Vodič za Černobilj – 40 godina nakon katastrofe

Pripjat je bio mali grad na severu Ukrajine za koji niko od nas ne bi čuo da se upravo tamo nije dogodila najveća ekološka katastrofa ikada. Osnovan 1970. godine, Pripjat je imao jednu namenu – da u njemu žive radnici zaposleni u nuklearnoj elektrani Černobilj.

Ceo grad je evakuisan 27. aprila 1986. godine, samo jedan dan nakon niza eksplozija na četvrtom reaktoru. Eksplozija i požar doveli su do ispuštanja ogromne količine radioaktivnog materijala, koji se proširio širom Evrope i drugih delova severne hemisfere.

Danas svi znamo za Černobilj – takozvana zabranjena zona koja se prostire u radijusu od 30 kilometara od epicentra katastrofe je poslužila kao inspiracija mnogim filmovima, serijama i video igricama. I zaista, kada se čovek nađe tamo, nije teško poverovati da je svetu kakvog znamo došao kraj.

Pre odlaska u Černobilj

Kada smo počeli da planiramo putovanje u Kijev, nismo bili 100% sigurni da želimo (tj. da li smemo) da odemo u Černobilj. Međutim, nakon dosta istraživanja smo odlučili da je to ipak jedinstvena prilika u životu i da ćemo se kajati ako ne odemo. Sada kada je ovo putovanje iza nas, sigurni smo da smo doneli pravu odluku.

Prvo što nas je naravno zanimalo je koliko je sam odlazak u radioaktivnu zonu bezbedan. Pojedini delovi zone ostaće kontaminirani i nenaseljivi hiljadama godina, tako da nije čudo što su roditelji pokušali da nas odgovore od obilaska ovog područja.

Ipak, ko normalan bi hteo da ide u sam epicentar radioaktivnosti – i to još dobrovoljno!

Ispostavilo se da je zapravo dosta ljudi želelo da svojim očima vidi Černobilj. Pre rata su iz Kijeva svakodnevno polazile ture za Pripjat, a postojala je čak i mogućnost noćenja u ovom jedinstvenom gradu duhova (dobro, ne baš u samom Pripjatu, ali u mestu pored).

Mi smo ipak odlučili da nam je celodnevni izlet sasvim dovoljan, tako da smo bukirali tu opciju preko interneta. U vreme naše posete, za odlazak u Černobilj bilo je neophodno da:

• Idemo preko agencije (mi smo izabrali SoloEast)
• Imamo dozvolu za ulaz u zonu (odlazak u zabranjenu zonu u samostalnoj režiji ne samo da je zakonski zabranjen nego može da bude izuzetno opasan)
• Dostavimo agenciji podatke iz pasoša minimum 7 dana pre same ture.

Da bismo se iz Černobilja vratili živi i zdravi, bilo je veoma važno da poštujemo nekoliko pravila:

• Morali smo obavezno da ponesemo pasoš. Bez pasoša ne bismo mogli ni da krenemo iz Kijeva. Pasoš su mogli da nam traže na svakom kontrolnom punktu, a pregledali su ga na samom ulazu u zonu.
• Morali smo da budemo adekvatno obučeni, što je podrazumevalo duge pantalone, duge rukave i zatvorenu obuću.
• Morali smo da pratimo vodiča i nismo smeli da skrećemo sa unapred određene, bezbedne trase.
• Nismo smeli da spuštamo torbe, kese ili foto-opremu na zemlju, da sedamo bilo gde niti da dodirujemo predmete.
• Nismo smeli ništa da ponesemo iz Černobilja – bili biste iznenađeni koliko ljudi je želelo suvenir iz Pripjata, ne razmišljajući o tome da svaki kamen može biti radioaktivan.
• Nismo smeli da fotografišemo ukrajinske vojnike na kontrolnim punktovima, a reaktore smo smeli da fotografišemo samo sa određenih mesta.

Sva ova pravila su bila ustanovljena radi bezbednosti posetilaca koji stvarno nisu uvek donosili pametne odluke. Na primer, devojka koja je vodila našu turu nam je ispričala kako je jedna tinejdžerka sela na čuveni panoramski točak i nakon toga morala da se vraća nazad u Kijev bez pantalona koje su bile prepune radioaktivnih čestica.

Sad kada znate kako je izgledala organizacija odlaska u Černobilj i koja pravila smo morali da poštujemo, vreme je da vam ispričamo nešto i o samoj poseti ovom fascinantnom mestu.

Ovako izgleda apokalipsa

Sa turoperaterom smo se našli u tačno 8 ujutru na Majdanu, Trgu nezavisnosti i ujedno glavnom trgu u Kijevu. Nakon što su proverili da li nam se podaci iz pasoša poklapaju sa podacima koje smo im poslali putem mejla, ušli smo u kombi i krenuli ka Černobilju.

U našoj turi je bilo i mladih i starijih ljudi, tako da godine svakako nisu bile prepreka da se obiđe zabranjena zona. Upoznali smo jednog starijeg gospodina iz Kalifornije koji je hodao uz pomoć štapa i koji je igrom slučaja pre dolaska u Kijev bio na Balkanskoj turi, tako da je bio zainteresovan da čuje još ponešto o našim krajevima. Ako je on mogao da izdrži Černobiljsku turu (koja jeste bila naporna), mislimo da je skoro svako mogao.

Nakon nekih 2 sata vožnje smo stigli do prvog sela koje se obilazi u sklopu ture.

Kad smo izašli iz kombija, našli smo se u nekakvom šumarku. Da nam vodič nije rekao da je tu nekada bilo pravo pravcato selo, ne bismo verovali. Tek kada smo malo dublje zašli u šumarak, počeli su da se naziru ostaci kuća i gradske većnice. Tu se nalazila i prastara lada koja je bila izuzetno zanimljiva strancima – nama i ne toliko pošto ih još uvek viđamo na ulicama. 🙂

Sledeća stanica bila je sam ulazak u Černobilj, tačnije kamena tabla za dobrodošlicu u Černobilj. Ovde smo ostali par minuta, samo radi fotografisanja.

Nakon ovoga smo stali u samom gradiću, gde je u vreme naše posete još uvek živelo stotinak ljudi. Naime, mnogi ljudi iz Pripjata i okolnih mesta su hteli da se vrate svojim domovima – i masovno su se vraćali – ali im vlada nije dozvolila da tu žive zbog opasnosti od radijacije. Naravno, neki od njih su bili jako uporni pa su se vraćali u grad više puta. Na kraju je samo starijim ljudima bilo dozvoljeno da se trajno nasele u Černobilju, pa je u vreme naše posete prosečna starost stanovnika ovog gradića bila preko 70 godina. Osim njih, u gradu su tada boravili i mnogobrojni radnici i naučnici, ali su mogli da ostanu samo po nekoliko nedelja zaredom.

Kada smo došli u Černobilj, kombi nas je ostavio ispred jedine preostale statue Lenjina u Ukrajini. Pretpostavljamo da tokom rušenja i kasnije demontiranja statua utemeljivača Sovjetskog Saveza, nikome nije palo na pamet da će ljudi posećivati Černobilj.

U blizini se nalazi još jedna poznata skulptura, Anđeo Pelen iz Knjige Otkrovenja (8:10-11). Naime, Černobilj je ukrajinski naziv za biljku srodnu pelenu, zbog čega su Ukrajinci mislili da je katastrofa koja ih je zadesila početak kraja sveta.

I treći anđeo zatrubi,
i pade s neba velika zvezda,
koja goraše kao sveća,
i pade na trećinu reka i na izvore vodene.
I ime zvezdi beše Pelen;
i trećina voda posta pelen,
i mnogi ljudi pomreše od voda,
jer behu gorke.

Neposredno pored biblijskog anđela se nalaze table sa imenima svih mesta unutar zone koja su bila evakuisana nakon nesreće. S obzirom na to da je bio prelep sunčan dan kada smo se našli u Černobilju i da smo videli lokalno stanovništvo i brojne turiste, bilo je teško zamisliti da se ovde pre samo nešto više od tri decenije dogodilo nešto zaista strašno. Videti table sa imenima gradića i varošica koje više ne postoje zbog nesreće je međutim bilo dovoljno da otrezni čoveka.

Oko 12 je došao na red ručak. Otišli smo u restoran u Černobilju gde su nas poslužili sasvim pristojnim obrokom. Ono što nas je iznenadilo jeste da su imali i vegetarijansku opciju, koja doduše nije bila nešto, ali su lokalne kuce bile srećne što smo im dali ono što nismo hteli da pojedemo. Zanimljivo je za spomenuti da se sva hrana i piće dovozila iz Kijeva svakog dana, tako da smo morali da kažemo vodiču šta želimo da jedemo malo nakon što smo krenuli iz ukrajinske prestonice.

Nakon ovog kratkog predaha smo nastavili dalje. Ono što sledi je zapravo Černobilj kakvim ga zamišljamo. Obišli smo prvo napušteni vrtić koji je čak i tokom prelepog dana izgledao kao lokacija za horor film (ne želimo ni da pomislimo kako izgleda noću). Ovde smo prvi put zapravo imali prilike da testiramo Gajgerov brojač i da se nađemo na mestu izuzetno visoke radijacije.

Pre nego što smo obišli Černobilj, mislili smo da je radijacija prisutna svugde u području. Međutim, mesta koja smo obišli u zoni zapravo nisu imala nešto značajno veću radijaciju nego što smo izmerili na glavnom kijevskom trgu – osim takozvanih žarišta (eng. hotspot). Žarišta se nalaze tamo gde ih najmanje očekujete i kada im se vodič sa brojačem približi, brojač krene nekontrolisano da pišti. Nama je to bio znak da se sklonimo odatle što dalje. Zanimljivo je da nivo radijacije može drastično da opadne čim se pomerite samo metar ili dva od žarišta.

Sam vrtić je, kao što smo već rekli, prilično jeziv. Svugde su razbacane igračke (vodič je tvrdio da su to zaista igračke iz 1986. godine, mada smo pročitali na nekim mestima da su ih namerno tu stavili da bi mesto izgledalo još jezivije), otvoreni ormarići, polomljeni kreveti, razbijeno staklo…ukratko – kao u holivudskom filmu strave.

Nakon veoma potresnog vrtića smo nastavili put ka reaktoru 4 – da, zapravo smo mu se približili na svega nekoliko desetina metara i radijacija je bila znatno manja nego u vrtiću ili blizu žarišta u Pripjatu.

Prilikom približavanja četvrtom reaktoru, videli smo ogromnu čeličnu konstrukciju poznatu kao Novi sigurnosni omotač. Ona je 2016. godine postavljena preko starog sarkofaga, izgrađenog neposredno nakon katastrofe. Ovde nismo smeli da fotografišemo ništa. Pošto je zaista bilo dosta vojnika u okolini, nismo ni pokušavali da škljocnemo koju fotku na prevaru.

Prvo smo prošetali do reke Pripjat koja je – nećete nam verovati – najčistija i najbistrija reka koju smo ikad videli. Bila je prepuna ribe, te je zaista više izgledala kao ribnjak nego kao reka. Ne moramo da napominjemo da se riba iz reke ne sme jesti zbog radijacije.

Kombijem smo otišli do reaktora 4, malo slikali i brže bolje pobegli nazad u vozilo – što je sigurno, sigurno je.

Sledeća stanica je bila tabla za ulaz u Pripjat.

Okolo se nalazi takozvana Crvena šuma koja je nekada bila prelepa šuma prepuna borića. Veliki deo najzagađenijeg drveća posečen je i zakopan nakon nesreće, ali se vegetacija tokom narednih decenija vratila. Crvena šuma i dalje je jedno od najkontaminiranijih područja u zoni, zbog čega se tu ne izlazi iz vozila.

Kada smo izašli iz kombija, našli smo se u samom srcu Pripjata. Visoko drveće je progutalo i obuhvatilo socijalističke zgrade širom grada – koji s pravom nazivaju grad duhova. Ovde niko ne živi – osim životinja koje su našle sigurno utočište u verovatno jedinom mestu na svetu gde ih čovek neće povrediti.

Mi nismo bili te sreće da vidimo divljač koja živi u Pripjatu, ali nam je vodič pokazao slike i snimke jelena, lisica, pa čak i losa! Možda je još fascinantnije da se u zabranjenoj zoni nalazi na stotine divljih konja. Opet, mi ih nismo videli, ali je lepo znati da se život ipak zaista vraća u Černobilj.

U Pripjatu smo osim post-apokaliptičnih zgrada (u koje smo smeli samo da provirimo jer mogu da se obruše svakog momenta) obišli i luna park i fudbalski stadion. Najpoznatije slike iz Černobilja su upravo iz luna parka, a ono što nismo znali dok tamo nismo i otišli jeste da ni luna park ni fudbalski stadion zapravo nikad nisu bili korišćeni. Naime, trebalo je da budu svečano otvoreni za prvomajske praznike – a nesreća se dogodila 26. aprila.

Za kraj ture su nas odveli do džinovskih antena (zapravo sistema radara) koje su korišćene kao raketni sistem upozorenja tokom Hladnog rata. Neverovatno moćan radarski sistem Duga nasumično je emitovao radio-talase, pa su ljudi u to vreme mislili da Sovjetski Savez vrši raznorazne eksperimente na stanovništu, uključujući kontrolu uma.

Sa ovim nepreglednim sistemom antena se završila naša tura u Černobilju. Kombi nas je pokupio, prošli smo kontrolni punkt gde smo morali da prođemo kroz detektore radijacije, i krenuli nazad ka Kijevu.

Iz retrospektive, možemo samo da kažemo da je ovo bilo jedinstveno, neponovljivo iskustvo.. Iako smo naravno brinuli o bezbednosti pred sam polazak, naša tura je bila fenomenalno organizovana i sve je prošlo bez ikakvih problema. Držali smo se vodiča, poštovali pravila i vratili se živi i sa svim delovima odeće. 🙂

Ako imate pitanja, utiske ili preporuke, pišite nam u komentarima – uvek nam je drago da vas čujemo.

Ako vam je ovaj vodič pomogao da isplanirate putovanje, možete da nas častite kafom i tako podržite Zajedno oko sveta. Sve vodiče pišemo sami, na osnovu naših putovanja, a vaša podrška nam pomaže da nastavimo da ih pravimo. Možete nas podržati i tako što ćete nas zapratiti na Instagramu.

Častite nas kafom ovde | Pratite nas na Instagramu

Hvala na čitanju – do sledećeg putopisa!