Pripjat je bio mali grad na severu Ukrajine za koji niko od nas ne bi čuo da se upravo tamo nije dogodila najveća ekološka katastrofa ikada. Osnovan 1970. godine, Pripjat je imao jednu namenu — da u njemu žive radnici zaposleni u nuklearnoj elektrani Černobilj.
Ceo grad je evakuisan 27. aprila 1986. godine, samo jedan dan nakon niza eksplozija na četvrtom reaktoru. Eksplozije su bile toliko jake da su dovele do širenja radioaktivnog oblaka čitavom Evropom i delom istočne obale SAD.
Danas svi znamo za Černobilj — takozvana zabranjena zona koja se prostire u radijusu od 30 kilometara od epicentra katastrofe je poslužila kao inspiracija mnogim filmovima, serijama i video igricama. I zaista, kada se čovek nađe tamo, nije teško poverovati da je svetu kakvog znamo došao kraj.
Šta treba znati pre odlaska u Černobilj
Kada smo počeli da planiramo putovanje u Kijev, nismo bili 100% sigurni da želimo (tj. da li smemo) da odemo u Černobilj. Međutim, nakon dosta istraživanja smo odlučili da je to ipak jedinstvena prilika u životu i da ćemo se kajati ako ne odemo. Sada kada je ovo putovanje iza nas, sigurna sam da smo doneli pravu odluku.
Prvo što nas je naravno zanimalo je koliko je sam odlazak u radioaktivnu zonu bezbedan. Po nekim procenama, Pripjat i okolna mesta će biti zagađena i nenaseljiva još nekih 20,000 godina, tako da nije čudo što su roditelji pokušali da nas odgovore od obilaska ovog područja.
Ipak, ko normalan bi hteo da ide u sam epicentar radioaktivnosti — i to još dobrovoljno!
Ispostavilo se da zapravo dosta ljudi želi da svojim očima vidi Černobilj. Iz Kijeva ture svakodnevno idu u Pripjat — a verovali ili ne, postoji čak i mogućnost spavanja u ovom jedinstvenom gradu duhova (dobro, ne baš u samom Pripjatu, ali u mestu pored).
Mi smo ipak odlučili da nam je celodnevni izlet sasvim dovoljan, tako da smo bukirali tu opciju preko interneta. Da biste mogli da odete u Černobilj, neophodno je da:
- Idete preko agencije (mi smo izabrali SoloEast)
- Imate dozvolu za ulaz u zonu (odlazak u zabranjenu zonu u samostalnoj režiji ne samo da je zakonski zabranjen nego može da bude izuzetno opasan)
- Dostavite agenciji podatke iz pasoša minimum 7 dana pre same ture.
Da biste se iz Černobilja vratili živi i zdravi, jako je bitno da poštujete par pravila.
- Obavezno ponesite pasoš. Bez pasoša nećete moći ni da krenete iz Kijeva. Pasoš mogu da vam traže na svakom kontrolnom punktu, a zasigurno će ga pregledati na samom ulazu u zonu.
- Morate biti adekvatno obučeni. To podrazumeva duge pantalone, duge rukave, zatvorenu obuću.
- Morate pratiti vašeg vodiča i ne smete skretati sa unapred određene (bezbedne) trase.
- Ne smete da spuštate torbe/kese/foto opremu na zemlju. Ne smete da sednete nigde. Ne smete da pipate ništa.
- Ne smete da ponesete ništa iz Černobilja (bili biste iznenađeni koliko ljudi želi da ima suvenir iz Pripjata ne razmišljajući uopšte da svaki kamen može biti radioaktivan).
- Ne smete da slikate ukrajinske vojnike koji se nalaze na kontrolnim punktovima. Reaktore smete da fotografišete samo sa određenih mesta.
Sva ova pravila su ustanovljena radi bezbednosti posetilaca koji stvarno ne donose uvek pametne odluke. Na primer, devojka koja je vodila našu turu nam je rekla da je jedna tinejdžerka sela na čuveni panoramski točak i nakon toga morala da se vraća nazad u Kijev bez pantalona koje su bile prepune radioaktivnih čestica.
Naravoučenije — uvek slušajte svog vodiča da ne biste ostali bez odeće 🙂
Sad kada znate kako da odete u Černobilj i koja pravila morate da poštujete, vreme je da vam ispričamo nešto i o samoj poseti ovom fascinantnom mestu.
Černobilj danas — ovako izgleda apokalipsa
Sa turoperaterom smo se našli u tačno 8 ujutru na Majdanu, Trgu nezavisnosti i ujedno glavnom trgu u Kijevu. Nakon što su proverili da li nam se podaci iz pasoša poklapaju sa podacima koje smo im poslali putem mejla, ušli smo u kombi i krenuli ka Černobilju.
U našoj turi je bilo i mladih i starijih ljudi, tako da godine svakako nisu prepreka da se obiđe zabranjena zona. Upoznali smo jednog starijeg gospodina iz Kalifornije koji hoda uz pomoć štapa i koji je igrom slučaja pre dolaska u Kijev bio na Balkanskoj turi, tako da je bio zainteresovan da čuje još ponešto o našim krajevima. Ako je on mogao da izdrži Černobiljsku turu (koja jeste naporna, pogotovo kada je napolju preko 30 stepeni), mislim da svako može.
Nakon neka 2 sata vožnje smo stigli do prvog sela koje se obilazi u sklopu ture.
Kad smo izašli iz kombija, našli smo se u nekakvom šumarku. Da nam vodič nije rekao da je tu nekada bilo pravo pravcato selo, ne bih verovala. Tek kada se malo dublje zađe u šumarak krenu da se naziru ostaci kuća i gradske većnice. Tu se takođe nalazi i prastara lada koja je bila izuzetno zanimljiva strancima — nama i ne toliko pošto ih još uvek viđamo na ulicama. 🙂
Sledeća stanica je bio sam ulazak u Černobilj, tačnije kamena tabla za dobrodošlicu u Černobilj. Ovde se ostaje par minuta, samo radi fotografisanja. S obzirom na to da sve ture staju ovde u približno isto vreme, očekujte nenormalnu gužvu. Imali smo možda par sekundi da se slikamo, ako i toliko — ali bolje išta nego ništa.
Nakon ovoga se staje u samom gradiću gde još uvek živi stotinak ljudi. Naime, mnogi ljudi iz Pripjata i okolnih mesta su hteli da se vrate svojim domovima — i masovno su se vraćali — ali im vlada nije dozvolila da tu žive zbog opasnosti od radijacije. Naravno, neki od njih su bili jako uporni pa su se vraćali u grad više puta. Najzad je dozvoljeno samo starijim ljudima da se trajno nasele u Černobilj, tako da je sada prosečna starost žitelja ovog gradića 70+ godina. Osim njih, u gradu još žive i mnogobrojni radnici i naučnici, ali oni mogu da ostanu samo par nedelja zaredom u gradu.
Kada smo došli u Černobilj, kombi nas je ostavio ispred jedine preostale statue Lenjina u Ukrajini. Pretpostavljam da tokom rušenja i kasnije demontiranja statua utemeljivača Sovjetskog Saveza, nikome nije palo na pamet da će ljudi posećivati Černobilj. A sada statua služi kao svojevrsna turistička atrakcija, te verujem da će ostati gde je.
U blizini se nalazi jos jedna poznata skulptura, Andjeo Pelen iz Knjige Otkrovenja (8:10-11). Naime, Pelen se na ukrajinskom jeziku kaže čornobilь, zbog čega su Ukrajinci mislilil da je katastrofa koja ih je zadesila početak kraja sveta.
I treći anđeo zatrubi,
i pade s neba velika zvezda,
koja goraše kao sveća,
i pade na trećinu reka i na izvore vodene.
I ime zvezdi beše Pelen;
i trećina voda posta pelen,
i mnogi ljudi pomreše od voda,
jer behu gorke.
Neposredno pored biblijskog anđela se nalaze table sa imenima svih mesta unutar zone koja su bila evakuisana nakon nesreće. S obzirom na to da je bio prelep sunčan dan kada smo se našli u Černobilju i da smo videli lokalno stanovništvo i brojne turiste, zaista je teško zamisliti da se ovde pre samo malo više od 3 decenije desilo nešto zaista strašno. Videti table sa imenima gradića i varošica koje više ne postoje zbog nesreće je međutim dovoljno da otrezni čoveka.
Oko 12 je došao na red ručak. Otišli smo u restoran u Černobilju gde su nas poslužili sasvim pristojim obrokom. Ono što me je iznenadilo jeste da imaju i vegeterijansku opciju, koja doduše nije nešto, ali su lokalne kuce bile srećne što smo im dali ono što nismo hteli da pojedemo. Zanimljivo je za spomenuti da se sva hrana i piće dovozi iz Kijeva svakog dana, tako da smo morali da kažemo vodiču šta želimo da jedemo malo nakon što smo krenuli iz ukrajinske prestonice.
Nakon ovog kratkog predaha smo nastavili dalje. Ono što sledi je zapravo Černobilj kakvim ga zamišljamo. Obišli smo prvo napušteni vrtić koji u toku prelepog dana izgleda kao lokacija za horor film (ne želim ni da pomislim kako izgleda noću). Ovde smo prvi put zapravo imali prilike da testiramo Gajgerov brojač i da se nađemo na mestu izuzetno visoke radijacije.
Pre nego što sam čitala i na kraju obišla Černobilj, mislila sam da je radijacija prisutna svugde u području. Međutim, mesta koja smo obišli u zoni zapravo nemaju nešto značajno veću radijaciju nego što smo izmerili na glavnom kijevskom trgu — osim takozvanih žarišta (eng. hotspot). Žarišta se nalaze tamo gde ih najmanje očekujete i kada im se vodič sa brojačem približi, brojač krene nekontrolisano da pišti. Meni je to bio znak da se sklonim odatle što dalje. Zanimljivo je da je dovoljno da se pomerite metar, dva i sklonili ste se od opasnosti.
Sam vrtić je, kao što sam već rekla, prilično jeziv. Svugde su razbacane igračke (vodič tvrdi da su to zaista igračke iz 1986. godine, mada sam pročitala na nekim mestima da su ih namerno tu stavili da bi mesto izgledalo još jezivije), otvoreni ormarići, polomljeni kreveti, razbijeno staklo…ukratko — kao u holivudskom filmu strave.
Nakon veoma potresnog vrtića smo nastavili put ka reaktoru 4 — da, zapravo smo mu se približili na par metara i radijacija je bila znatno manja nego u vrtiću ili blizu žarišta u Pripjatu.
Prilikom približavanja reaktoru koji je nedavno prekriven čelično-betonskom kupolom prikladnog naziva — sarkofag — nismo smeli da fotografišemo ništa. Pošto je zaista bilo dosta vojnika u okolini, nismo ni pokušavali da škljocnemo koju fotku na prevaru.
Prvo smo prošetali do reke Pripjat koja je — nećete mi verovati — najčistija i najbistrija reka koju sam ikad videla. Prepuna je ribe, te zaista više izgleda kao ribnjak nego kao reka. Ne moram da napominjem da se riba iz te reke ne sme jesti zbog radijacije.
Kombijem smo otišli do reaktora 4, malo slikali i brže bolje pobegli nazad u vozilo — što je sigurno, sigurno je.
Sledeća stanica je bila tabla za ulaz u Pripjat.
Okolo se nalazi takozvana Crvena šuma koja je nekada bila prelepa šuma prepuna borića. Nažalost, to je jedno od najpogođenijih područja u zoni, tako da danas od nje nije ostalo mnogo. Većina drveća je zakopana nakon nesreće, a ona koja i dalje stoje su potpuno sasušena. Crvena šuma je jedno od najradioaktivnijih mesta na svetu, tako da se tu nikako ne izlazi iz vozila.
Kada smo izašli iz kombija, našli smo se u samom srcu Pripjata. Visoko drveće je progutalo i obuhvatilo socijalističke zgrade širom grada — kog sa pravom nazivaju grad duhova. Ovde niko ne živi — osim životinja koje su našle sigurno utočište u verovatno jedinom mestu na svetu gde ih čovek neće povrediti.
Mi nismo bili te sreće da vidimo divljač koja živi u Pripjatu, ali nam je vodič pokazao slike i snimke jelena, lisica, pa čak i losa! Možda je još fascinantnije da se u zabranjenoj zoni nalazi na stotine divljih konja. Opet, mi ih nismo videli, ali je lepo znati da se život ipak zaista vraća u Černobilj.
U Pripjatu smo osim post-apokaliptičnih zgrada (u koje smo smeli samo da provirimo jer mogu da se obruše svakog momenta) obišli i luna park i fudbalski stadion. Najpoznatije slike iz Černobilja su upravo iz luna parka, a ono što nismo znali dok tamo nismo i otišli jeste da ni luna park ni fudbalski stadion zapravo nikad nisu bili korišćeni. Naime, trebali su da budu svečano otvoreni za prvomajske praznike — a nesreća se dogodila 26. aprila.
Za kraj ture su nas odveli do džinovskih antena (zapravo sistema radara) koje su korišćene kao raketni sistem upozorenja tokom Hladnog rata. Neverovatno moćan, Duga radarski sistem je nasumično emitovao radio talase, pa su ljudi u to vreme mislili da Sovjetski Savez vrši raznorazne eksperimente na stanovništu, uključujuči kontrolu uma.
Sa ovim nepreglednim sistemom antena se završila naša tura u Černobilju. Kombi nas je pokupio, prošli smo kontrolni punkt gde smo morali da prođemo kroz detektore radijacije, i krenuli nazad ka Kijevu.
Iz retrospektive, mogu samo da kažem da je obilazak Černobilja zaista jedinstveno, neponovljivo iskustvo. Iako smo naravno brinuli o bezbednosti pred sam polazak, ture su fenomenalno organizovane i ukoliko slušate vodiča i koristite zdrav razum, baš ništa loše ne može da vam se desi.
Ukoliko imate neka pitanja u vezi sa obilaskom Černobilja, slobodno nam se javite ili ostavite komentar ispod teksta. Ako vam se dopada naš sajt, zapratite nas na Instragram profilu. Hvala na čitanju!
