Evo zašto treba da posetite Šabac

O Šapcu nismo mnogo znali pre nego što smo počeli da planiramo obilazak i na kraju ga pre izvesnog vremena konačno i obišli. Pošto, da budemo sasvim iskreni, nismo čuli ni za kakve turističke atrakcije u Šapcu osim male tvrđave, nismo ni imali neku želju da ga posetimo.

Možemo slobodno da vam kažemo da smo baš pogrešili. Da, Šabac nema monumentalne spomenike i ni sada ne znamo šta bismo izdvojili kao glavnu znamenitost grada — ALI ono što Šabac zaista čini posebnim jeste to što je izrazito ponosan na svoju kulturnu baštinu.

Šabac je grad u kome ima divnih zgrada i još divnijih priča o lokalcima — o čuvenim ljudima poput Jevrema Obrenovića koji je postavio temelje modernog Šapca i o običnim ljudima zbog kojih je Šabac danas ono što jeste: o ljudima koji su omogućili da siromašna deca idu u školu, o ljudima koji su bili svesni koliko je važno učiti, čitati, graditi za budućnost, o ljudima koji čuvaju ono što su im prethodna pokolenja ostavila.

Šabac, kao i svaki grad na svetu, ima svoje mane. Neki delovi grada su dosta zapušteniji od drugih, Narodni muzej subotom radi samo par sati a nedeljom je zatvoren, i na maltene svakom ćošku u centru se nalazi slika nekog političara. Međutim, obrni okreni, nama deluje kao da je Šabac još od tog Jevremovog zlatnog doba u mnogo tome ispred ostatka zemlje.

Šta videti u Šapcu

Obilazak Šapca smo počeli u strogom centru grada, kod poznatog hotela Slobode, izgrađenog 1977. godine i potpuno renoviranog pre nekoliko godina. Ako u Šabac dolazite kolima, najbolje je da se parkirate negde ovde pošto su sve znamenitosti smeštene u centralnom gradskom jezgru (osim tvrđave koja je malo udaljenija).

Nakon što smo se parkirali kod Dunav osiguranja, preko puta glavnog ulaza u hotel, krenuli smo Karađorđevom ulicom ka glavnom gradskom trgu i odmah na ćošku naišli na Šabačko pozorište u zgradi starog Zanatskog doma. Ova starinska, lepo očuvana zgrada je prva od mnogih spomenika kulture koje smo videli po Šapcu i koje gradu zaista daju neki poseban šmek.

Zgrada Zanatskog doma je inače sagrađena u prvoj polovini 20. veka dobrovoljnim prilozima zanatlija i drugih građana — a imena svih dobrotvora su uklesana na pločama unutar današnjeg pozorišta.

Nešto malo ispod pozorišta, na Trgu šabačkih žrtava, pre nešto malo više od 10 godina je postavljen spomenik ratnih odlikovanja grada Šapca — trostrana prizma sa po jednim odlikovanjem na svakoj strani i šlemom na vrhu. Odlikovanja su inače dodeljena Šapcu za herojstvo u Prvom svetskom ratu:

• Francuski ratni krst sa palminom grančicom.
• Ratni krst Čehoslovačke 1914-1918.
• Karađorđeva zvezda sa mačevima IV reda (odlikovanje kraljevine Jugoslavije).

Odmah pored spomenika se nalazi i mala fontana okružena klupama. Nakon svega par minuta provedenih u Šapcu, već nam je ovde bilo jasno da je grad moderniji i lepše sređen nego većina gradova u našoj zemlji.

Nažalost, inače sasvim lep deo grada je ovde prilično naružen verovatno najjezivijom zgradom u Šapcu u kojoj se nalazi tržni centar. Hajde što zgrada izgleda kao da je izašla iz socijalističkog horor filma, ali s obzirom na centralnu lokaciju, građevina je skoro sasvim prekrivena plakatima raznoraznih političkih partija — što stvarno nije prizor koji želimo da zateknemo u centru bilo kog grada (ruku na srce izbori su bili pre par meseci, moguće da je stanje nešto bolje kad nije izborna godina).

Odmah pored ove monstruozne zgrade se nalazi nedavno sređen glavni trg — koji stvarno ne možete da promašite pošto je obojen roze bojom. Na ovom prostranom trgu se nalazi fontana, klupe, drveće, spomenik žrtvama u Drugom svetskom ratu i (valjda) bina. Trg je svakako simpatičan, pre svega jer je šaren, ali ne možemo da kažemo da smo baš oduševljeni — mada je svakako mnogo bolji od neslavno rekonstruisanog Trga Republike u Beogradu (vodič za Beograd možete naći na ovom linku).

Nakon kraćeg zadržavanja na trgu, uputili smo se ka Velikom parku — koji površinski možda i nije toliko veliki, ali definitivno zaslužuje ime jer je savršeno sređen. Park je prepun zelenila, naokolo su postavljeni spomenici istaknutim ličnostima, i sve je izuzetno čisto. U centralnom delu parka se nalazi velika, moderna fontana, a na obodu parka je smešten i neki čudan objekat za koji nemamo pojma čemu služi (prvo smo mislili da je nekakvo igralište, ali stvarno nismo sigurni).

Posle šetnje po parku smo produžili do Gospodar Jevremove ulice, glavne pešačke zone u Šapcu nazvane po Jevremu Obrenoviću. Jevrem je bio knez Šabačke nahije koji je modernizovao Šabac po ugledu na velike evropske gradove, zbog čega se vreme koje je proveo u gradu naziva i Jevremovim zlatnim dobom.

U Gospodar Jevremovoj ulici se nalaze neke od najstarijih i najlepših građevina u Šapcu, od kojih su se nama najviše dopale dve iste zgrade u kojima su sada smešteni policija i okružni sud. Još bismo izdvojili i zgradu Prve narodne apoteke u kojoj je danas Turistički info centar grada Šapca (moramo da priznamo da smo bili pozitivno iznenađeni što je turistički centar radio subotom i što smo zapravo mogli da dobijemo neke korisne informacije od zaposlenih).

Preko puta Gospodar Jevremove, na uglu Karađorđeve i Cara Dušana, nalazi se hotel Zeleni venac, podignut u prvoj polovini 20. veka kao Dom siromašnih učenika. Šabački trgovac Filip Mitrović je osnovao Fond siromašnih đaka, kome je prvo darovao 6,000 dukata a zatim i zaveštao čitavu imovinu. Porodica Spužić, vlasnici nekadašnjeg hotela Zeleni venac koji je srušen krajem 19. veka, takođe poklanja imovinu Fondu. I tako nastaje ova čuvena zgrada u centru Šapca, nazvana po nekadašnjem hotelu Spužića. Zeleni venac je kasnije nacionalizovan i dat na upravljanje nekom ugostiteljskom društvu, a 2003. godine je prešao u privatno vlasništvo.

Posle šetnje lepom Gospodar Jevremovom smo se uputili dalje ka još jednoj poznatoj šabačkoj ulici — Masarikovoj. Na samom početku ulice se nalazi Saborna Crkva Svetih apostola Petra i Pavla, najveća pravoslavna crkva u gradu koja je podignuta u prvoj polovini 19. veka.

Crkva je pretrpela velika oštećenja u Prvom svetskom ratu. Nakon što su je uništili i opljačkali, okupatori su nekoliko dana u crkvi držali zarobljenike koje su onda streljali u porti. Ne zna se tačan broj ljudi koji je ubijen u crkvi, ali su nakon rata iza nje nađeni ostaci preko 150 žrtava.

U crkvenoj porti je 1933. godine podignut spomenik Srpskom vojniku, u čast poginulim Šapčanima za vreme Velikog rata.

Odmah pored crkve se nalazi još jedna građevina od kulturno-istorijskog značaja za grad Šabac — kuća prote Jovana Pavlovića. Prota Jovan Pavlović je bio ugledan Šapčanin i pridvorni sveštenik Jevrema Obrenovića. Bio je čuven po svom besedništvu i imao je jako veliku kolekciju knjiga, a ostao je upamćen i kao vrsan prevodilac (i prvi prevodilac Miltonovog Izgubljenog raja).

Nakon Pavlovićeve smrti, njegova udovica je prodala njihovu kuću — koja je od tada promenila mnogo vlasnika. Danas je u njoj simpatičan mali kafić, koji se naravno zove Protina kuća.

Na svega par metara od Protine kuće smeštene su Šabačka gimnazija, Narodni muzej i Šabačka biblioteka.

Šabačka gimnazija je osnovana daleke 1837. godine, a nastava se prvo odvijala po privatnim kućama i kućama čuvenih građana, uključujući i u Jevremovom konaku. Dvadesetak godina nakon osnivanja, gimnazija je konačno dobila i zgradu u današnjoj Masarikovoj ulici. Inače, Šabačku gimnaziju su pohađali neki od najvećih srpskih umova, poput Jovana Cvijića, Mileve Marić-Ajnštajn, Laze Lazarevića, Stanislava Vinavera i Oskara Daviča.

U prvoj polovini 20. veka, gimnazija je preseljena u zgradu pored, a u prvobitnu zgradu je useljen Narodni muzej. Nažalost, Narodni muzej nije radio vikendom tokom naše posete (sada subotom radi skraćeno), tako da nismo imali prilike da vidimo kolekciju.

Preko puta Narodnog muzeja je zgrada Šabačke biblioteke, smeštena u nekadašnjem konaku Šabačko-valjevske eparhije — Vladičanskom dvoru. Građevina je zaista impoznatna i ima divno dvorište, mada nismo mogli da se prošetamo njime i uđemo u samu zgradu pošto biblioteka tada nije radila vikendom (sada je, kao i muzej, otvorena par sati subotom).

Produžili smo dalje Masarikovom ulicom, sve do broja 39, u potrazi za kućom advokata Draže Petrovića. Petrovićeva kuća je, kao i mnoge druge u Šapcu, proglašena spomenikom kulture od velikog značaja — a kada je ugledate, biće vam jasno i zašto. Ova zelenkasta kuća je izuzetno prepoznatljiva zbog erkera podignutog iznad haustora — i zbog toga što zaista izgleda kao da je izašla iz nekog starinskog filma.

Šetajući gradom, naišli smo na još nekoliko značajnih starinskih zgrada:

• Arambašića kuća koju je krajem 19. veka podigao lokalni trgovac Đorđe Arambašić i u kojoj je danas sedište Eparhije šabačke (Karađorđeva 13).
• Krsmanovića kuća podignuta krajem 19. veka i danas poznata i kao zgrada Borova (na uglu Masarikove i Gospodar Jevremove).
• Dunjića kuća koju je početkom 20. veka podigao Mihailo Dunjić, čuveni šabački hirurg i nekadašnji upravnik šabačke bolnice.
• Međuopštinski istorijskih arhiv koji je smešten u nekadašnjoj zgradi prve okružne bolnice, jedne od najstarijih bolnica u Srbiji.

Nakon što smo završili sa obilaskom centra, uputili smo se ka šabačkoj tvrđavi, koju je u 15. veku sagradio Isa-beg Isaković. Pre osmanlijske tvrđave, nazvane Bigir Delen ili Probijač boka, negde na obali Save se nalazilo prvobitno utvrđenje iz kog je nastao Šabac. Međutim, pošto je to prvo utvrđenje bilo poznato kao Zaslon, verovatno je da se nalazilo na nekom uzvišenju pored Save i da Turci nisu na istom mestu sagradili svoju tvrđavu.

Šabačko utvrđenje se nalazilo na strateški važnom mestu, pa su tokom vekova oko njega često ratovali Turci i Ugari. Nažalost, od nekadašnjeg utvrđenja je ostao samo jedan deo, južni sa bedemom i dve kule, a ostatak je odnela Sava.

Pošto tvrđava izlazi na reku, odmah pored nje se nalazi i malo kupalište, a oko tvrđave i reke se danas gradi Sava park — prostor za rekreaciju, sport i odmor. Ne znamo kako će izgledati ovaj park kada bude gotov, ali za sada izgleda lepo — prilaz reci je savršen, ima puno drveća i zelenila, nema đubreta naokolo. Ostaje da vidimo kako će se projekat dalje razvijati, ali trenutno deluje obećavajuće.

Na kraju, pošto smo već bili u Šapcu, odlučili smo da odemo do obližnjeg sela Mišar u kome se odigrala Mišarska bitka u Prvom srpskom ustanku. U ovom selu se nalaze spomenik podignut u čast vojnicima koji su učestvovali u bici i muzej u kome su izloženi eksponati iz Prvog srpskog ustanka.

Međutim, kako to obično biva kad obilazimo Srbiju vikendom, poljubili smo vrata muzeja — za koji iskreno nemamo pojma kada radi. Na ulazu u muzej je bila okačena cedulja sa brojem telefona koji treba pozvati ako planitate posetu, a u samoj zgradi naravno nema nikog. Bilo kako bilo, malo smo šetkali oko muzeja, ubrzo našli spomenik i krenuli nazad kući.

Došli smo do kraja ovog vodiča za Šabac. Kao što ste mogli da zaključite iz teksta, nama se Šabac prilično svideo — i zaista od srca možemo da vam preporučimo da ga uskoro obiđete ako već niste. Ukoliko imate neka pitanja, kritike ili sugestije, javite nam se u komentarima. Voleli bismo da čujemo i vaše utiske iz Šapca. Pratite nas na Instagramu i tako podržite rad našeg bloga! Hvala na čitanju! 🙂