Iako je Pablo Emilio Gaviria Eskobar umro sada već davne 1993. godine, posledice njegovih zlodela se i dalje osećaju u zemlji, možda najviše u Medeljinu, gradu gde je proveo život i odakle je izgradio svoju kokainsku imperiju.
Najpoznatiji kolumbijski narko bos čije bogatstvo je bilo toliko veliko da je proglašen jednim od 10 najbogatijih ljudi na svetu, koji je nemilosrdno ubijao sve koji su se usudili da mu stanu na put a koga su s druge strane siromašni Kolumbijci proglasili modernim Robinom Hudom, Eskobar ne prestaje da užasava i fascinira u isto vreme.
Pošto priča o Medeljinu danas ne bi bila kompletna bez osvrta na Medeljin kojim je vladao Pablo Eskobar, u ovom tekstu ćemo pričati o životu i smrti kolumbijskog kralja kokaina.
Pablo Eskobar — počeci
Rođen u Rionegru 1949. godine i odrastao u Medeljinu, Eskobar je počeo da se bavi kriminalom već kao tinejdžer, navodno kradući i preprodajući nadgrobne spomenike sa bratom Robertom.
Kažemo navodno jer Pablov sin Sebastijan Marokin, međutim, tvrdi da je karijera njegovog oca počela prodavanjem falsifikovanih srednjoškolskih diploma.
Bilo kako bilo, Eskobar je još kao mladić ogrezao u kriminal, učestvujući u uličnim prevarama, prodajući švercovane cigarete i kradući kola.
Shvativiši da se neće obogatiti sitnim kriminalom, Pablo 1975. godine ulazi u biznis sa drogom i počinje da prenosi pastu koke iz Perua, Bolivije i Ekvadora u Medeljin, gde je zajedno sa rođakom Gustavom postavio laboratoriju u kojoj se proizvodio kokain. Gotov proizvod su prevozili avionima u Ameriku.
U ovo vreme je i sam Pablo prenosio pastu iz okolnih zemalja, sve dok godinu dana nakon započinjanja kokainske operacije ne biva uhapšen sa pastom koke na putu nazad ka Medeljinu.
Pokušavajući da izbegne zatvor, Eskobar je prvo pokušao da podmiti sudije u Medeljinu ne bi li odustali od slučaja protiv njega. Pošto mu ovo nije uspelo, na kraju naručuje ubistvo policajaca koji su ga uhapsili — i gle čuda, slučaj protiv njega biva odbačen.
Nakon ovoga, Eskobar shvata da postoje samo dva načina da se nosi s vlastima — da ih ili podmiti ili ubije.
Za narko bosa u povoju, 1976. godina je prekretnica i u ličnom životu. U martu se ženi tada petnaestogodišnjom Marijom Viktorijom Henao sa kojom će ostati u braku do kraja života.
Pablo Eskobar — kralj kokaina
Kako je rasla potražnja za kokainom u Americi, tako je rasla i Pablova imperija. Osim što je kupio nove avione i otvorio nove kokainske rute, Eskobar zajedno sa jednim od najbližih saradnika, Karlosom Lederom, kupuje ostrvo u Bahamima udaljeno od Floride svega 350 kilometara. Ovo ostrvo postaje glavna kokainska ruta za medeljinski kartel.
Sada već zarađujući neverovatno puno para od kokaina, Eskobar kupuje imanje u Antiokiji za nekoliko miliona dolara i na njemu gradi čuvenu hacijendu Napoli, omiljenu od svih vila koje će ikada imati.
Na hacijendi Napoli između ostalog gradi zoološki vrt sa posebnim delovima za slonove, žirafe i nilske konje. Nakon Eskobarove smrti, vlada je prebacila većinu životinja u prave zoo vrtove, ostaviviši samo nilske konje na imanju. Zašto je ovo bitno? Zato što u ovom delu Kolumbije, zemlje koja nikako nije prirodno stanište ovim divljim životinjama, danas ima između 50 i 100 nilskih konja, potomaka Pablovih ljubimaca.
Što se tiče kokaina, posao je cvetao. Po nekim procenama, početkom 80ih godina prošlog veka, svakog meseca je prenošeno između 70 i 80 tona kokaina iz Kolumbije u Ameriku. Roberto Eskobar tvrdi da je Pablo osim aviona koristio i dve manje podmornice za prenos kokaina.
Eskobar je praktično imao sve. Međutim, od malena sanjajući o tome da postane predsednik Kolumbije, Pablo 1982. godine pravi verovatno najveću grešku svog života — ulazi u politiku.
Iako je nesumnjivo želeo još veću moć, Eskobar je imao još jedan razlog da postane političar — da spreči ekstradiciju Kolumbijaca u Ameriku.
Svestan da će biti bezbedniji ako ga običan narod voli, Eskobar je uložio milione u sređivanje Medeljina, gradivši parkove, škole, sportske terene, crkve i kuće za najsiromašnije. Delivši novac šakom i kapom, Eskobar je postao poznat kao moderni Robin Hud.
S obzirom na to da su ga ljudi u Medeljinu zaista voleli, Eskobar je s lakoćom izabran za kongresmena. Pod budnim okom javnosti, međutim, kolumbijski ministar pravde Rodrigo Lara Bonjila optužuje Pabla da je narko diler, ništa više nego običan kriminalac.
Eskobar, s druge strane, optužuje Bonjilu za saradnju sa narko kartelima. Možda bi mu ljudi čak i poverovali da tada jedne ugledne novine nisu iskopale Pablovu sliku iz zatvora, onomad kad je uhapšen sa pastom koke.
To je ujedno bio kraj Pablovog dosadašnjeg života i početak jednog od najmračnijih perioda u kolumbijskoj istoriji.
Eskobar više nikada neće biti slobodan čovek. Provešće narednih 7 godina kao begunac od zatvora, sve do svoje smrti. Pre toga, nažalost, naneće još mnogo udaraca već prilično ranjenoj Kolumbiji.
Pablo Eskobar — narkoterorista
Nakon što je istina o Pablu isplivala na površinu, FBI počinje istragu i upada u glavni štab kartela, našavši 7 laboratorija, nekoliko avionskih pisti i kokain u vrednosti od preko milijardu dolara.
Besan zbog javnog poniženja i gubitka laboratorija i kokaina, Pablo Eskobar 1984. godine naručuje Bonjilino ubistvo.
Nemavši drugi izbor, vlada Kolumbije pod pritiskom Amerike konačno donosi zakon o ekstradiciji, čime započinje pravi pravcati rat između vlade i kartela.
Sledeće godine, gerilska grupa M19 zauzima zgradu Palate pravde u Bogoti, navodno da bi uništila sve dokaze protiv Eskobara i kartela. Postoje različite verzije toga šta se odigralo taj dan u Palati pravde, sa dokazima i svedočenjima da je vojska opasno prekoračila ovlašćenja pri oslobađanju zgrade, ali ono što se zna jeste da je 11 od 25 sudija, mnogo taoca (dan danas se ne zna koliko) i 30 od 40 gerilaca ubijeno.
Sve i da Eskobar nije učestvovao u opsadi, narko bos je odgovaran za smrt hiljada ljudi, uključujući nekoliko stotina policajaca u Medeljinu i predsedničkog kandidata Luisa Karlosa Galana.
1989. godine, Eskobar je naredio da se Avianka let 203 digne u vazduh, verujući da će na njemu biti predsednički kandidat Cezar Gavirija Truhiljo. Gavirija se nije na kraju ukrcao u avion, kasnije postavši predsednik Kolumbije, ali iste sreće nije bilo 107 putnika i članova posade u avionu.
Samo mesec dana nakon ovog terorističkog napada, medeljinski kartel je podmetnuo bombu ispred zgrade kolumbijske tajne policije, usmrtivši 52 čoveka i povredivši oko 1,000 ljudi.
Da bi nagovorio vladu da pregovara sa njim, Pablo je takođe i kidnapovao mnoge kolumbijske javne ličnosti, uglavnom novinare, čak i kćerku bivšeg predsednika.
Kako je raslo nasilje u Kolumbiji, tako je raslo i Eskobarovo bogatstvo. Smatra se da je medeljinski kartel u ovom periodu proizvodio 80% svetkog kokaina, svaki dan unosivši 15 tona kokaina u Ameriku, i zarađivao preko 70 miliona dolara dnevno, tj. 26 milijardi dolara godišnje.
Ne znajući gde će sa tolikim novcem, članovi kartela su milione dolara držali po skladištima u Medeljinu. Dosta toga su i zakopavali. Na godišnjem nivou su gubili bar 10 posto profita zbog pacova koji su jeli novčanice. Nedeljno su trošili nekoliko hiljada dolara na gumice kojima su vezivali novčanice.
Poznata je priča da je Eskobar jednom prilikom iskoristio 2 miliona dolara kao potpalu jer je njegovoj kćerki bilo hladno. Pokušavši da se nagodi sa vladom, čak je ponudio da otkupi čitav spoljašnji dug Kolumbije, nekih 10 milijardi dolara.
Eskobar je 7 godina zaredom bio uvršten na Forbsovu listu milijardera, od 1987. do 1993. godine, a 1989. godine je proglašen sedmim najbogatijim čovekom na svetu.
Krajem 80ih i početkom 90ih godina prošlog veka je bilo jasno da krvoproliće u Kolumbiji neće prestati dok Pablo ne dobije šta hoće. A koliko je bio moćan dovoljno govori da je 1991. godine usvojen novi ustav koji je zabranio ekstradiciju.
Eskobar se na kraju dogovorio sa kolumbijskom vladom da će bombaški napadi i ubistva prestati u zamenu za povlašćeni tretman i zatvorsku kaznu od 5 godina. I tako je sagrađen Katedral, Eskobarov luksuzni zatvor poznat i kao Hotel Eskobar i Klub Medeljin.
Osim što je napravio zatvor po svojoj meri, sa sve fudbalskim terenom, barom, đakuzijem, vodopadom, diskotekom i helidromom, Pablo je mogao da bira koji čuvari će raditi u Katedralu.
Eskobar je naravno nastavio da vodi kartel iz zatvora, na šta je vlada zatvorila oči. Međutim, kolumbijske vlasti su morale da reaguju kada se saznalo da je Pablo mučio i ubio 4 svoja saradnika dok je navodno izdržavao kaznu. Vlada je htela da ga prebaci u pravi zatvor, ali saznavši za njihov plan, Eskobar je 22. jula 1992. godine samo išetao iz Katedrala, bacivši se u bekstvo još jednom.
Kako je ubijen Pablo Eskobar
Nakon što je Eskobar pobegao iz zatvora, formira se posebno odeljenje kolumbijske policije sa jednim jedinim ciljem — da nađu Pabla. Američke specijalne agencije se takođe pridružuju lovu na kralja kokaina. Naposletku se na sceni pojavljuju i Los Pepes, osvetnička grupa koju je između ostalih finansirao Kali kartel i koja je ubila na stotine Eskobarovih saradnika.
Bežavši od neprijatelja 16 meseci, Pablo Eskobar je ubijen 2. decembra 1993. godine na krovu jedne kuće u Los Olivos naselju u Medeljinu.
Zvanično, članovi specijalnog odeljenja kolumbijske policije su locirali Pabla Eskobara dok je razgovarao sa svojom porodicom, ubivši i njega i njegovog saradnika El Limona nakon pucnjave na krovu.
Eskobar je primio 3 metka — 1 u nogu, 1 u torzo i 1 kroz uvo. Nikada nije utvrđeno koji policajac mu je ispalio metak u uvo, usmrtivši ga na licu mesta. Nije utvrđeno ni da li je ubijen u pucnjavi ili likvidiran nakon što je pogođen u nogu i torzo.
Međutim, mnogi ljudi dan danas ne veruju da je policija ubila Pabla, tvrdeći da je on izvršio samoubistvo. Naime, Eskobar je znao koliko dugo može da telefonira a da policija ne otkrije njegovu lokaciju. Na dan kada je ubijen, pričao je mnogo duže nego inače sa svojom porodicom, što navodi i one koji su ga poznavali i one koji nisu da je zapravo bio umoran od bežanja i spreman da umre.
***
Za kolumbijske vlasti, ubistvo Pabla Eskobara je bila velika pobeda. Nažalost, njegova smrt nije stavila tačku na proizvodnju droge u zemlji. Ulogu najmoćnijeg kartela je preuzeo Kali kartel, još pre nego što je Pablo ubijen.
Na vrhuncu, narko bosovi iz Kalija su proizvodili 80% svetskog kokaina, identično onoliko koliko je i medeljinski kartel proizvodio na svom vrhuncu. Kada je pao Kali kartel, njegovo mesto je zauzeo kartel Norte del Valje. Pa je onda na red došao De la Kosta kartel.
Danas je Kolumbija i dalje glavni svetski proizvođač kokaina, samo što su velike kartele zamenile razne manje kriminalne i paravojne organizacije.
Da li se nešto promenilo od vremena Pabla Eskobara?
Svakako da jeste. Medeljin je od najopasnijeg grada na svetu postao turistička destinacija. Kolumbija je od zemlje kojom su praktično vladali karteli i koja je bila do kolena u krvi postala moderna zemlja čija transformacija je očigledna u svakoj društvenoj sferi. Narod ni u Medeljinu ni u drugim delovima Kolumbije više ne poistovećuje Eskobara sa Robinom Hudom.
A što se tiče kokaina, njega će verovatno uvek biti u Kolumbiji — ili makar dok ljudi ne prestanu da koriste drogu.
Ako vam se dopada naš sajt, zapratite nas na Fejsbuk stranici i Instragram profilu. Hvala na čitanju! 🙂
Ostavite komentar