Dnevni izlet — Smederevo & Smederevska tvrđava

Razmišljajući gde ćemo i šta ćemo jedne junske subote, odlučili smo da skoknemo do obližnjeg Smedereva, pre svega da bismo opet videli jedno od najveličanstvenijih mesta u Srbiji — Smedrevsku tvrđavu.

Da budemo sasvim iskreni, nismo imali prevelika očekivanja od Smedereva. Obilazeći mesta u Srbiji ove godine, bivali smo prilično razočarani stanjem naših gradova i turističkih atrakcija — sveopšta nebriga je sveprisutna gde god da čovek krene. Međutim, ispostavilo se da je Smederevo zapravo u dosta boljem stanju nego što smo očekivali.

Na trenutke smo bili pomalo tužni, kad smo po ko zna koji put u Srbiji videli ižvrljane spomenike ili pomislili kako bi tvrđava mogla da izgleda kada bi se u nju uložilo dovoljno novca — ali opšti utisak je svakako pozitivan, što zbog istorijskog nasleđa Smedereva, što zbog očiglednih napora Smederevaca da predstave svoj grad u najboljem svetlu.

Šta videti u Smederevu

Obilazak Smedereva smo počeli kod tvrđave, impresivnog zdanja koje nekako odoleva i zubu vremena i nezainteresovanosti države da je sredi kako zaslužuje.

Podignuta u 15. veku na mestu gde se reka Jazava uliva u Dunav, Smederevska tvrđava je sagrađena kao nova prestonica Srpske despotovine, nakon što je Beograd 1427. godine predat Ugarima.

Kako kaže Vikipedija, Smederevska tvrđava je u vreme izgradnje bila najveća ravničarska tvrđava u Evropi. Nemamo predstavu koje ravničarske tvrđave na starom kontinentu su veće, ali Smederevska je baš monumentalna.

Toliko je monumentalna da nam stvarno nije jasno zašto ne trubimo na sva zvona kakvo srednjevekovno kulturno blago imamo — i to na svega sat vremena od prestonice. Možda strance ne zanima mnogo naša istorija, ali smo 100% ubeđeni da bi svi do jednog želeli da vide ovakvu trvđavu.

Elem, da se vratimo na samu tvrđavu. Građena po ugledu na carigradske bedeme, o kojima možete više da pročitate u našem vodiču za Istanbul, Smederevska tvrđava nije služila samo u odbrani grada, kao vojno utvrđenje, nego i kao dvor despota Đurđa Brankovića. Verovatno je zato i toliko grandiozna.

A pošto je toliko velika i sagrađena za relativno kratko vreme, mnogi su izgubili život tokom izgradnje tvrđave, za šta je narod u to vreme uglavnom krivio suprugu despota Đurađa Brankovića, Irinu Kantakuzin — poznatu kao Prokleta Jerina.

Dvor Đurađa Brankovića se nalazio u takozvanom Malom gradu, koji je od ostatka tvrđave, Velikog grada, odvojen vodenim šancem, a sa ostalih strana opasan Dunavom. U Malom gradu su bile privatne odaje despota i sale za prijeme, a u Velikom gradu su se nalazile crkva i građevine za mnogobrojno stanovništvo.

Nažalost, iako je možda i bila neosvojiva, tvrđava je pala u turske ruke 1459. godine, nakon 3 neuspela pokušaja osvajanja i svega 31 godinu nakon što je počela njena izgradnja. Predaja Smedereva, tadašnje prestonice Srpske despotovine, označila je kraj srpske države i početak viševekovne turske vladavine.

Osmanlije su nešto malo proširile tvrđavu krajem 15. veka, ali osim toga, na njoj ništa nije rađeno sve dok nije predata Mihailu Obrenoviću, u 19. veku. Za vreme Prvog i Drugog svetskog rata, tvrđava je pretrpela mnogobrojna oštećenja, a posebno katastrofalna je bila eksplozija municije unutar Velikog grada koja je napravila krater dugačak 50 i dubok 9 metara i oštetila čitavo Smederevo, odnevši živote par hiljada ljudi.

Iako se Smederevska tvrđava preko 70 godina, od 1946. godine, nalazi pod zaštitom države, ovo kolosalno utvrđenje je u prilično lošem stanju danas. Mali grad je donekle sređen, mada je to zaista moglo bolje, a Veliki grad ko zna kad će dočekati ikakve radove. Sam prilaz tvrđavi je katastrofa – ajde što morate da pređete prugu, nego što su ispred postavljeni raznorazni štandovi i sklepani ugostiteljski objekti, a o smeću svugde naokolo da ne pričamo.

Prillikom naše posete, ispred ulaza u tvrđavu su izvođeni neki radovi, tako da smo išli skroz okolo do Malog grada. Kulama Velikog grada je zaista pod hitno potrebna restauracija, pogotovo jednog koja je odvojena od ostatka bedema i stvarno izgleda kao da će se sručiti na zemlju svakog trenutka.

Išašvši tim okolnim putem smo naišli i na nekoliko sasvim napuštenih objekata, pretpostavljamo prodajnih. Smeća i tu naravno ima koliko hoćete, a možda je još tužnije što na sve strane na bedemima i kulama ima grafita i raznoraznih žvrljotina, uglavnom tupavih ljubavnih poruka.

Skroz razočarani onim što vidimo, najzad smo ušli unutar same tvrđave, koja je uprkos svemu navedenom stvarno beskrajno lepa. Mali grad pogotovo. Kao što smo već rekli, nekadašnji dvorac despota Đurađa je donekle sređen, tako da je moguće popeti se na kule i šetati okolo.

Drvene stepenice koje vode do vrha kula su očajne i zaista mislimo da će neko tu ozbiljno da se povredi kad tad, plus su u centar Malog grada postavili neku kućicu koja izgleda kao deo filmske scenografije, ali ništa od toga ne može da upropasti osećaj kada se popnete na bedeme. Zaista je neverovatno.

Oduševljenje tvrđavom ne prestaje ni nekoliko nedelja nakon posete, ali takođe ni razočarenje načinom na koji se ophodimo prema svojoj kulturno-istorijskoj zaostavštini.

Nakon obilaska Malog grada i šetnje Velikim gradom, uputili smo se dalje, ka centru Smedereva. Nedaleko od tvrđave, odmah pored Muzeja u Smederevu, podignut je spomenik žrtvama eksplozije, delo umetnika Selimira Jovanovića. Spomenik ovoj velikoj tragediji je nažalost skroz prekriven grafitima. Oni koji uništavaju spomenike su priča za sebe i treba da budu kažnjeni bez obzira na to da li su maloletni ili ne, ali je neverovatno da gradska vlast ne može da izdvoji novac za čišćenje – ako je već nemoguće sprečiti vandalizam (a nije, dovoljno bi bilo samo da postave kamere).

Sledeća stanica nam je bio upravo muzej, jedan simpatičan, mali zavičajni muzej koji nikako ne treba preskočiti prilikom obilaska Smedereva. Prvo moramo da kažemo da je muzej jako lepo sređen, dosta bolje od sličnih muzeja po državi.

Ono što je dalje bitno znati je da je Muzej u Smederevu nastao zahvaljujući istaknutim građanima Smedereva, učenim ljudima i kolekcionarima koji su želeli da podele svoje zbirke sa svima. Jedan od njih je Milan Jovanović Stojimirović, svestrani novinar, diplomata i prevodilac u čijoj kući je jedno vreme bio smešten Muzej u Smederevu i koji je svoju zbirku zaveštao upravo ovom muzeju. Jovanović Stojimirović je inače nakon Drugog svetskog rata proglašen narodnim neprijateljom zbog svog rada u jednim novinama, nakon čega je osuđen na 15 godina zatvora. Tada mu je takođe i oduzeta imovina.

Kada smo bili u muzeju, povodom 70 godina od njegovog osnivanja, na prvom spratu je bila izložba upravo o Jovanoviću Stojimiroviću. Osim ove privremene izložbe, u muzeju možete videti stalnu postavku na prvom spratu koja je posvećena Smederevskoj tvrđavi, od izgradnje pa do modernog doba. Koliko smo razumeli, postoji i stalna postavka na drugom spratu, ali ona nije bila otvorena za javnost. Na kraju, deo postavke je izložen i u lapidarijumu — spomenici i drugi predmeti iz antike i srednjeg veka.

Ulaznica košta 130 dinara, a muzej je otvoren svakim danom osim ponedeljkom.

Nakon posete muzeju, u kome smo inače bili potpuno sami, nastavili smo ka centru grada, tačnije glavnom gradskom trgu, udaljenom od tvrđave možda 10 minuta peške, ako i toliko. Trg Republike, podignut na mestu nekadašnje pijace, centralno je mesto u Smederevu i na njemu i oko njega se nalaze i skoro sve bitne atrakcije.

Trgom dominira lep ali pomalo oronuo Hram Svetog Georgija, podignut sredinom 19. veka po ugledu na Crkvu Svete Trojice manastira Manasije. Oko trga nalaze se neke od najistaknutijih zgrada u Smederevu:

• Zgrada Okružnog načelstva, danas Okružni sud
• Zgrada Starog opštinskog doma, danas sedište Podunavskog upravnog odbora
• Galerija savremene umetnosti, danas zatvorena

Na trgu se još nalaze spomenik borcima iz Prvog svetskog rata, fontana koja ne radi (makar nije radila kada smo mi bili u gradu), razno cveće i veliki cvetni lukovi, kafići i raznorazni štandovi na kojima možete da kupite sve od kokica do rukotvorina.

Jako blizu trga je smešten i VinoGrad ili Vinski grad, simpatičan mali park u kome su postavljene kućice u obliku ogromnih bačvi u kojima prodavci izlažu svoja vina. Nažalost, nijedna kućica nije bila otvorena oko 3, 4 popodne, tako da nismo imali prilike da probamo neko vino. Neki drugi put. ?

Kratkom šetnjom preko trga smo došli do Smederevske gimnazije, koju je pohađao Branislav Nušić, preko puta koje se nalazi čuveni Karađorđev dud. Star preko 300 godina i manji uživo nego na fotografijama, ovaj prirodno-istorijski spomenik je značajan jer je ispod njega dizdar Muharem Guša, turski zapovednik Smedereva, predao ključeve grada Karađorđu 1805. godine.

Nakon kraćeg zadržavanja kod duda, opet smo prešli trg i ovaj put se uputili ka Dunavskom keju, preko šetališta kralja Petra, glavne gradske pešačke zone. Dunavski kej nam se nije dopao, pre svega jer je pogled na reku zaklonjen vagonima, mašinama i drugom skalamerijom. Moguće da ima neki lep prilaz vodi malo dalje od centra, ali iz ovog dela grada nema neke poente izlaziti na kej. S druge strane, šetalište kralja Petra nam se baš svidelo — možda ima previše kafića i restorana za nečiji ukus, ali je nas prilično podsetilo na turističke, alternativne delove raznih evropskih gradova.

Za kraj smo se provozali do Crkve Uspenja Presvete Bogorodice na starom groblju na Karađorđevom brdu (udaljena 15 minuta peške od šetališta, ali je nama bilo prevruće za šetnju uzbrdo). Ova malena crkva je podignuta još u 15. veku, a iako možda zvuči bizarno, vredi je posetiti i zbog groblja koje stvarno izgleda kao iz nekog drugog vremena. Nismo fotkali groblje, ali ako želite da posetite i neko mesto koje nije popularno među turistima, ovo brdašce vas neće razočarati.

To bi bilo to za ovaj putopis. Voleli bismo da čujemo vaše utiske iz Smedereva — i naravno, ako imate pitanja, kritike ili sugestije, slobodno nam pišite u komentarima. Pratite nas na Instragramu i tako podržite rad našeg bloga. Hvala na čitanju!