Vodič za Almati — utisci iz Kazahstana

Najveći grad i nekadašnja prestonica Kazahstana, Almati je i dalje najrazvijeniji grad u državi — i smatra se njenim kulturnim i ekonomskim centrom. Almati je i najposećeniji kazahstanski grad, a svoju popularnost duguje i tome što se nalazi relativno blizu nekih od najlepših prirodnih lepota u zemlji. 

Čim smo ušli u Almati, još nam je iz autobusa bilo jasno da je ovo stvarno jedan moderan grad i da ne može da se poredi ni sa Taškentom, a kamoli sa Biškekom — što ne znači da u njemu nema tragova ruske vladavine. 

Tokom boravka u Almatiju smo imali utisak kao da smo došli u neki ruski ili čak evropski grad gde život izgleda veoma slično kao kod nas. Za razliku od Uzbekistana i Kirgistana, ovde se nismo osećali kao da smo na drugom kontinentu, udaljeni hiljadama kilometara od kuće. 

Daleko od toga da nas je Almati oduševio, ali nismo ni ostali razočarani. Nije da nema šta da se vidi ili radi u gradu, ali nije ni da su atrakcije preterano zanimljive. Ipak, ono što je na nas ostavilo pozitivan utisak je što grad deluje kao zaista lepo, prijatno mesto za život. 

Sve u svemu, ako imate prilike da posetite Almati, verovatno se nećete zaljubiti na prvi pogled, ali smo prilično sigurni da se nećete pokajati — a još ako znate ruski, onda će vam sigurno biti dosta bolje nego nama. 

Dolazak u Kazahstan — putovanje od Biškeka do Almatija

Udaljenost između Biškeka i Almatija je samo 230 km, ali to malo znači u zemljama poput Kirgistana i Kazahstana u kojima putevi nisu baš u zavidnom stanju. 

Nakon mučnog putovanja busom od Taškenta do Biškeka, ovaj put smo znali šta nas čeka, tako da put između Biškeka i Almatija nije bio toliko traumatičan — iako je bio daleko od prijatnog. 

Na glavnu autobusku stanicu u Biškeku smo došli oko 9 ujutru, nekih sat vremena pre polaska busa (bus ide u 8, 10, 12, 14 i 16h), kupili karte, ukrcali se unutra i čak i krenuli na vreme! Klima nije baš radila najbolje i autobus je bio toliko štrokav da se i dan danas pitamo kako nismo dobili neku kugu, ali smo bili srećni što idemo u Almati — odakle je trebalo da krenemo nazad kući! 

Poučeni pređašnjim iskustvom, bili smo spremni za prelazak granice, a i kazahstanski graničari nam sada nisu pravili nikakav problem pri ulasku u zemlju (kada smo izašli iz Uzbekistana u Kazahstan na putu ka Kirgistanu, graničari nam nisu verovali da nam ne treba viza).

Sve je manje više bilo ok, osim što nismo imali baš vazduha na drugom spratu dabl dekera i što je autobus uglavnom išao, kako se nama činilo, 20 na sat. 

U svakom slučaju, u Almati smo stigli nako nešto više od 6 sati puta, na stanicu koja je neuporedivo bolja od one u Biškeku, ali je problem bio što na stanici ne postoji menjačnica i što su nam svi taksisti tražili suludo mnogo para za nešto što je trebalo da bude prilično kratka vožnja. 

Videviši da smo izmoreni i besni što taksisti oko nas obigravaju kao kobci, prišao nam je jedan vozač maršutke i pitao da li nam treba pomoć. Nismo se baš najbolje razumeli, i isprva smo mislili da je on samo još jedan od mnogih koji na neki način žele da nas prevare na ovom putu.

Međutim, na kraju se ispostavilo da je čovek zapravo stvarno hteo da nam pomogne (spasiba!). I to ne zbog para, nego eto onako! Nemamo pojma tačno šta se desilo, ali on je zaustavio neki auto, pričao nešto sa vozačem, ubacio nas unutra i poželeo nam sreću. 

U kolima na putu do smeštaja nam je palo na pamet da možda nismo trebali da uđemo u kola sa nekim nepoznatim Kazahstancom, ali smo se onda setili gde smo — i da u ovom delu sveta tako stvari funkcionišu, ljudi se snalaze, i to i nije uopšte tako loše. A i stigli smo u apartman sa oba bubrega i novčanicima. 

Šta videti u Almatiju 

Smlaćeni od puta, prvi dan u Almatiju smo samo izašli napolje da nađemo menjačnicu, jedemo i kupimo vino i par piva za apartman. To veče smo celo proveli na balkonu, sumirajući utiske sa puta i posmatrajući kako se odvija život napolju. 

Za razliku od mnogih putovanja, ovde nismo osećali nikakav pritisak da moramo negde da žurimo i da nemamo dovoljno vremena da vidimo sve što želimo. Pošto u Almatiju nema puno toga da se vidi, a samo par stvari su nam bile pod obavezno, mogli smo bez griže savesti da usporimo i dozvolimo sebi još jedan veoma lenj dan na putu. 

Drugi dan smo već krenuli u istraživanje, ali nismo imali neki fiksni plan. Pošto nam je apartman bio odmah pored Panfilov pešačke zone, krenuli smo tim putem ka Panfilov parku u kome se nalazi nekoliko glavnih gradskih atrakcija. Panfilov pešačka zona je jako lepo sređena, sa gomilom ulične dekoracije, cveća i povećih klupa — eto kako centar grada može da bude uređen po meri čoveka, samo kad se hoće! 

Panfilov park, koji se uprkos imenu, ne nalazi baš odmah pored istoimene pešačke zone, jedno je od najpopularnijih gradskih mesta za odmor i razonodu. Osim velikog dela prekrivenog drvećem, park je još poznat po nekoliko atrakcija, od kojih je najlepša Zenkova katedrala, šarena ruska pravoslavna crkva koja je navodno napravljena samo od drveta (bez eksera) i smatra se drugom najvećom drvenom crkvom na svetu. Kažemo navodno jer, kad joj se približite, stvarno tako ne izgleda — što ne znači da nije tako, samo da je verovatno majstorski napravljena. Bilo kako bilo, katedrala je prelepa i spolja i unutra. 

Sad je bitno da kažemo da je park dobio ime po vojnicima — herojima — koji su pod vođstvom generala Ivana Panfilova poginuli boreći se protiv nacističkih snaga u bici za Moskvu tokom Drugog svetskog rata. Nekoliko godina nakon kraja rata se ispostavilo da je dobar deo priče o ovim vojnicima izmišljen — ili makar ulepšan — i da zapravo nisu svi poginuli u bici.

Međutim, uprkos tome, ovih 28 vojnika su ostali simbol herojstva u Sovjetskom Savezu — a i nakon njegovog raspada. U svakom slučaju, u parku se nalazi veliki memorijal posvećen i ovim i svim drugim poginulim vojnicima tokom Drugom svetskog rata. U srednjem delu memorijala gori večna vatra. 

Na kraju, u parku se još nalazi interesantni Muzej kazahstanskih narodnih instrumenata. Muzej je smešten u lepoj drvenoj građevini izgrađenoj u isto vreme kad i Zenkov katedrala, a u njemu je smeštena zaista impresivna kolekcija starih instrumenata — ima preko 1,000 instrumenata, od kojih su neki pripadali poznatim kazahstanskim pevačima i kompozitorima. 

Nakon što smo obišli sve ovo u parku, uputili smo se ka još jednoj popularnoj pešačkoj zoni — Arbatu. Arbat je zapravo pešački deo ulice Žibek Žolni koja je dugačka preko 4 kilometara i proteže se čitavim centrom grada — i šire. Arbat je dosta manji od Panfilov pešačke zone, ali je isto veoma lepo uređen, plus je ovde malo življa atmosfera jer je u samom centru. 

Sledeće što smo obišli bila je Centralna džamija koja, nakon svih onih prekrasnih džamija i medresa u Uzbekistanu, baš nije ništa posebno. Da je nismo videli, ama baš ništa ne bismo propustili. Ovo ne znači da džamija nije lepa, samo da smo na ovom putovanju videli lepše, plus se nalazi podalje od centra i drugih atrakcija. Džamija je inače završena tek 1999. godine, a u nju može da stane oko 7,000 vernika. 

Pošto smo od Arbata do džamije morali da koristimo prevoz, ovo je dobro mesto da napomenemo da u Almatiju, kao i u Tašketnu i Biškeku, treba koristiti Yandex aplikaciju za kretanje po gradu. Ako zavisite od gradskog prevoza, nećete se puno usrećiti, a Yandex radi savršeno i veoma je povoljan. 

Za kraj dana smo, opet Yandexom, otišli do Centralnog parka, poznatog i kao Gorki park. Park je ogroman, i u njemu se nalazi pregršt sadržaja, najviše za decu. Vozić, obrnute kuće, poligoni za igru, jezero, vašar — nema šta nema. Park je super mesto za laganu šetnju ili predah od grada, mada nema mnogo toga za odrasle. 

Treći dan u Almatiju nam je bio veoma opušten — obišli smo Trg republike, posetili Kazahstanski umetnički muzej i otišli žičarom do vrha brda Kok Tobe. 

Na Trgu republike nema skoro ništa da se radi. Trg, ispresecan putem, poznat je po istoimenom spomeniku, okruženom fontanama. Ovde se još nalazi nekadašnja predsednička palata, glomazna građevina koja je bila zapaljena i dobrim delom uništena tokom protesta 2022. godine. 

Što se tiče Kazahstanskog umetničkog muzeja, da budemo iskreni, nismo mnogo očekivali od njega — ali nam se baš, baš dopao. Muzej ima impozantnu kolekciju kazahstanske, sovjeteske, ruske i istočnjačke umetnosti, i moramo da kažemo da se postavka zaista razlikuje od onoga na šta smo navikli da viđamo u evropskim umetničkim muzejima. Ukratko, ako imate vremena za samo jedan muzej u Almatiju, onda svakako preporučujemo ovaj. 

I na kraju, Kok Tobe. Do vrha ovog brda visokog 1,110 metara stiže se žičarom za nekih 5, 6 minuta, a do gore se najpre vredi popeti zbog panormaskog pogleda na čitav Almati, kao i na Tien Šan planinski masiv koji okružuje grad. 

Pogled je prelep, nema šta, ali je makar nama vašar na vrhu pokvario doživljaj. Vašari — starinski zabavni parkovi na otvorenom — su veoma popularni u Stanovima, i lokalcima se taj vid zabave izgleda veoma dopada.

Na vrhu možete da idete na razne vožnje, kupite šećernu vunu ili raznorazne džidža-bidže, slikate se sa statuom Bitlsa ili čak odete u zoo-vrt. Nama je sve ovo previše, i iskreno bi nam bilo mnogo lepše da se na vrhu samo nalazi park sa pokojim sadržajem — ali šta je, tu je. 

Zadnji dan u Almatiju smo morali da napustimo apartman u 12, a let nam je bio u 10 uveče, tako da smo hteli sa sve prtljagom da odemo na polu-dnevni izlet da ubijemo vreme. 

Prvo nismo mogli da nađemo ništa povoljno — svi izleti su bili oko ili više od 100 EUR po osobi, što je stvarno puno — a onda kada smo na kraju našli prihvatljivu ponudu, ispostavilo se da su putevi ka svim jezerima u okolini zatvoreni, što zbog radova, što zbog kiša. Ponuđen nam je i izlet u kanjon, ali za to nismo imali vremena jer se samo do tamo putuje 4 sata (pa još isto toliko nazad). 

Par dana ranije smo razmatrali i da odemo sa agencijom preko koje idu lokalci do 3 kanjona i jezera (za nekih 25 EUR po osobi), ali imajući u vidu da se kretalo u 5 ujutru, a vraćalo posle 11 uveče, od ovoga smo odustali.

Iz ove perspektive, malo nam je žao što nismo uspeli da vidimo ništa van Almatija, ali tamo smo bili previše umorni, nakon 2 nedelje napornog putovanja, da bismo proveli oko 20 sati na izletu. 

Na kraju smo poslednji dan pre leta otišli u Centralni državni muzej Kazahstana — starinski muzej sa gomilom eksponata, od arheoloških i istorijskih do modernih i političkih — i onda u restoran u kome smo popili nekoliko odličnih mohita.

Nije ispalo baš onako kako smo želeli, ali nam je bogami bilo baš fino. Izgleda da jesmo omatorili kad više ne jurcamo da vidimo sve. 🙂 

To bi bilo to o Almatiju! Ako ste već bili u Kazahstanu, voleli bismo da čujemo vaše utiske u komentarima. Ako vam se sviđa naš blog, zapratite nas na Instagramu i tako pružite podršku ovome što radimo. Hvala na čitanju — do sledećeg putopisa!