Nakon Samarkanda i Buhare, Taškent je za nas bio prilično veliko razočarenje. Da, znali smo da je ovo jedan veliki grad — na kraju krajeva, prestonica zemlje — ali nismo bili svesni koliko je zapravo razuđen i, u nedostatku bolje reči, neturistički.
Na stranim blogovima smo čitali hvalospeve o Taškentu, najnaseljenijem i jednom od najvećih gradova u Centralnoj Aziji, ali malo toga što smo videli nam se stvarno dopalo, i da nas pitate šta obavezno treba da vidite, možda bismo mogli da nabrojimo 2 stvari. Osim što nema mnogo klasičnih atrakcija, Taškent takođe ne deluje kao da je pravljen po meri čoveka.
U centralnom delu grada se nalazi veliki broj sovjetskih građevina, napravljenih u takozvanom brutalističkom stilu koji je danas veoma popularan među zapadnim turistima, bulevari su veoma široki, i ima jako puno parkova. Međutim, doći od tačke A do tačke B zahteva mnogo vremena, u parkovima nema nikakvog sadržaja, prodavnice i restorani su malobrojni, a policija je sveprisutna.
Metro — za koji ćete na mnogo mesta pročitati da je jedan od najlepših na svetu — izgleda kao portal u sovjetsku prošlost, kada je u njega poslednji put ozbiljnije ulagano. Na ulazu u svaku stanicu policija vrši osnovni pretres stvari, ako ima pokretnih stepenica, one su stare i pri kraju radnog veka, a vozovi — izuzev par modernijih kompozicija — su sličniji onim našim starim vozovima za koje ne znamo ni da li su još uvek u upotrebi, prljavi, drndavi, i naravno bez klime.
Ukratko, Taškent nam se nikako nije dopao, ali u njegovu odbranu — grad bi sigurno bio mnogo drugačiji da nije uništen u razornom zemljotresu 1966. godine i onda obnovljen u celosti u sovjetskom duhu. Sovjeti jesu od Taškenta napravili modernu sovjetsku metropolu, prototip savršenog grada, ali malo toga je ostalo od uzbekistanskog kulturnog i istorijskog nasleđa.
Dakle, Taškent ne deluje da je pravljen po meri običnog čoveka — jer i nije. Pravljen je sa namerom da se lokalni stanovnici preoblikuju u idealne sovjetske građane, vredne, produktivne i iznad svega, lojalne partiji i državi. Iako je (post)sovjetski uticaj u Taškentu i dalje dominantan, uzbekistanska kultura je takođe prisutna — ali nedovoljno da bi grad ikako mogao da se nađe rame uz rame sa Samarkandom i Buharom. I zato Taškent nije mogao da ne bude razočaranje — iako je sasvim moguće da bi nam utisak bio nešto drugačiji da nam je on bio prvi susret sa Uzbekistanom.
Šta videti u Taškentu
U Taškent smo došli vozom iz Buhare (više o tome kako putovati kroz Uzbekistan možete da pročitate u ovom vodiču) i nakon prijavljivanja u sablasno prazni hotel koji mora da je bio veoma komforan i popularan pre nego što smo se rodili — odmah krenuli u obilazak grada.
Pošto nismo imali puno vremena u Taškentu — svega dan i po — hteli smo maksimalno da iskoristimo još nekoliko sati do zalaska sunca i imali smo skoro pa savršen plan za obilazak prvog dana. Skoro pa savršen jer nismo računali na nekoliko stvari, između ostalog na to da će nam policija u centru ozbiljno ograničiti kretanje.
Ali da se vratimo na početak. Uprkos tome što nam je hotel bio bogu iza nogu, metro stanica nam je bila relativno blizu, pa smo odlučili da prvo obiđemo Minor džamiju. Bezbolno smo našli put do metroa, kupili karte — koje koštaju manje od 15 dinara po čoveku — prošli sigurnosnu proveru, nekako našli u kom pravcu idemo (jer stanice nisu lepo obeležene) i za nekih 15 minuta stigli na metro stanicu Minor.
Međutim, uprkos tome što se stanica zove Minor, džamija — koja na mapi izgleda koliko toliko blizu — je zapravo nekoliko kilometara udaljena od stanice. Neko vreme smo pešačili, i shvativši da se jedva približavamo džamiji i da ne znamo više ni gde idemo, odlučili smo da se vratimo do metro i okušamo sreću na glavnom gradskom trgu.
Trg Nezavisnosti (Mustaqillik Maydoni) nekada je bio Lenjinov trg, a nakon proglašenja nezavisnosti, Lenjinova statua je sklonjena i na njeno mesto postavljen spomenik nezavnisnosti u obliku planete zemlje. Kasnije je ispred planete dodata statua žene koja predstavlja otadžbinu.
Zanimljivo je da je glavni gradski trg više park nego trg unutar koga se, kako kaže Vikipedija, nalazi puno cveća i drveća, kao i nekolicina fontana i spomenika.
Spominjemo Vikipediju jer smo mi od trga videli samo planetu i žensku statuu — i to jedva, tek iz drugog pokušaja. Naime, kada smo došli pred trg/park, srećni što ćemo makar nešto videti prvog dana, policajac nam nije dozvolio da uđemo, mašući rukama na nas da se sklonimo sa ulaza u park.
Pokušali smo na još nekoliko mesta da uđemo u park, ali nas je svugde sačekala ista stvar — policija koja nam ne da da se približimo parku ili čak hodamo određenom stranom ulice. Nikada nismo saznali zašto je bilo toliko policije tog dana u Taškentu i zašto nismo smeli da priđemo trgu, ali svakako je ovo ostavilo na nas loš utisak.
Nekih 4+ sata kasnije, kada smo krenuli nazad u hotel istim putem, pokušali smo opet da vidimo trg. Već je bilo 9, 10 uveče i šta god da se dešavalo — parada, državna poseta, bezbednosna pretnja, šta god — moralo je biti gotovo. Samo što nije.
Prisustvo policije je bilo očigledno manje, i ovaj put smo mogli da se približimo sve do stepenica na ulasku u park, ali dalje od toga je bilo zabranjeno, a iza stepenica je neki mladi policajac patrolirao, verovatno negodujući što pokušavamo makar jednom da fotnemo taj njihov Trg nezavisnosti.
Elem, kad smo još u toku dana shvatili da ništa neće biti od trga, uputili smo se dalje, ka Trgu Amira Temura (Tamerlana), o kome možete da čitate više u našim vodičima za Samarkand i Buharu. Veoma naivno, ka trgu smo krenuli peške jer smo želeli da vidimo nešto od grada.
Ne možemo da kažemo da nismo videli nešto — sovjetske zgrade, mnogo parkova, još više policije koja čuva parkove i ne dozvoljava nam da uđemo u njih, par fensi hotela. Ono što nismo videli između dva trga su prodavnice ili trafike ili makar česme za vodu — što je bio ozbiljan problem na skoro 40 stepeni.
Posle nekih 30-45 minuta pešačenja, konačno smo ugledali Trg Amira Temura — koji je takođe park u kome je jedina stvar vredna pomena statua ovog heroja. Sa trga se još vidi hotel Uzbekistan, jedan od prvih hotela u zemlji, a nedaleko je Tamerlanov muzej u koji nažalost nismo ušli jer je odavno bio zatvoren.
Trg Amira Temura se nadovezuje na Sailgok ulicu, veoma popularno mesto za okupljanje lokalaca jer se ulica uveče pretvara u pravi vašar, sa igrama za decu i odrasle, štandovima brze hrane i uličnim umetnicima. Osim ove ulice, ostatak centra je skroz mrtav posle mraka.
Vraćajući se nazad ka Trgu nezavisnosti, ne verujem da smo sreli više od 10 ljudi, a dobar deo ulica nije imao upaljenu uličnu rasvetu, što je samo pridodalo već lošem utisku o gradu. Nemojte pogrešno da nas shvatite, nismo se osećali nebezbedno, ali nije nam ni bilo prijatno da hodamo u mrklom mraku u nepoznatom gradu u kome se u samom centru ništa ne dešava posle zalaska sunca.
S druge strane, kada smo došli do naše metro stanice, bili smo šokirani brojem ljudi koji se okupio oko nje i u tom delu grada u kome je bio naš hotel. Muškarci su sedeli na betonu, u mraku, u malim grupicama, tiho pričajući i tek poneko ispijajući po koju konzervu piva.
Sad već umorni od Taškenta, vratili smo se u naš prazan hotel, nadajući se da ćemo sutradan imati više sreće sa obilaskom grada.
Drugi dan u uzbekistanskoj prestonici smo imali plan da nađemo taksi ili vozača koji će da nas odveze do nekoliko mesta u gradu. Međutim, recepcionari u hotelu nisu znali ni reč engleskog, a nisu hteli ni da probaju da komuniciraju na ruskom ili uz pomoć Gugl prevodioca, tako da nam je ovaj plan ubrzo otpao.
Opet smo krenuli metroom, ovaj put do čuvenog Čorsu bazara o kome toliko stranih blogera ima samo reči hvale, a koji vam mi iz najbolje namere toliko savetujemo da preskočite — osim ukoliko niste nostalgični za našim buvljacima tokom vremena sankcija. U svakom slučaju, Čorsu bazar je jedna obična ogromna uzbekistanska pijaca, i ako nećete da kupujete donji veš ili voće u Taškentu, stvarno nema razloga da je obilazite.
Jedina pozitivna stvar je što se bazar nalazi odmah pored Kukeldaš medrese i Džuma džamije. Sredjevekovna Kukeldaš medresa je jedna od retkih verskih građevina koja je preživela zemljotres iz 1966. godine, a o Džuma džamiji ne znamo ama baš ništa. U svakom slučaju, nijedna od ove dve građevine nas nije oduševila jer smo već videli lepše i veće u Samarkandu i Buhari, ali ipak nam je bilo drago da vidimo nešto ne-sovjetsko u Taškentu.
Rešeni da vidimo još nešto u gradu, metroom smo otišli do najbliže stanice Taškent tornju, i nakon više od pola sata hodanja stigli do 11 najvišeg tornja na svetu sa čije opservacione palube na 6. spratu se pružaju baš dobri pogledi na grad — i sa koje Taškent izgleda mnogo, mnogo lepše nego sa zemlje. Pored tornja se nalazi memorijalni park posvećen žrtvama političke (sovjetske) represije.
U Taškent tornju su na blagajni znali engleski, pa smo iskoristili tu priliku da ih zamolimo da nam pozovu Yandex (pošto nismo imali internet, što je velika greška u Taškentu — grad je mnogo lakše obilaziti taksijem nego metroom). Yandex nas je odvezao do Minor džamije, izuzetno lepe džamije otvorene pre manje od 10 godina, sačekao dok smo završili razgledanje i vratio do hotela, prošavši kolima i pored taškentskog točka kog smo mogli da vidimo i sa hotelskog balkona.
Na kraju smo uspeli da vidimo skoro sve što smo hteli u gradu, sa izuzetkom Državnog muzeja umetnosti i Hazrat Imam kompleksa, po mnogima najimpresivnijeg mesta u gradu, ali pošto smo, kao što već rekosmo, videli impresivnije građevine u Samarkandu i Buhari, ovo nam nije bilo toliko bitno. Da smo imali još par sati, sigurno bismo posetili makar kompleks, ali nažalost nismo imali više vremena jer smo morali da krećemo na autobusku stanicu, na noćni bus za Biškek.
To bi bilo to o našem doživljaju Taškenta. Ako ste bili u uzbekistanskoj prestonici i imate neke preporuke, savete ili sugestije — ili biste samo da podelite vaše utiske, ostavite nam komentar. Ako vam se sviđa naš blog, zapratite nas na Instagramu i tako pružite podršku ovome što radimo. Hvala na čitanju — do sledećeg putopisa!
Ostavite komentar