Osim letovanja u rizortovima, Tunis ima još svašta nešto da ponudi, a najlakši način da vidite što više od zemlje je da idete na dnevne izlete. Agencije nude razne fakultativne izlete, a ono što preporučujemo da ne propustite su poseta glavnom gradu Tunisu, antičkim ostacima Kartagine i plavo-belom gradiću Sidi Bou Saidu, kao i dvodnevni izlet u Saharu koji obuhvata obilazak nekoliko lokaliteta.
U zavisnosti od toga koliko vremena imate, Tunis, Kartaginu i Sidi Bou Said možete da obiđete i sami – s tim što nismo sigurni da biste mogli sve ovo da obiđete za jedan dan. Nama je iskreno krivo što nismo sami obilazili ova mesta, ponajpre Kartaginu, jer tokom organizovane ture jednostavno nema dovoljno vremena da se sve natenane obiđe. Tešimo se da je bolje videti išta nego ništa, ali ako ste ljubitelji antičke istorije, imajte u vidu da ćete tokom fakultativnog izleta videti samo jedan mali deo lokaliteta.
Što se tiče Sahare, to je već druga priča, i tu toplo savetujemo da idete grupno. Tokom izleta se prelaze velike razdaljine, i bilo bi prilično naporno pokušati samostalno doći do svih mesta koja se posećuju u sklopu ture. Uprkos tome što se većina vremena provede u busu, ovaj izlet stvarno vredi, mada bi naravno bilo lepše kada bi agencije ostavile više vremena za obilaske, čak i ako bi to značilo preskočiti mesto ili dva.
Na oba izleta smo išli preko agencije kojom smo i došli u Tunis, ali iste ture možete da nađete i preko Get Your Guide ili u većini hotela. Izlet u Tunis, Kartaginu i Sidi Bou Said smo platili 65 EUR po osobi, a izlet u Saharu 135 EUR po osobi. U nastavku sledi detaljan izveštaj sa oba izleta.
Tabela sadržaja
Dnevni izlet u Tunis, Kartaginu i Sidi Bou Said
Na ovaj izlet se kreće između 5 i 8 ujutru, u zavisnosti od hotela. Nama je rečeno da autobus dolazi po nas u 7, ali nas je na kraju pokupio sa pola sata kašnjenja – kako smo čuli, ovo nije ništa neuobičajeno, i zbog saobraćajnih gužvi i (dez)organizacije lokalnih partnera. U svakom slučaju, naš hotel je bio jedan od zadnjih na spisku, tako da smo još i dobro prošli, za razliku od putnika koji su iz Mahdije krenuli nekoliko sati ranije.
Tunis
U glavni grad Tunis smo stigli nešto malo posle 10, a autobus nas je ostavio negde na sredini bulevara Habiba Burgibe, nazvanom po prvom predsedniku države. Ovaj bulevar je glavna gradska avenija – veoma lepo je sređen, širok i okružen kolonijalnim zgradama i palmama, zbog čega se često poredi sa pariskim Šanzelizeom (razumemo sentiment, ali bulevar je daleko od Šanzelizea).
Od atrakcija, na bulevaru se izdvaja impresivna Katedrala Svetog Vinsenta de Pola, rimokatolička katedrala sagrađena krajem 19. veka, preko puta koje se nalazi I love Tunisia znak, i nešto udaljenija sahat-kula, moderan, bronzani obelisk kog lokalci često zovu Big Ben Ali – jer je podignut za vreme vladavine predsednika Zina el Abidina Ben Alija, diktatora koji je prebegao u Saudijsku Arabiju tokom Tuniske revolucije 2011. godine.
Pored katedrale smo prošli na putu za medinu (i nazad do busa), ali do sahat-kule nismo imali vremena da odemo – samo smo je videli iz busa, zajedno sa napuštenim Hotelom du Lak, brutalističkom građevinom zatvorenom pre četvrt veka koja čeka na rušenje.
Od busa do medine, odnosno do Trga pobede, gde se nalazi Francuska kapija (ili Kapija Bab el Bhar), došli smo sa vodičem, a onda smo imali nekih sat i 15-20 minuta slobodnog vremena za razgledanje.
Francuska kapija podignuta je da razdvoji moderni deo grada od tradicionalne arapske medine. Sa jedne strane kapije nalaze se kafići, hoteli i bulevar Habiba Burgibe, a sa druge strane se otvara lavirint uskih ulica, sukova i mirisa začina, tipičan za muslimanske gradove severne Afrike.
Medina Tunisa, stari grad koji datira još iz 7. veka, pod zaštitom je Uneska od 1979. godine, a u njoj se nalazi preko 700 kulturno-istorijskih spomenika. Medina je inače osnovana oko Velike džamije Zitoune, jedne od najstarijih i najvažnijih džamija u severnoj Africi. Mali deo džamije može da se vidi tokom šetnje po medini, ali ulaz je dozvoljen samo muslimanima.
Međutim, da vidite džamiju iz bolje perspektive, a ujedno i veći deo medine, možete da se popnete na krov jedne zgrade, gde se nekada nalazio kafe Panorama. Jako je teško naći ulaz u ovaj nekadašnji kafe pošto se stepenice koje vode do krova nalaze u prodavnici, ali ako pitate lokalne prodavce, uputiće vas u dobrom smeru.
Lutajući medinom i na kraju izašavši iz nje, mi smo naišli i na Trg Kazbah, okružen vladinim zgradama, u čijem središtu se nalazi neobičan spomenik. Ništa posebno, ali nam je bio zanimljiv kontrast između tradicionalne medine gde (makar naizgled) vlada haos i modernog dela grada u kome ne možete da ne primetite izuzetno pojačano policijsko prisustvo.
U medini smo bili oko sat vremena – sasvim dovoljno što se nas tiče, mada bismo možda pričali drugačije da pre ovoga nismo obišli mnogo lepšu medinu u Susu (i već kupili gomilu suvenira). Ovo je sve ono što smo želeli da vidimo u centru grada, tako da smo bili zadovoljni pokrivenošću ture, ali ogromna mana je što se u sklopu izleta ne ide u poznati Bardo muzej.
Bardo je najpoznatiji i najvažniji muzej u zemlji — i drugi najveći u čitavoj Africi – koji prikazuje istoriju Tunisa kroz milenijume i različite civilizacije, kroz izuzetnu kolekciju arheoloških nalazišta i umetničkih dela, a čuven je širom sveta po svojoj impresivnoj kolekciji rimskih mozaika.
Iako smo u Susu imali prilike da vidimo neverovatne mozaike u Arheološkom muzeju, izuzetno nam je krivo što nismo posetili Bardo – ukoliko ste ljubitelj istorije, naš savet je da ipak bukirate turu preko neta koja obuhvata obilazak ovog muzeja.
Sidi Bou Said
Sidi Bou Said je jedno od najlepših i najfotogeničnijih mesta u Tunisu, slikoviti gradić smešten na brdu iznad mora, oko 20 kilometara od centra Tunisa i svega nekoliko kilometara od ruševina Kartagine.
Grad je poznat po belim kućama sa plavim vratima i drugim detaljima, a zbog svoje neosporne lepote i mediteranskog šarma, Sidi Bou Said je postao inspiracija brojnim umetnicima, piscima i slikarima.
U Sidi Bou Said smo stigli oko pola 2, nakon pauze za ručak od nekih 45 minuta – ručak je uključen u cenu izleta, ali se pića plaćaju. U gradu smo prvo posetili Muzej Dar El Anabi, tradicionalnu kuću koja nudi uvid u to kako je izgledao život bogatih tuniskih porodica u 18. i 19. veku. Nemojte da propustite posetu ovom muzeju jer osim veoma interesantnog nameštaja i drugih predmeta, možete da se popnete na krovnu terasu sa koje se pruža predivan pogled na plavo-bele ulice Sidi Bou Saida.
Posle muzeja smo imali nekih sat vremena za istraživanje grada – ovo je dovoljno za laganu šetnju, fotkanje i kupovinu suvenira. Imajte u vidu samo da je obilazak Sidi Bou Saida naporan i u drugoj polovini septembra, zbog izuzetno visokih temperatura i jakog sunca, a ne želimo ni da zamislimo kako je tokom jula i avgusta.
Iako je bilo planirano da u Sidi Bou Said idemo nakon Kartagine, vodič je iz nekog razoga obrnuo redosled – što nije ispalo loše jer je obilazak Kartagine, u koju smo stigli oko 3, bio mnogo podnošljiviji. Međutim, smatramo da bi ipak bilo bolje da se obilazak Tunisa, odnosno medine, ostavio za kraj jer je medina natrkrovljena, i samim tim u njoj nije toliko vruće kao na direktnom suncu.
Kartagina
Kartagina je bila jedan od najmoćnijih gradova-država antičkog sveta, smeštena na severu današnjeg Tunisa, na obali Sredozemnog mora. Osnovali su je fenički trgovci iz Tira oko 9. veka pre nove ere, a ubrzo je izrasla u najvažniju pomorsku silu u ovom delu sveta i postala glavni rival Rimskog carstva u borbi za prevlast nad zapadnim Mediteranom.
Grad je uništen u Trećem punskom ratu (149.–146. godine pre nove ere), kada su Rimljani, nakon višegodišnje opsade, provalili u Kartaginu i sravnili je sa zemljom. Rimljani su sistematski spalili grad, porušili njegove zidine i hramove, a preživele stanovnike prodali u roblje. Prema predanju, zemlju su potom posuli solju kako bi simbolično sprečili da se grad ikada više podigne.
Rimljani su nekih sto godina kasnije na istom mestu osnovali rimski grad Kartaginu, koji je postao jedna od najvažnijih provincija u Africi. Danas se na mestu antičke Kartagine, u blizini grada Tunisa, nalaze arheološki ostaci koji su uvršteni na Uneskovu listu svetske baštine.
Ovi arheološki ostaci ne nalaze se na jednom mestu, već su raspoređeni na više arheoloških lokaliteta širom modernog predgrađa Tunisa. Tokom organizovane ture obilaze se Antoninove terme i brežuljak Birsa, s tim što se kod termi ostaje samo 20 minuta, što je apsolutno nedovoljno da se zaista uživa u ovom fantastičnom istorijskom spomeniku. Na brežuljku se ostaje duže, možda nekih 40 minuta.
Antoninove terme su najveći kompleks rimskih termi izgrađenih na afričkom kontinentu i jedan od tri najveća u čitavom Rimskom carstvu. Ujedno su i najveće terme izvan Italije, što svedoči o značaju koji je rimska Kartagina imala u to vreme. Izgrađene su u 2. veku nove ere, za vreme cara Antonina Pija.
Antoninove terme bile su pravo čudo antičkog inženjerstva, ogroman kompleks koji je mogao da primi hiljade posetilaca istovremeno. Pored glavnih kupatila, kompleks je obuhvatao i prostran bazen na samoj obali mora, kao i mesto gde su se Rimljani rekreirali pre ili posle kupanja.
Vandali su razorili terme 439. godine, a kasnije su Arapi koristili kamen iz ruševina za izgradnju Tunisa. Ipak, ostaci su iznenađujuće dobro očuvani, pa se i danas lako može zamisliti kako je izgledao ovaj monumentalni kompleks u svom punom sjaju.
Inače, predsednička palata – ograđena i izuzetno dobro čuvana – nalazi se blizu termi. Ne možete da joj priđete, ali možete da vidite zidine iz daljine.
Što se tiče brežuljka Birse, ovo je srce drevne Kartagine i jedno od najvažnijih arheoloških mesta u gradu. Ovde se nalazila citadela, glavno vojno uporište koje je predstavljalo ključnu odbrambenu tačku grada.
Prema legendi, upravo je ovde feničanska kraljica Didona osnovala Kartaginu nakon što je izbegla iz Tira. Naime, lokalni vladar je Didoni rekao da će joj dati onoliko zemlje koliko može da pokrije jednom volovskom kožom (naziv Birsa potiče od feničanske reči za volovsku kožu), a ona je onda isekla kožu na tanke trake koje je postavila oko čitavog brežuljka.
Danas, ovde možete da vidite ostatke antičkih građevina i Katedralu Svetog Luja iz 19. veka. Ovo zdanje nosi ime po francuskom kralju Luju IX koji je 1270. godine umro u Kartagini prilikom povratka iz krstaških ratova.
Aa brežuljka se takođe pruža sjajan panoramski pogled na grad Tunis i Sredozemno more. Na brežuljku se nalazi i Nacionalni muzej Kartagine u kome su izloženi predmeti pronađeni na području antičke Kartagine, ali je nažalost zatvoren – i ne zna se kada će se opet otvoriti.
Već smo rekli da nismo imali dovoljno vremena kod termi, ali osim toga, voleli bismo da smo imali više vremena za obilazak i drugih lokaliteta. Na primer, u Kartagini još mogu da se vide rimske vile, pozorište – čak i amfiteatar! Da, terme i brežuljak su najvažnija mesta u Kartagini, ali bi makar sat slobodnog vremena za samostalno razgledanje zaista dobro došao. U svakom slučaju, nemojte da propustite odlazak u Kartaginu, ali ako ikako možete, birajte manje grupe ili solo obilazak.
Nakon obilaska Kartagine, krenuli smo nazad u Sus, a u hotel smo na kraju stigli tek oko pola 8. Iako je agencija rekla da tura traje oko 8 sati, ovo prosto nije realno – teško da ovakva tura može da traje kraće od 10-12 sati.
Dvodnevni izlet u Saharu
Prvi dan
Kao i za izlet u Tunis, Kartaginu i Sidi Bou Said, i za ovaj je dogovoreno vreme polaska bilo 7 ujutru. Znajući da autobusi redovno kasne, nismo se mnogo zabrinuli ni kada je prošlo pola sata od planiranog vremena polaska. Međutim, nakon toga smo već počeli da se nerviramo i ubrzo kontaktirali vodiča u Susu – da bismo saznali da je autobus otišao bez nas!
U vodiču za Sus smo pričali o tome kako se naš hotel nalazio u kompleksu od tri hotela, i kasnije nam je rečeno da je vozač čekao kod pogrešnog hotela. Naravno, vozaču nije palo na pamet da pozove nas ili vodiča da proveri gde smo – jednostavno je samo nastavio dalje. Srećom, na kraju su uspeli da organizuju alternativni prevoz (kolima) za nas do prvog lokaliteta – i iako smo krenuli na izlet skoro 2 sata nakon dogovorenog vremena, stigli smo svega 15-20 minuta nakon grupe.
Svaka pohvala za našeg vodiča u Susu – zahvaljujući njoj ipak smo otišli na izlet – ali ovako nešto nam se do sada nikada nije desilo. Ne mislimo da je srpska agencija direktno kriva, jer se izleti realizuju preko lokalnih partnera, ali bi bolja koordinacija između agencije, vodiča i vozača svakako sprečila da se ovako nešto dogodi.
U svakom slučaju, u El Džem, prvu stanicu na ovom dvodnevnom izletu, stigli smo oko pola 10 – i kao i dan pre u Kartagini, imali samo 30 minuta, sramotno malo vremena, za obilazak ovako nečeg monumentalnog.
El Džem je ogroman amfiteatar, treći po veličini koji je Rim ikada izgradio, odmah posle Koloseuma u Rimu i onog u Kapui. Izgrađen u 3. veku nove ere, amfiteatar je mogao da primi između 30.000 i 35.000 gledalaca, a u njemu su se održavale borbe gladijatora, trke kočija i drugi javni spektakli.
Iako su delovi spoljnog zida vremenom oštećeni, većina građevine je izuzetno dobro očuvana, a posetioci danas mogu slobodno da istražuju i gornje nivoe i podzemne hodnike u kojima su nekada gladijatori i divlje zveri čekali svoj red za borbu.
Mada mnogi turistički vodiči i blogovi pogrešno navode da je amfiteatar u El Džemu korišćen u filmu Žitije Brajanovo, to nije tačno – film jeste sniman u Tunisu, ali El Džem se u njemu ne pojavljuje. Slično, često se može čuti i da su ovde snimane scene iz filma Gladijator, što takođe nije istina.
Međutim, razumljivo je zašto ljudi misle da je El Džem korišćen u ovim popularnim filmovima – amfiteatar izgleda toliko impresivno da veoma lako možete pomisliti da ste zakoračili pravo na filmski set.
Sledeća stanica je, nakon nešto malo više od 2,5 sata vožnje, bila trogloditska berberska kuća u Matmati. Trogloditske kuće su podzemne kuće uklesane u stenu, ali nisu pećine, već kompleks koji se sastoji iz nekoliko prostorija raspoređenih oko okruglog dvorišta, iskopanog vertikalno u zemlju (ako je ovaj opis zbunjujuć, biće vam jasnije kad pogledate fotku ispod).
Postojanje ovakvih kuća u Sahari ima smisla. Klima je ovde izuzetno surova, a u ovim podzemnim kućama je prijatna temperatura čak i kad je spolja nemoguće vruće. Dodatni bonus je što su kuće spolja gotovo nevidljive i zaštićene od vetra i peska.
Iako su mnogi stanovnici Matmate danas prešli u modernije kuće u obližnjem novom selu, deo porodica i dalje živi u ovim tradicionalnim domovima, a neki se bave turizmom, otvarajući vrata svojih domova radoznalim posetiocima.
Inače, Matmata je postala svetski poznata zahvaljujući filmu Ratovi zvezda iz 1977. godine, u kojem je jedna od ovih kuća poslužila kao dom Luka Skajvokera na planeti Tatuin.
Ovde se nismo dugo zadržavali, možda 20-30 minuta. Posle toga smo išli na ručak, a onda par sati kasnije stigli u hotel u Duzu, gradiću poznatom kao kapija Sahare. Prvo smo imali nešto malo vremena da odmorimo, a onda smo krenuli na aktivnosti u pustinji – vožnju kvadovima i jahanje kamila. Ture se organizuju na 5 minuta busom od hotela, na ivici Sahare, gde počinju peščane dine.
Najpre smo se provozali kvadovima po pesku – brza, zabavna vožnja koja traje oko 40 minuta tokom koje smo se svi zaglavili bar dva puta u dinama. Vožnja kvadovima se doplaćuje, 25 EUR za jednu osobu ili 30 EUR za dve osobe na jednom kvadu, ali vredi svakog centa. Ovo nam se možda i najviše dopalo od čitavog izleta u Saharu, i samo nam je žao što nije duže trajalo! Oni koji nisu išli na kvadove su nas čekali u radnji/kafiću odakle smo pošli.
Nakon toga smo prešli na jahanje kamila, koje je bilo uključeno u cenu izleta. Ceo dan smo se dvoumili da li da učestvujemo – uvek izbegavamo bilo kakav oblik životinjskog turizma, ali smo pročitali da jahanje kamila ne mora nužno biti nehumano, ukoliko se o životinjama dobro brine. Plus, nismo želeli da pravimo problem ili da se izdvajamo od ostatka grupe.
Naravno, teško je znati unapred kako se zaista postupa sa životinjama. Na prvi pogled delovalo je da su mirne i navikle na ljude, ali kad smo se popeli na njih, videli smo tragove ožiljaka na mnogima, što nam je odmah pokvarilo utisak.
Iako nam je iskustvo bilo zanimljivo, mada jahanje kamila 45 minuta ne može da se opiše kao komforno, ostao je osećaj nelagode. Bez obzira na to gde ćemo sledeći put putovati, ubuduće ćemo izbegavati ovakve aktivnosti. U nekoj narednoj pustinji sigurno ćemo se radije odlučiti za vožnju kvadovima ili pešačku turu, lepši i bezbrižniji način da doživimo ambijent — bez griže savesti.
Kada je zašlo sunce, vratili smo se u hotel. Večera je bila uključena u cenu, kao i rani doručak, koji počinje od 3 ujutru, pošto se kreće dalje u pola 5.
Drugi dan
Nakon kraće vožnje, stigli smo do Šot El Džerida, najvećeg slanog jezera u Tunisu, a i u čitavoj Sahari, smeštenog između Duza i Tozera.
Ono što ovo jezero čini posebno interesantnim je što je većim delom godine potpuno isušeno i prekriveno debelim slojem soli koji formira nestvarne šare u raznim nijansama bele, roze i svetlosmeđe boje.
Ovde smo došli da čekamo izlazak sunca – zaista jedno magično, gotovo nadrealno iskustvo, jer pejzaž deluje kao sa neke druge planete.
Nakon što je sunce izašlo, nastavili smo dalje. Sledeća stanica je bila Tozer, gde smo mogli da doplatimo 5 EUR za vožnju kočijama do privatne oaze. Poučeni iskustvom od prethodnog dana, nismo želeli da ponovo učestvujemo u bilo čemu što uključuje životinje. I ispostavilo se da smo doneli ispravnu odluku jer su konji izgledali iscrpljeno i zapušteno, a kočije su više podsećale na improvizovana zaprežna kola nego na turističku atrakciju.
Dok je ostatak grupe išao do oaze, mi smo malo prošetali Tozerom, kupili par stvari u prodavnici i seli na piće. Ostatak grupe se vratio nakon 45 minuta. Posle toga su nas odvezli do neke prodavnice/kafića gde smo prešli u džipove. Naredni deo ture je trajao oko 3 i po sata. Nakon kraće vožnje džipovima, stigli smo do planinske oaze Šebike, koja se nalazi na svega desetak kilometara od granice sa Alžirom.
Obilazak smo započeli penjanjem uz stene i uske pešačke staze, koje vode do vrha kanjona s pogledom na oazu i okolnu pustinju. Put je pomalo naporan, pre svega zbog vrućine, ali se isplatio – pogled odozgo je fantastičan. Nakon toga smo se spuštali niz kanjon do malog vodopada, gde voda pravi jezerce okruženo palmama. Sve ovo je trajalo možda nekih 45 minuta.
Dalje smo nastavili džipovima, sada po kamenim i peščanim dinama do seta za prvi film Ratovi zvezda. Usput smo videli nekoliko stada kamila koja slobodno šetkaju pustinjom – divan prizor, mnogo lepši nego kada su životinje upregnute ili nose turiste.
Što se tiče seta, lokacija je danas pomalo oronula, i jasno se vidi da je prošlo mnogo godina od snimanja, ali je i dalje je zanimljivo prošetati kroz kulise – sve izgleda kao prava pustinjska kolonija.
Najpre se pravi kraća pauza na uzvišenju iznad seta, oko 10–15 minuta, odakle se pruža lep pogled na ceo pejzaž. Nakon toga se silazi do samog seta, gde se ostaje još otprilike isto toliko – dovoljno da se obiđu kulise i malo fotka, ali ipak prekratko da se sve detaljno razgleda.
Po povratku sa seta smo imali ručak, a onda nakon poduže vožnje stali još u Keruanu, gde smo imali možda nekih pola sata za šoping u povećoj prodavnici suvenira i tepiha. Cene su ovde sasvim pristojne (i najbitnije – svugde pišu cene), pa ako do tad niste nešto pazarili, ovo je dobro mesto.
Sa krova ove prodavnice pruža se odličan pogled na Veliku džamiju iz 7. veka, jedan od najznačajnijih islamskih spomenika u regionu, koja se ujedno smatra najstarijom džamijom u severnoj Africi. Po uzoru na nju kasnije su projektovane brojne džamije širom Magreba, što joj daje posebno mesto u istoriji islamske arhitekture. Keruan se inače ponekad naziva četvrtim svetim mestom islama, jer je to prvo islamsko središte na afričkom kontinentu i mesto odakle se islam širio po Magrebu.
Ovo je bila poslednja stanica dvodnevnog izleta u Saharu. U hotel smo se vratili nakon par sati vožnje, oko pola 8, 8, taman na vreme za večeru.
***
Iako imamo poneku zamerku na oba izleta, činjenica je da solo ne bismo uspeli da obiđemo sve ovo, a da pritom ostane i malo vremena za odmor pored mora.
Ako želite da vidite najzanimljivije delove Tunisa u kratkom vremenu, ove ture su svakako dobra opcija – nisu savršene, nećete videti baš sve što želite i možda ćete se ponekad iznervirati, ali na kraju se sve zaista isplati.
To bi bilo to o izletima u Tunisu! Ako ste već bili u Tunisu, voleli bismo da čujemo vaše utiske u komentarima. Ako vam se sviđa naš blog, zapratite nas na Instagramu i tako pružite podršku ovome što radimo. Hvala na čitanju – do sledećeg putopisa!
