Kančanaburi je gradić u istoimenoj provinciji u Tajlandu, udaljen oko 130 kilometara od Bangkoka i poznat pre svega po mostu na reci Kvaj.
Iako mnogi turisti samostalno obilaze Kančanaburi i okolinu, dobro je znati da postoje i organizovane ture do grada koje uključuju posetu plutajućoj pijaci, JEATH ratnom muzeju, čuvenom mostu, inače delu burmanske železnice smrti, i groblju na kome su sahranjeni ratni zarobljenici koji su radili na izgradnji železnice.
Osim plutajuće pijace, koja se zapravo nalazi na putu ka Kančanaburiju, čitava tura u gradu je fokusirana na period Drugog svetskog rata, pa je samim tim odlična prilika da se bliže upoznate sa onim što se dešavalo u ovom delu sveta 40ih godina prošlog veka.
Slede detaljniji utisci sa dnevnog izleta u Kančanaburi.
Plutajuća pijaca Damnoen Saduak
Prva stanica na našoj turi je bila plutajuća pijaca Damnoen Saduak, inače najpoznatija pijaca ove vrste u zemlji.
Smeštena u provinciji Račaburi, na nekih 100 kilometara od Bangkoka, pijaca je neverovatno popularna među turistima, što samo još više doprinosi haosu koji vlada kanalima.
Naime, Damnoen Saduak se sastoji iz lavirinta kanala na čijim obodima su postavljene tezge prepune odeće, hrane, cveća, suvenira i drugih džidža-bidža.
Tura počinje vožnjom dugačkim čamcem po kanalima i traje nekih pola sata, tokom kojih se uglavnom čamci sudaraju jedni s drugima u pokušaju da se zaobiđu, na oduševljenje ili horor turista.
Kada naiđu mirnije deonice, čamdžije usmeravaju čamce ka tezgama u nadi da će turisti nešto i kupiti, a ne samo razgledati i fotkati.
Iako na pijaci ima stvarno simpatičnih stvari, cene ovde su nekoliko puta skuplje nego na drugim mestima zbog ogromnog broja turista koji svakodnevno obilaze Damnoen Saduak.
S druge strane, ako ste spremni da se cenjkate ili planirate da kupite više stvari od jednog prodavca, možete dosta i da spustite početnu cenu.
Nakon vožnje čamcem i slobodnog vremena za kupovinu, vodič nas je sproveo ka drugom čamcu kojim smo se vozili 10-15 minuta pokraj plutajućih kuća do doka gde nas je čekao kombi.
JEATH ratni muzej
Nakon nekih pola sata smo stigli u Kančanaburi, tačnije ispred JEATH ratnog muzeja posvećenog civilnim radnicima i ratnim zarobljenicima koji su gradili burmansku železnicu smrti.
Muzej se nalazi na svega par minuta hoda od mosta na reci Kvaj i jedan je od dva JEATH muzeja u gradu. Ime muzeja je akronim koji označava zemlje koje su učestvovale u izgradnji železnice: Japan, Engleska, Australija, Tajland i Holandija.
Za razliku od originalnog muzeja kog su osnovali budistički monasi, postavka ovog muzeja ne sadrži samo eksponate iz Drugog svetskog rata nego i predmete koji posetioce bliže upoznaju sa tajlandskom kulturom.
Osim stvari koji su pripadale vojnicima, poput uniforma, oružja i fotografija, ovde možete videti i kosti, japanski voz, vojni avion i helihopter i mnoge druge predmete koji ispredaju priču o životu i smrti civila i savezničkih vojnika.
U JEATH muzeju ima i mnogo toga što nema nikakve veze sa ovom tematikom, poput prostorije posvećene tajlandskim misicima. Još bizarnije, ovde se nalaze i tezge na kojima možete da kupite odeću i suvenire!
Nažalost, iako JEATH ima potencijal, prostorije nisu održavane i eksponati su prilično zapušteni i prašnjavi, a da ne spominjemo što nekome ko ne zna šta se ovde desilo neće biti mnogo jasnije ni nakon posete muzeju.
S druge strane, muzej je mali (dovoljno je pola sata da se obiđe), toliko čudan da može da bude čak i zanimljiv, i gleda pravo na most na reci Kvaj.
Most na reci Kvaj
Pošto smo se sa vodičem rastali još kod muzeja, nakon obilaska uvrnute postavke smo se uputili ka mostu na reci Kvaj, proslavljenom u istoimenom britanskom filmu iz 1957. godine.
Zasnovan na noveli francuskog pisca Pjera Bula, film je dobio čak 7 oskara, odnevši između ostalog i nagradu za najbolji film.
Iako zaslužno slavljen širom sveta, Most na reci Kvaj nema mnogo veze sa onim što se stvarno dogodilo pri izgradnji železnice smrti, prikazavši uslove u kojima su ratni zarobljenici gradili prugu mnogo, mnogo boljim nego što su zapravo bili.
Naime, Burmanska železnica je bila pruga dugačka preko 400 kilometara koja je spajala Tajland i Burmu i koju je sagradio japanski car 1943. godine radi lakšeg i bezbednijeg transporta vojnika, oružja i drugih predmeta.
Radovi su počeli 15. septembra 1942. godine u Burmi i u novembru iste godine u Tajlandu i završeni su 2 meseca pre roka, 17. oktobra 1943. godine.
Na železnici je radilo preko 200,000 civila iz jugoistočne Azije i preko 60,000 zarobljenih pripadnika savezničke vojske. Preko 100,000 ljudi je umrlo tokom njene izgradnje, oko 90,000 civila i između 12,000 i 15,000 ratnih zarobljenika.
Tokom radova na pruzi, u džungli i bez adekvatnog alata, i civili i vojnici su bili bolesni, izgladneli i podvrgnuti kažnjavanju i mučenju.
Na kraju Drugog svetskog rata, preko 30 japanskih vojnih oficira je osuđeno za ratne zločine za brutalnost tokom izgradnje železnice smrti.
Iako prvobitno zatvorena nakon rata, deo pruge je kasnije opet otvoren i radi dan danas. Uprkos tome što stotine turista hodaju po mostu na reci Kvaj, vozovi i dalje prolaze njime, uglavnom na iznenađenje stranaca koji misle da pruga više nije u funkciji.
Posle mosta smo još svratili do manjeg od dva groblja na kome su sahranjeni saveznički vojnici koji su poginuli tokom izgradnje železnice i onda se uputili kombijem nazad ka hotelu.
***
Za kraj je još ostalo da kažemo da smo izlet uplatili u jednoj od mnogih agencija oko Kaosana u Bangkoku i da je tura koštala oko 20 evra po osobi. Savetujemo da prvo pogledate ponude nekoliko agencija i da se tek onda odlučite za onu koja vam se najviše dopada (ili je najjeftinija).
Ukoliko imate neka pitanja u vezi sa ovim dnevnim izletom, ostavite komentar ispod teksta ili nam se javite preko Instagrama i daćemo sve od sebe da vam pomognemo. Hvala na čitanju — do sledećeg teksta!
Ostavite komentar