Zabranjeni grad > Ulica Nanluogusijang > Kule bubnja i zvona.
Dan 3: Kineski zid (Mutianju, ceo dan).
Dan 4: Letnja palata > Ulica Vangfuđing.
Dan 5: Hram neba > Lama hram > Konfučijev hram.
U Peking smo došli iz Šangaja takozvanim bullet vozom koji u proseku ide 300-350 km na sat. Vozne karte mogu da se kupe tek pola meseca pred put, ali dobra stvar je što mogu da se rezervišu preko aplikacije Trip.com — unapred platite karte i onda ih oni kupe za vas čim budu dostupne za dan puta. Mi smo dve karte platili $195.82 (oko $97 po osobi), a put je trajao oko 4 i po sata (Šangaj i Peking su udaljeni nešto više od 1,200 kilometara).
Iako Peking ima izuzetnu dobar metro sistem, mi smo se po gradu kretali isključivo Didi-jem, kineskom verzijom Uber-a. Ovo nam je značajno pojednostavilo obilazak Pekinga, a osim što je izuzetno komforan način za dolazak od tačke A do tačke B, Didi je i veoma povoljan — vožnje su uglavnom koštale između $2 i $4.
U nastavku sledi pregled svih atrakcija koje smo obišli.
Džingšan park
Džingšan park (景山公园) se nalazi odmah severno od Zabranjenog grada i pruža jedan od najboljih pogleda na ceo kompleks — sa najviše tačke u parku se krovovi carske palate nižu jedan za drugim, naizgled bez kraja.
Ono što danas deluje kao običan zeleni park sa brdom u sredini ima zapravo hiljadugodišnju istoriju. Džingšan je današnji oblik dobio u doba dinastije Ming, kada je podignuto veštačko brdo visoko 45,7 metara, kompletno napravljeno od zemlje iskopane tokom gradnje kanala oko carske palate.
Nekada zatvoreni deo carske bašte, park je vekovima bio dostupan isključivo carskom dvoru, sve do 1928. godine, kada je prvi put otvoren za javnost.
Brdo ima pet vrhova, a na svakom se nalazi po jedan paviljon. Kao što smo već rekli, sa vrha se pruža fantastičan panoramski pogled na Zabranjeni grad — ali i ostatak Pekinga.
Do vrha brda treba nekih 10-15 minuta, a za obilazak celog parka je dovoljno sat vremena. Ako idete posle Zabranjenog grada, spremite se za kratko, ali strmo penjanje. Ako idete pre, ovo je idealan način da iz ptičje perspektive vidite gde zapravo dolazite.
Napomena: Na zvaničnom sajtu pekinških parkova piše da je neophodno da se stranci registruju putem WeChat-a makar jedan dan pre posete parkovima. Ovo više nije neophodno i u svaki park možete ući bez registracije. Ulaznice se plaćaju na licu mesta — nažalost, ne sećamo se koliko je tačno koštala ulaznica za ovaj park, ali je bila veoma simbolična, tipa 50-100 dinara po osobi.
Beihaj park
Maltene odmah pored Džingšana nalazi se Beihaj park (北海公园), jedan od najlepših i najstarijih carskih vrtova u Kini koji je nekada bio deo zatvorenog kompleksa carske palate. Otvoren je za posetioce 1925. godine.
Beihaj je danas javni park sa jezerom, paviljonima i prepoznatljivom belom pagodom na vrhu brda koje se nalazi usred jezera.
Istorija Beihaja je naravno povezana sa kineskim carevima, ali je posebno zanimljivo da je u 13. veku ovaj prostor koristio i sam Kublaj-kan, mongolski car koji je osnovao dinastiju Juan i premestio prestonicu Kine u Peking. Upravo tada su počeli ozbiljni radovi na proširivanju i uređenju ovog područja kao carskog vrta.
Mi smo proveli oko dva sata šetajući parkom — i nismo obišli ni pola. Mesto je ogromno, ali to ima svoje prednosti — ovo je jedna od retkih atrakcija u Pekingu gde nije gužva.
Kao i za Džingšan park, i ovde se ulaz plaća nešto sitno. Ulaznice smo kupili na licu mesta bez ikakvih problema.
Houhaj jezero (Lotus market)
Houhaj jezero (后海) se nalazi odmah pored Beihaj parka — i kao i prethodna dva parka, nekada je pripadalo carskom kompleksu.
Najzanimljiviji deo Houhaja je Lotus market, šetalište uz vodu, gde se terase restorana nižu jedna do druge, sve otvorene ka jezeru.
Ovde možete da probate sve od pekinške patke do internacionalne kuhinje, ali imajte u vidu da su i cene nešto više nego u drugim delovima grada.
Mi smo seli na terasu tik uz vodu, probali lokalne specijalitete (nemamo pojma kako se zovu jela), naručili prirodne sokove od lubenice, i gledali kako lokalci voze pedaline — izuzetno idilične scene, pogotovo kad padne mrak i lampioni osvetle celu oblast.
Trg Tjenanmen
Trg Tjenanmen (天安门广场) je verovatno najpoznatiji trg u Kini — i svakako jedan od najvećih na svetu. Ovo je mesto koje se uvek vidi na slikama iz Pekinga, sa portretom Mao Cedunga koji visi iznad kapije i masivnim prostranstvom koje se pruža pred njim.
Tjenanmen znači „Kapija nebeskog mira“, i upravo se ispod te kapije ulazi u Zabranjeni grad. Sam trg se nalazi ispred kapije, i prostire se na više od 400.000 m². Na njemu se nalaze Spomenik narodnim herojima, Velika narodna dvorana (gde zaseda kongres), Nacionalni muzej Kine — kao i Maoov mauzolej, gde i dalje možete da pogledate njegovo balzamovano telo (ako baš želite — i ako uspete da se registrujete za posetu, što je maltene nemoguća misija).
Ko je bio Mao Cedung?
Mao Cedung (1893–1976) bio je osnivač i prvi lider Narodne Republike Kine. Predvodio je komunističku revoluciju u Kini i proglasio novu državu 1. oktobra 1949. upravo sa kapije iznad Trga Tjenanmen — događaj koji se i danas smatra ključnim trenutkom moderne kineske istorije.
Za mnoge u Kini, Mao je i dalje simbol nezavisnosti, ujedinjenja i otpora kolonijalizmu. Njegova slika i dalje visi iznad Trga Tjenanmen, pojavljuje se na novčanicama, a njegov mauzolej u centru trga je svakodnevno mesto hodočašća za hiljade ljudi (zbog čega je maltene nemoguće registrovati se za posetu).
Međutim, njegova vladavina bila je i puna kontroverzi. Neke od najambicioznijih kampanja, poput Velikog skoka napred i Kulturne revolucije, dovele su do velikih ekonomskih problema, društvenih potresa i smrti miliona ljudi.
Danas se u Kini o Maou retko govori kritički, barem javno. Zvanična linija je da je „učinio 70% dobrog, 30% lošeg“ — i ta formula se ponavlja često da bi se očuvala slika Maoa kao osnivača moderne Kine i da bi se održao kontinuitet i autoritet Partije.
Bilo da ga posmatrate kao revolucionara, diktatora, božanstvo u ljudskom obliku ili komplikovanu istorijsku figuru, nema sumnje da je Mao i dalje sveprisutan deo kineskog identiteta.
Za razliku od ostalih atrakcija u Pekingu, ovde je bezbednosna kontrola ozbiljna: morate da pokažete pasoš jednom ili više puta, prođete skener, i spremite se za gužvu, jer je ovo jedno od najposećenijih mesta u zemlji.
Ulaz je besplatan, ali redovi i kontrole umeju da potraju, plus MORATE da se registrujete minimum jedan dan pre posete. Ukoliko imate ulaznicu za neku od atrakcija na trgu (na primer, Nacionalni muzej ili Zabranjeni grad), navodno nije potrebna dodatna registracija, ali smo se mi ipak registrovali preko WeChat-a za svaki slučaj — prilikom jedne kontrole, policajac nam je tražio da pokažemo ovu registraciju.
Tjenanmen trg je van Kine najpoznatiji po protestima iz 1989. godine, kada su studenti i građani nedeljama tražili političke reforme. Protesti su završeni vojnim gušenjem, u kojem je stradalo na stotine — možda i hiljade — ljudi.
Snimak „čoveka ispred tenka“ postao je simbol otpora, a događaji iz tih dana ostali su duboko urezani u svetsku kolektivnu svest.
U Kini, međutim, tema je strogo cenzurisana — o protestima se ne govori javno, ne pominju se u školama, a informacije su blokirane na internetu. Na samom trgu nema nikakvog traga koji bi upućivao na te događaje.
Mi smo došli rano ujutru, zajedno sa još tri miliona Kineza, ali trg je dovoljno veliki da primi ogroman broj ljudi, tako da nismo toliko osetili gužvu — za razliku od Zabranjenog grada.
Zabranjeni grad
Zabranjeni grad (紫禁城 ili 故宫) nije samo najpoznatija atrakcija u Pekingu — to je srce kineske imperijalne istorije i verovatno najpoznatija palata u čitavoj Aziji. Nalazi se u samom centru Pekinga, u okviru nekadašnje carske gradske četvrti (Imperijalni grad), i više od pet vekova bio je centar moći ovog ogromnog carstva.
Zabranjeni grad se zove tako jer obični ljudi vekovima nisu smeli ni da mu priđu, a kamoli da kroče unutra. Ulazak je bio strogo kontrolisan i rezervisan samo za cara, članove njegove porodice, konkubine, visoke dvorske zvaničnike i evnuhe. Zabranjeni grad je bio zatvoren svet, sa sopstvenim pravilima i hijerarhijom, potpuno odvojen od spoljnog sveta. Kazna za neovlašćen ulaz u palatu je bila — smrt.
Kompleks je građen od 1406. do 1420. godine, za vreme cara Jonglea, trećeg vladara dinastije Ming. Više od milion radnika učestvovalo je u gradnji. Od tada pa sve do 1924. godine, Zabranjeni grad je bio zvanična rezidencija kineskih careva i njihovih dvorskih službenika — najpre iz dinastije Ming, a zatim i Ćing. Ukupno 24 cara vladala su iz ovog kompleksa!
To nije bila samo njihova kuća — to je bio i administrativni i ceremonijalni centar čitave države. Sve važne odluke, državni rituali, diplomatski prijemi i carske proslave odvijale su se upravo ovde. (Palata je podeljena na Spoljašnji dvor, koji je služio za državne poslove, i Unutrašnji dvor, gde su carevi živeli.)
Kompleks predstavlja najveći sačuvani kraljevski kompleks na svetu. Prostire se na oko 720,000 m², ima 980 zgrada i 8,886 prostorija (zvanično se tvrdi da kompleks ima 9,999 prostorija). Mi smo unutra proveli oko 4 sata i verovatno videli samo deo — doduše, obišli smo sve najvažnije objekte.
Nakon što je poslednji kineski car Pu Ji izbačen iz palate 1924. godine, Zabranjeni grad je prestao da bude carska rezidencija i 1925. je otvoren za javnost kao Palata muzej. Uprkos tome, za mnoge u Kini, ovaj kompleks i dalje ima duhovno i kulturno značenje — kao simbol kontinuiteta, veza sa precima i dokaz veličine kineske civilizacije.
Pu Ji, poslednji kineski car
Pu Ji je na presto došao kao dečak od samo 2 i po godine, 1908. godine, a abdicirao 1912., kada je u Kini ukinuto carstvo i proglašena republika. Ipak, po tadašnjem sporazumu, dozvoljeno mu je da ostane u Zabranjenom gradu i nastavi da živi kao simbolični car — bez moći, ali uz sve dvorske privilegije.
Taj tihi dogovor trajao je sve do 1924., kada su tadašnje vlasti odlučile da ga konačno isele. Tada je Pu Ji napustio palatu zauvek, čime je i simbolično završen jedan od najdužih carskih perioda u svetskoj istoriji.
Kasnije je imao fascinantan (i kontroverzan) život: jedno vreme je sarađivao sa japanskim okupatorima u Mandžuriji, posle rata bio zatvoren i prevaspitavan, da bi na kraju života radio kao baštovan u botaničkoj bašti u Pekingu — kao običan građanin Narodne Republike Kine.
Danas je njegova priča možda najpoznatija zahvaljujući filmu „Poslednji car“ (1987), koji je sniman upravo u Zabranjenom gradu — kao prvi zapadni film kojem je to ikada dozvoljeno.
Ulazak u kompleks moguć je samo uz prethodno rezervisane karte, čija cena zavisi od doba godine (između $5.50 i $7). Mi smo ih uzeli preko Get Your Guide, jer bismo inače mogli da ih kupimo samo 7 dana pre posete — ovo naravno znači i da smo ih platili više (oko $16 po osobi), ali nismo želeli da rizikujemo da ne vidimo Zabranjeni grad. Poseta počinje na jugu, kroz Kapiju nebeskog mira (Tjenanmen), a završava se izlaskom na severu, kroz Kapiju božanske moći (odmah preko puta ove kapije je ulaz u Džingšan park).
Naš utisak? Zabranjeni grad je jedno od onih mesta koje opravdava svaki superlativ. Veliko, veličanstveno, strogo organizovano i potpuno drugačije od bilo čega drugog što smo videli u Kini. Nije važno da li ste ljubitelj istorije, arhitekture ili kulture — ovde ćete osetiti snagu jednog carstva koje je postojalo duže od većine država koje danas postoje!
Mačke u Zabranjenom gradu
Zabranjeni grad već vekovima deli prostor sa — mačkama. Carevi su ih voleli i negovali, neki su im dodeljivali titule, a jedna je čak sahranjena u zlatnom kovčegu.
Danas u kompleksu živi oko 150 do 200 mačaka. Osim što čuvaju zbirke od miševa, mačke su postale i mini-atrakcija — pojavljuju se na suvenirima i često su omiljeni „statisti“ na fotografijama turista.
Nanluogusijang i hutonzi
Nanluogusijang (南锣鼓巷) je jedna od najpoznatijih hutong ulica u Pekingu. Dugačka je oko 800 metara i poznata po šarenim radnjama, kafićima, galerijama i mirisima hrane koji vas prate na svakom koraku. Nekada obična stambena ulica, danas je jedno od najživljih mesta za šetnju, odmor i kupovinu suvenira.
Iako je vrlo turistička, i dalje ima šarma, naročito ako skrenete u sporedne uličice, gde ćete naići na prave hutonge. To su tradicionalne pekinške ulice sa niskim kućama i zajedničkim dvorištima, gde i danas žive lokalne porodice.
Mi smo ovde došli posle Zabranjenog grada, da malo odmorimo, pojedemo nešto i kupujemo suvenire i poklone. Imajte u vidu da izuzev u zvaničnim radnjama u okviru velikih turističkih atrakcija, po Pekingu nema puno suvenirnica — ako svraćate u ovu ulicu, naš savet je da makar bacite pogled na suvenire, ima stvarno odličnih stvari!
Kule bubnja i zvona
Kula bubnja (鼓楼) i Kula zvona (钟楼) su za vreme imperijalne Kine bile ključne za merenje vremena u Pekingu, pre nego što su satovi postali stvar svakodnevnice nakon proterivanja poslednjeg cara iz Zabranjenog grada.
Obe kule su danas otvorene za posetioce i možete se popeti na vrh uz dosta (veoma strmih) stepenika — ali vas gore čeka lep pogled na stari deo Pekinga i obližnje hutonge. U Kuli bubnja povremeno se održavaju i kratke demonstracije bubnjanja koje vredi videti.
Ulaznice mogu da se kupe na licu mesta, ili za jednu ili obe kule. Objedinjena karta za obe kule košta oko $4-5.
Kineski zid (Mutianju)
Ako postoji jedno mesto koje svi zamišljaju čim se pomene Kina — to je Kineski zid. I koliko god puta da ste ga videli na slikama, ništa vas ne može potpuno pripremiti za trenutak kad zaista kročite na njega i pogledate kako se proteže u nedogled.
Kineski zid nije samo najpoznatija kineska građevina, već i jedno od najimpresivnijih arhitektonskih dostignuća u istoriji čovečanstva (i jedno od 7 novih svetskih čuda). Nije to jedan zid, već niz fortifikacija i zidova građenih i dograđivanih tokom više od 2,000 godina, duž severnih granica drevnih kineskih država i kasnije imperije. Zid je služio ne samo za zaštitu od napadača, već i kao sistem kontrole granica, carina i trgovine, naročito duž Puta svile. Ukupna dužina svih delova zida iznosi neverovatnih 21,196 kilometara!
Prvi delovi zida datiraju još iz 7. veka pre nove ere, a ujedinjenje različitih zidova počinje u vreme dinastije Ćin. Tokom vekova, razne dinastije su ga obnavljale, produžavale i koristile u vojne i administrativne svrhe. Najpoznatiji delovi potiču iz dinastije Ming (1368–1644).
Mi smo izabrali da posetimo Mutianju (Mutianyu) (慕田峪长城) — jedan od najpopularnijih, ali i najlepših delova zida za posetu. Nalazi se oko 70 km severoistočno od Pekinga i važi za odličan kompromis: manje gužve nego na popularnijem Badalingu, ali i dalje ima dovoljno razvijenu turističku infrastrukturu.
Poseta obuhvata penjanje na dve sekcije zida. Do prve se gore ide ski-liftom, a može da se spusti dole toboganom — apsolutno fenomenalna stvar koju toplo preporučujemo. Em je super zabavno, em je brz način da se spusti dole. Do druge sekcije se ide i vraća žičarom. Do obe sekcije možete da dođete i peške…ako ste u izuzetnoj kondiciji. Možete i da pešačite od jedne do druge sekcije, ali to znači kilometarske šetnje po delu zida gde nema ništa da se vidi — osim zida po kome hodate.
Zid na ovom delu je restauriran, ali bez previše ukrašavanja — dovoljno autentičan da možete da zamislite kako je nekad izgledalo čuvati granicu iz tog pravca. Iako je teren težak (stalno ste na usponu ili nizbrdici — i ima mali milion stepenica), pogled koji se pruža sa svakog dela zida opravdava svaki korak.
Pošto smo mi išli na organizovani dnevni izlet, na zidu smo imali oko 4-5 sati — sasvim dovoljno da se obiđu obe sekcije, makar donekle, pošto oba dela imaju jako naporne uspone.
Podrazumeva se da treba da obujete udobnu obuću — napominjemo ovo jer smo stvarno videli žene u štiklama. Ponesite dovoljno vode i ne zaboravite zaštitni faktor ako idete po sunčanom danu.
Mi smo bukirali ovaj izlet preko Get Yout Guide i platili smo ga oko $17 po osobi (opcija bez ručka).
Letnja palata
Letnja palata (颐和园) nalazi se oko 15 km od centra Pekinga i predstavlja pravo remek-delo imperijalne Kine. Ako je Zabranjeni grad bio sedište moći, Letnja palata je bila mesto za odmor — ali odmor u carskom stilu: sa veštačkim jezerom, paviljonima, hramovima, dvoranama i najdužim natkrivenim šetalištem na svetu.
Današnji kompleks potiče iz vremena dinastije Ćing, pre svega iz vremena carice udovice Cisi, koja ga je obnovila krajem 19. veka koristeći — prema legendi — novac namenjen modernizaciji mornarice.
Srce Letnje palate je jezero Kunming, koje zauzima skoro tri četvrtine površine kompleksa. Na njegovoj obali se uzdiže Brdo dugovečnosti, sa čuvenom Pagodom mirisnog Bude na vrhu. Sa tog mesta pruža se pogled koji retko šta u Pekingu može da nadmaši.
U Letnjoj palati smo proveli oko 4-5 sati, a ulaznice smo takođe kupili preko Get Your Guide za oko $16 po osobi (karte koje obuhvataju ulaz u sve delove palate su inače oko $9, ali kao i za Zabranjeni grad, nismo hteli da rizikujemo da ostanemo bez ulaznica).
Ulica Vangfuđing
Vangfuđing (王府井大街) je najpoznatija pešačka zona u Pekingu — kombinacija šoping centara, ugostiteljskih objekata i svetlećih reklama.
Ovu ulicu smo posetili nekoliko puta jer nam je tu bio smešten hotel (ako izaberete ovaj deo Pekinga za smeštaj, ovde ćete naći sve što može da vam zatreba, od prodavnica svetskih brendova do lokalne hrane i tradicionalnih kineskih apoteka).
U ovoj ulici se nalazi i katolička crkva — neobičan prizor u Pekingu — ispred koje penzioneri neretko vežbaju ili igraju.
Hram neba
U Pekingu ima mnogo hramova, ali Hram neba (天坛) je stvarno nešto posebno. Za razliku od drugih, ovo nije mesto posvećeno bogovima u klasičnom smislu, već nebu samom — kao najvišoj sili u kineskoj tradiciji, iz koje potiče pravo cara da vlada.
U drevnoj Kini, car je smatran Sinom neba, božanski postavljen da upravlja zemljom u ime viših sila. Da bi zadržao legitimitet svoje vlasti, morao je javno pokazivati poštovanje prema nebu, kroz pažljivo propisane rituale i ceremonije. Upravo za te svrhe je i izgrađen Hram neba, kao mesto na kojem se car molio za dobru žetvu.
Hram je podignut 1420. godine, tokom vladavine cara Jonglea iz dinastije Ming, istog vladara koji je podigao i Zabranjeni grad. U početku je bio jednostavniji, ali su ga carevi iz kasnijih dinastija, posebno iz dinastije Ćing, proširivali i obnavljali, dodajući nove strukture i unapređujući ceremonijalni značaj kompleksa.
Hram neba se prostire se na ogromnoj površini — veći je čak i od Zabranjenog grada. U njegovom središtu nalazi se Dvorana za molitvu za dobru žetvu, prepoznatljiva okrugla građevina sa plavim krovom na tri nivoa. To je jedna od najfotografisanijih građevina u Pekingu, i s razlogom — potpuno je simetrična, prepuna simbolike, i napravljena od drveta bez ijednog jedinog eksera! Još jedno zaista nezaobilazno mesto u Pekingu!
I za Hram neba smo ulaznice uzeli preko Get Your Guide, za $10 po osobi (regularne ulaznice su između $2-5).
Lama hram
Lama hram (雍和宫) je jedan od najvećih i najvažnijih tibetanskih manastira u Pekingu — i uopšte u Kini.
Lama hram nije uvek bio hram. Prvobitno je na tom mestu bila carska rezidencija, koju je koristio jedan od najvažnijih članova dinastije Ćing. Tek nakon njegove smrti, kompleks je pretvoren u budistički manastir pod pokroviteljstvom dvora.
Godine 1744. hram dobija carski status: krovne pločice su zamenjene žutim, koje su bile rezervisane isključivo za cara. Od tada postaje glavno tibetansko budističko sedište u unutrašnjoj Kini, sa stotinama monaha iz Mongolije i Tibeta.
U kasnijem periodu, ovde se odvijao i proces izbora reinkarnacija najviših lama, što je hram učinilo važnim i u političkom i u religijskom smislu.
Hram je impresivan u arhitektonskom smislu, a u njemu se nalazi i veliki broj statua — najupečatljivija je statua Bude, visoka 26 metara (od toga 8 pod zemljom), isklesana iz jednog komada sandalovine — što je zabeleženo i u Ginisovoj knjizi rekorda!
U hram dolaze Kinezi da se mole, a turista skoro da nema. Ulaznice mogu da se kupe na licu mesta za oko $3,50.
Konfučijev hram
Odmah pored Lama hrama nalazi se drugi najveći hram posvećen Konfučiju u Kini (北京孔庙), nakon onog u njegovom rodnom gradu, Čufu.
Hram je sagrađen 1302. godine, za vreme dinastije Juan, i vekovima su se ovde održavale ceremonije u čast Konfučija — filozofa, učitelja i osnivača jednog od najuticajnijih misaonih sistema u kineskoj istoriji.
Za razliku od Lama hrama, ovaj je dosta manje posećen — sjajno u gradu u kome su nesnosne gužve na skoro svim mestima! Karta košta oko $4.
Mesta kroz koja smo vas sproveli u ovom vodiču pružaju odličan uvod u višeslojnu istoriju Pekinga — i svedoče o kontinuitetu jedne slavne i moćne civilizacije.
Kinezi možda gledaju u budućnost, ali vrlo dobro znaju ko su i odakle dolaze — i koliko duguju onima pre njih. Zato Peking, i bez cara, ostaje pravi carski grad.
To bi bilo to o Pekingu! Ako ste već bili u Kini, voleli bismo da čujemo vaše utiske u komentarima. Ako vam se sviđa naš blog, zapratite nas na Instagramu i tako pružite podršku ovome što radimo. Hvala na čitanju — do sledećeg putopisa!
