Na obroncima Fruške gore, u mestu koje se zove Beočin, nalazio se jedan od najlepših dvoraca u Srbiji – a i šire. U ovom dvorcu je prvo živela porodica Špicer, jedna od bogatijih porodica iz ovih krajeva, a kasnije je velelepna kuća imala mnoge druge namene – u njoj su snimani filmovi, mladenci su sklapali brakove, deca su pohađala nastavu.
Dvorac Špicerovih je (bio) pravo arhitektonsko čudo koje bi u bilo kojoj drugoj zemlji maltene non stop bilo prepuno turista. Kada pomislim na ovaj dvorac, setim se dvoraca u Sintri – i kako je jedan mali grad u Portugalu postao glavna turistička lokacija zbog nekoliko prelepih, neobičnih palata.
Međutim, ovo nije Portugal i dvorac porodice Špicer je danas u ruševinama – zidovi su išarani grafitima, sve što je moglo da se proda je odavno pokradeno iz dvorca i od ovog nekada velelepnog zdanja je sada ostao samo kostur obrastao u rastinje.
Ali hajdemo da krenemo ispočetka.
Podignut davne 1898. godine, dvorac u Beočinu je sagradila bogata porodica Špicer, koja je u to vreme bila jedan od suvlasnika beočinske cementare.
Da bi podigli dom kakav su zamislili, Špicerovi su za izgradnju dvorca unajmili Imrea Štajndla, poznatog mađarskog arhitektu koji je projektovao zgradu parlamenta i crkvu svete Elizabete u Budimpešti.
Možda zato što su bili jako imućni i želeli da njihov dom oslikava njihov društveni status, a možda jer su kao i mnogi bogataši tog vremena bili eskcentrični, dvorac Špicerovih je mešavina nekoliko stilova – barok, romantika, gotika, secesija.
A i jedan od glavnih razloga zašto dvorac još uvek stoji uprkos decenijama nebrige je što je u izgradnji korišćen zaista kvalitetan materijal – cement iz beočinske cementare.
Moguće je da bi neko danas opisao ovu kuću kao kičastu ili makar kitnjastu, ali dvorac u Beočinu je u trenutku izgradnje sigurno bio svojevrsno remek delo. Poput sličnih evropskih imanja, i ovaj dvorac je u to vreme imao veliku, velelepnu baštu – od koje je ostao samo jedan mali paviljon.
U nekadašnjem vrtu se nalazi i imitacija bunara postavljena tokom snimanja filma Crna mačka, beli mačor. Inače, u beočinskom dvorcu su snimane i scene iz filma Ratnici u kome glavnu ulogu glumi Klint Istvud, a i čuveni pesnik Mika Antić je jedno vreme imao atelje ovde.
U svakom slučaju, Špicerovi – Ede, Klara, Jonas i Johana – su ovde živeli sve do Drugog svetskog rata. Verovatno su i bili prilično srećni u svom dvorcu, iako smo čuli priču o zabranjenoj ljubavi između Klare i konjušara, zbog koje se devojka navodno ubila.
Ne znamo da li je ovo istina pošto se o privatnom životu Špicervih jako malo toga može naći, ali ono što je sigurno jeste da je porodica napustila Srbiju malo pred Drugi svetski rat.
Nemci su koristili dvorac za svoje potrebe tokom rata, a zanimljivo je da je dvorac dočekao kraj rata bez ikakvih oštećenja. Posle rata, dvorac Špicerovih dospeva u vlasništvo države.
Nakon nacionalnizacije služio je kao biblioteka, dom kulture, dom za vojne invalide i još mnogo toga. Na kraju je postao restoran, ali kada je preduzeće u čijem je vlasništvu bio privatizovano, dvorac biva napušten.
Ono što je zapravo najtužnije u celoj priči je da je dvorac Špicerovih proglašen spomenikom kulture još 1997. godine. Pošto je trenutno država nadležna za njegovo očuvanje, iskreno ne mislimo da mu se piše dobro. Čitali smo i o raznim planovima za obnovu dvorca, ali je nažalost sve ostalo samo na praznim obećanjima.
Načuli smo i da je Emir Kusturica nakon snimanja u dvorcu hteo da kupi kuću Špicerovih, ali da nije dobio dozvolu. A sada je dvorac u toliko lošem stanju da bi bili potrebni milioni da se renovira, tako da ga država navodno nudi na korišćenje bez ikakve naknade. Ili u prevodu – država je digla ruke od dvorca Špicerovih, ali ako je neko bogat voljan da ga sredi, može.
Jedino što je na kući urađeno jeste postavka novog krova, da se spreči dalje urušavanje, ali ovo naravno nije ni blizu dovoljno da bi se dvorac zaista sačuvao od propadanja.
Kada danas odete da vidite dvorac Špicerovih, verovatno ćete kao i mi naići na lokalce koji će vam reći da u njega ne ulazite jer je opasno. Mi, međutim, nismo odoleli da ne uđemo – i iskreno, unutra se nismo osećali nebezbedno, mada smo bili jako pažljivi i nismo ulazili u mnoge sobe, od kojih neke zaista deluju kao da će im se podovi ili tavanice svakog trena urušiti.
Na dvorcu više nema vrata i prozora, a i mnogi ukrasi su takođe uništeni ili ukradeni. Ipak, i ono malo ukrasa što je ostalo svedoči o nekadašnjoj lepoti ovog mesta – i čim uđete u dvorac, odmah možete da zamislite kako su se u njemu nekada održavali balovi na koje su dolazile žene u raskošnim haljinama i muškarci u frakovima.
Ako ste odrasli na Diznijevim bajkama, verovatno će vas dvorac podsetiti na zamak iz Lepotice i zveri ili nekog drugog animiranog filma u kome ima prinčeva, princeza, zmajeva i drugih fantastičnih bića.
A da budemo sasvim iskreni, dvorac Špicerovih ne prestaje da oduševljava čak ni sada. Čak i u ovom otužnom stanju, kada je ostavljen na milost i nemilost vremenu i kada je iz njega odnešeno skoro sve što je išta vredelo. Postoje te neke građevine koje su lepe čak i kada propadaju – i dvorac Špicerovih je defitivno jedan od njih.
U dvorcu smo se zadržali duže nego što smo planirali, u neverici da ovakvo mesto postoji kod nas i da smo dozvolili da mu se ovo desi. Ne očekujemo da će se uskoro išta promeniti, ali se ipak nadamo da će jednog dana neko ko ima puno para poželeti da ima svoj dvorac iz bajke i da će dvorac Špicerovih opet zasijati punim sjajem.
Ovaj dvorac nije jedino napušteno mesto koje smo obišli na izletu po Fruškoj gori. Na svega 10-15 minuta kolima se nalazi Banoštor, jedno malo mesto koje je nekada krasila neoromanička rimokatolička crkva koja bi se po lepoti mogla meriti sa katedralama u Nemačkoj ili Francuskoj. Mogla – da nije skroz uništena.
Crkvu Svetog Rudolfa u Banoštoru je podigao grof Rudolf iz Futoga 1913. godine. U to vreme je većina katolika u Banoštoru i okolini bila nemačkog porekla – i oni su svi napustili zemlju nakon Drugog svetskog rata. Kada su katolici otišli, crkva je prepuštena samoj sebi i jako je brzo propala.
Danas postoji tabla na kojoj se jedva naziru osnovni podaci o crkvi koja više nema krov – a nekadašnji temelji i okolina crkve su toliko zarasli u travu da je skoro pa nemoguće prići joj. I nikog nije briga.
***
Uprkos tome što su u ruinama, i dvorac u Beočinu i crkva u Banoštoru i dalje stoje kao podsetnici na neka davno prošla vremena u našoj zemlji. Stoje i kao podsetnici u kakvom vremenu danas živimo. U njima se ogleda naš odnos prema našoj kulturi i istoriji – gledamo kako naša kulturna baština propada i nestaje pred našim očima dok nas lažu da živimo u zlatnom dobu. A mi? Mi ćutimo i nastavljamo da se divimo palatama i crkvama i tvrđavama po svetu – jer takvih nema kod nas.
Prvo, ne mogu ni ja da se načudim da ovakav dvorac postoji kod nas, a da u životu nisam čula za njega. Ništa me u skorije vreme nije toliko iznenadilo kao ovaj vaš post. I rastužilo, istovremeno. Bolje reći, razbesnelo.Nama ne trebaju kojekakve militantne vesrke grupacije da dižu u vazduh istorijske spomenike, poput Palmire. Mi to potpunom nebrigom i autizmom, da ne izgovorim teže reči, učinimo za nekoliko godina. Bruka. Zato mi je, na žalost, ovaj post izazvao više negativnih osećanja, nego lepih što bi bilo jedino normalno u drugim okolnostima.
Draga Violeta, u potpunosti se slažemo. I mi smo bili jako tužni kada smo videli ovaj dvorac, pogotovo zato što znamo koliko se takva kulturna blaga čuvaju u drugim zemljama.
Šta da vam kažemo, ovako će propadati i druga mesta, sve dok se neko ne bude ozbiljno pozabavio kulturom u ovoj zemlji.
Hm, teško!!U svakom slučaju, radujem se vašim daljim otkrivanjima znanin i neznanih mesta, pa kako god!!Pzd