Lihtenštajn je 4. najmanja država u Evropi i 6. najmanja na svetu koja se prostire na samo 160km² i ima samo 38,000 stanovnika — međutim, Lihtenštajn je i jedna od najbogatijih zemalja na svetu, sa prosečnom platom sličnom ili čak nešto višom nego u Švajcarskoj i sa najbogatijim monarhom u Evropi čije lično bogatstvo je procenjeno na 4-5 milijardi evra.
Ako se pitate kako je jedna tako mala zemlja postala toliko bogata, odgovor je jednostavan — do skora je bila poreski raj za bogataše. Nedavno je Lihtenštajn postao transparentniji u vezi sa svojim poreskim i bankarskim sistemima, pa sada više nije ni na jednoj crnoj listi poreskih oaza. Međutim, ovo ništa preterano nije promenilo u zemlji u kojoj i dalje ima više registrovanih kompanija nego stanovnika.
Svo ovo bogatstvo naravno utiče i na stanovnike Lihtenštajna — koji osim što su puni para u proseku žive 82 godine! Od zanimljivosti o Lihtenštajnu još bismo izdvojili da imaju stopu pismenosti od 100%, da su u carinskoj uniji sa Švajcarskom, da je zvanična valuta franak, da im je zvanični jezik nemački, da je stopa nezaposlenosti oko 1,5% i da u zemlji ima samo 1 bolnica.
Da bismo još dočarali koliko je život lep i lagodan u Lihtenštajnu, neophodno je da se dotaknemo bezbednosti u zemlji. Za početak, u Lihtenštajnu ima oko 100 policajaca, zatvorenici osuđeni na više od 2 godine zatvorske kazne služe u Austriji — i ne postoji vojska. Doduše, vojska je nekada postojala — ukinuta je nakon austrijsko-pruskog rata u kome je Lihtenštajn učestvovao sa čak 80 vojnika! Međutim, da stvari budu još smešnije, u zemlju su se vratili sa jednim čovekom više!
Možda ćete sad misliti da izmišljamo, ali još treba znati da je Švajcarska slučajno napala Lihtenštajn 2 puta. Prvi put su slučajno zapalili deo lihtenštajnske šume tokom vojne vežbe — i onda se „izmirili” uz sanduk vina. Drugi put su Švajcarci upali u zemlju i vratili se nazad kada su shvatili da nisu više u Švajcarskoj, na šta su Lihtenštajnci rekli da „nema veze i da se takve stvari dešavaju.”
Ako ste posle svega ovoga krenuli da guglate kako da dobijete lihtenštajnsko državljanstvo, niste jedini! Šalu na stranu, u Lihtenštajnu se super živi, ali je ovo takođe najdosadnija zemlja u kojoj smo ikada bili — i bukvalno ne znamo šta bismo radili sa sobom da smo tamo proveli više od jednog dana!
Dakle, da li se isplati poseta Lihtenštajnu? Samo i isključivo ako ste u Cirihu ili negde relativno blizu i imate jedan dan viška ili ako vam je cilj da sakupite što više zemalja (u ovom slučaju treba da znate da možete i da dobijete pečat Lihtenštajna u pasošu — u turističkom info centru).
Šta videti u Vaducu
Iz svega napisanog do sad ste shvatili koliko je Lihtenštajn jedna premala zemlja — i u njoj stvarno nema puno toga da se vidi. Pošto zaista nismo hteli da provedemo više od jednog dana u Lihtenštajnu, jedino logično nam je bilo da odemo u Vaduc, glavni grad u kome živi nešto više od 5,000 stanovnika.
Ukoliko ste rešili da provedete više vremena, onda možete da odete i u zamak Gutenberg. Zamak je lep i odlično se vidi iz busa ka Vaducu, tako da mi nismo imali neku preteranu želju da se penjemo do njega — a nema ni neki razlog za to pošto je unutrašnjost zatvorena za posete (osim ako ne bukirate unapred turu sa vodičem). Doduše, zanimljivo je znati da ovaj dvorac možete da iznajmite za venčanje, što verovatno košta zilion franaka.
Elem, kada se stigne u Vaduc i siđe na stanici Post, skoro sve što vredi videti u glavnom gradu se nalazi na maksimum 10 minuta peške. Nama je prva stanica bio turistički info centar gde smo besplatno dobili pečat Lihtenštajna u pasoš (ovo zadovoljstvo inače košta oko 3 franka, ali nama ljubazna radnica iz nekog razloga nije htela da naplati pečatiranje), uzeli mapu grada koja nam uopšte nije trebala i razgledali paprene suvenire (jedan magnet smo na kraju platili 6 franaka, a videli smo npr. da mogu da se kupe i najobičnije špagete za 8 franaka).
Turistički info centar se inače nalazi u glavnoj pešačkoj zoni u Vaducu (ako ova mala ulica može tako da se nazove) — u ovoj ulici se nalazi 90% gradskih atrakcija i kada se izađe iz nje maltene odmah se ulazi u deo grada gde su smeštene kuće i vinogradi.
Odmah pored turističkog info centra se nalaze 3 muzeja — Nacionalni muzej Lihtenštajna, Poštanski muzej i Lihtenštajnska riznica. Svi muzeji su mali i ni za jedan ne treba više od pola sata. Nacionalni muzej je najveći i u njemu se nalaze eksponati koji pričaju priču o lihtenštajnskoj istoriji i kulturi.
U Poštanskom muzeju su izložene poštanske markice iz Lihtenštajna — ovaj muzej je značajan za Lihtenštajn pošto oni zbog svog geografskog položaja (okruženi planinama) jako dugo nisu imali državnu poštu. Ulaz u muzej je besplatan, a osim razgledanja markica, ovde možete i da pošaljete pismo i da kupite markice iz raznih godina.
U istoj zgradi u kojoj je Poštanski muzej se nalazi Riznica (žeton za Riznicu se kupuje u Poštanskom muzeju), najinteresantniji muzej u gradu u kome su izloženi vredni predmeti iz kolekcija lihtenštajnskih prinčeva i drugih bogatih kolekcionara. Riznica ima samo jednu prostoriju, a u nju se ulazi i izlazi kroz dvoje blindiranih vrata koja ne mogu da budu otvorena u isto vreme.
U Riznici osim umetničkih slika i oružja ima jedna od najvećih svetskih kolekcija uskršnjih jaja koja uglavnom potiču iz Rusije. Najvredniji eksponat u muzeju je svakako veliko zeleno Faberžeovo jaje — ovo je jedno od najvećih jaja nastalih u Faberžeovoj radionici, a razlikuje se od drugih jaja što je položeno sa strane, ne stoji uspravno. Pošto je jaje napravljeno za bogatog ruskog plemića Aleksandra Kelha (koji ga je naručio kao uskršnji poklon za svoju ženu), ovo jaje nije jedno od 46 preostalih carskih jaja — već se zove Kelhovo jaje. Bilo kako bilo, ovo jaje je neverovatno lepo i ako ništa drugo samo zbog njega vredi ući u Riznicu.
U Riznici se još nalazi kamen sa meseca koji su na zemlju doneli astronauti sa Apolo 11 i Apolo 17 misija, zajedno sa lihtenštajnskom zastavicom koja je bila na mesecu i porukom od američkog predsednika Niksona koji je sve ovo poklonio Lihtenštajnu.
Osim ovih muzeja, u istoj ulici je smešten i Muzej umetnosti u kome su izložena dela moderne umetnosti. Interesantno je da su izgradnju zgrade u kojoj je smešten muzej finansirali privatni donori — a ne država! Odmah pored muzeja se nalazi ogromna skulptura kolumbijskog umetnika Fernanda Botera — njegovih dela smo se nagledali u Medeljinu, ali je svakako bilo simpatično videti jednu od njegovih debelih žena u centru Vaduca.
Inače, duž čitave glavne ulice su postavljene raznorazne skulpture i umetničke instalacije — ima nekoliko konja, drvena klupa, konstrukcija u obliku ćiriličnog slova P u kojoj teče voda itd. Zbog svega ovoga, Vaduc deluje življe i simpatičnije nego što stvarno jeste.
U glavnoj lihtenštanskoj ulici ima još nekoliko građevina. Odmah pored Nacionalnog muzeja je Parlament, smešten u jednoj prilično bezveznoj kući koja izgleda kao da se krivi, a pored Parlamenta je Zgrada vlade u kojoj je danas smešten državni arhiv. Ove dve građevine se nalaze na Trgu cara Petra koji ni po čemu ne izgleda kao trg.
Na minut od trga koji to baš i nije, podignuta je Katedrala Svetog Florina. Ova neo-gotska katedrala se već nalazi izvan glavne ulice, a vredi ući u nju zbog impresivnih orgulja ako ni zbog čega drugog. U katedrali još možete da vidite stolicu na kojoj lihtenštajnski princ sedi kad dođe na službu, a izvan katedrale se nalazi i kripta u kojoj su sahranjeni članovi kraljevske porodice.
Kada od Poštanskog i Umetničkog muzeja nastavite pravo, za 2 minuta ćete izbiti na Gradsku većnicu ispred koje je napravljen fenomenalan spomenik sa 3 konja. Još jedan razlog zašto treba prošetati do ovde — tu kod većnice se najbolje vidi zamak Vaduc.
Zamak se nalazi na vrh brda, a osim što je po njemu nazvan glavni grad Lihtenštajna, ova grandiozna građevina je bitna jer je palata i zvanična rezidencija lihtenštajnskih prinčeva. Lihtenštajnska kraljevska porodica je kupila dvorac početkom 18. veka, u isto vreme kada su kupili i teritoriju Vaduca. Do dvorca možete da se popnete, ali imajte u vidu da je prilično naporno doći do gore — plus, ne možete da uđete u zamak pošto u njemu živi lihtenštajnski princ sa porodicom.
Kad smo već kod lihtenštajnske kraljevske porodice, zanimljivo je da princ ima veću moć nego bilo koji drugi monarh u Evropi — na primer, princ može da stavi veto na BILO KOJU odluku koju donesu narod ili parlament.
2003. godine je bio održan referendum na kome su građani glasali za promenu ustava koja bi princu dala još veću moć — s tim što narod nije baš imao neki izbor jer je princ pretio kako će napustiti zemlju (i odneti sav svoj novac) ukoliko ne glasaju za promenu ustava. Na još jednom referendumu, ovaj put 2012. godine, narod je glasao protiv ograničenja vlasti kraljevskoj porodici, a na referendum nakon ovoga skoro niko nije izašao pošto je princ rekao da će staviti veto na odluku da se dekriminalizuje abortus u slučaju da se to izglasa.
Verovatnije je da narod nije toliko lojalan kraljevskoj porodici koliko žele da održe blagostanje u zemlji — naime, kraljevska porodica je vlasnik najveće lihtenštajnske banke koja zapošljava 4-5% populacije Lihtenštajna. Osim toga što igraju ogromnu ulogu u državnom finansijskom sektoru, oni su i suludo bogati — pa se realno ne isplati ljutiti ih. Pročitali smo jednu zanimljivu analizu o poslednjem referendumu u zemlji u kojoj se zaključuje da je u Lihtenštajnu demokratija — sve dok se svi slažu sa princom.
Ali hej, kome treba prava demokratija kada može jednom godišnje da partija sa kraljevskom porodicom! Naime, na nacionalni praznik, 15. avgusta, svi su pozvani u dvorište zamka, nakon čega se proslava nastavlja u centru grada — i uključuje tone besplatnog alkohola! Osim piva, na proslavi se deli i vino iz prinčeve vinarije — koju inače turisti mogu da obiđu za naknadu od oko 20 franaka. Vinogradi se nalaze van centra grada, ali nismo sigurni da li bilo ko može tek tako da ušeta ili mora da se rezerviše tura.
Elem, na samo par minuta od većnice stiže se u deo Vaduca u kome bogati žitelji ovog grada žive — a interesantno je da skoro svaka kuća (vila) ima i svoj mali vinograd. Jedna od najlepših i najpoznatijih kuća je Crvena kuća, bajkovita građevina iz 14. veka kod koje se skoro svi turisti slikaju pošto u Vaducu realno i nema bog zna šta da se vidi.
Za kraj, treba još reći da je Lihtenštajn najmanje posećena zemlja u Evropi, s tim što se nama čini kao da njih turisti nešto preterano ni ne zanimaju i da zapravo žele da nastave da žive svoje ušuškane živote sakriveni od sveta.
To bi bilo to o Lihtenštajnu — ako ste već bili u Vaducu, voleli bismo da čujemo vaše utiske u komentarima. Ako vam se sviđa naš blog, zapratite nas na Instagramu i Fejsbuku. Hvala na čitanju — do sledećeg putopisa!
Ostavite komentar