Srbija

Vodič za Pančevo

Pošto baš dugo nismo bili u Pančevu — iako je od nas udaljeno oko pola sata kolima i do njega nam treba manje vremena nego do nekih beogradskih opština  — odlučili smo da provedemo jedno nedeljno popodne u ovom južnobanatskom gradu na Tamišu i pokušamo da ga sagledamo iz turističke perspektive.

Baš kao i Sremska Mitrovica o kojoj smo nedavno pisali, i Pančevo ima veliki potencijal. Nažalost, taj potencijal uopšte nije iskorišćen i sveopšti utisak o gradu je da su godine (možda pre decenije?) nebrige itekako ostavile traga.

Nekada velelepne građevine su ili zapuštene ili napuštene, fabrike koje su davno obećavale prosperitet sada stoje samo kao sablasni podsetnici nekih boljih vremena, a turistička ponuda je toliko tanana da je realnije reći da je nema.

A ipak, nije da nam se Pančevo nije dopalo. Šetajući njegovim ulicama, tu i tamo koja zgrada ili uličica nas je podsetila na oronulu, prelepu Havanu. Vajfertova pivara nas je vratila u Černobilj. Na trenutke smo mogli da zamislimo kako je Pančevo sigurno nekada bio baš lep grad i kako bi, ako se ikada u ovoj zemlji nešto promeni na bolje, jednog dana mogao da parira srednjeevropskim gradićima kojima se svoje države ponose i koje godišnje poseti hiljade i hiljade stranih turista.

Šta videti u Pančevu

Većina onoga što vredi videti u Pančevu se nalazi u centru grada i može da se obiđe za 2, 3 sata, ali treba odvojiti više vremena ako planirate da šetate duž celog keja ili sednete negde na ručak.

Mi smo obilazak Pančeva počeli kod verovatno najpoznatije znamenitosti grada — Uspenske crkve koja je poznata i kao Crkva sa dve kule. Ovo velelepno barokno zdanje, čije zvonike ćete videti čim dođete u Pančevo, sagrađeno je na samom početku 19. veka uz pomoć dobrotvornih priloga donatora, među kojima se posebno ističe Karađorđe.

Uspenska crkva.

Ako dolazite u grad kolima, možete ih parkirati nedaleko od ove crkve, na parkingu preko puta DDOR osiguranja, kod Trga mučenika.

Nakon kraćeg zadržavanja u crkvi, nastavili smo dalje, do Gradskog parka i Trga kralja Petra. Gradski park je pored keja najlepše mesto u gradu iako nismo sigurni da će još dugo to i ostati pošto vlast namerava da, gle iznenađenja, seče drveće da bi proširili parking za službenike Gradske uprave.

Gradski park.
Trg kralja Petra.

Osim što je park očigledno mesto za odmor i opuštanje stanovnika Pančeva, ovde se nalazi i Narodni muzej Pančeva, jedna zaista impoznatna građevina iz prve polovine 19. veka u kojoj se između ostalog čuvaju slike Paje Jovanovića, uključujući i čuvenu Seobu Srba, i predmeti iz Starčevačke kulture.

Nažalost, mi u muzej nismo ušli pošto ne radi nedeljom. Na tabli na muzeju piše da je radno vreme od 10-13h radnim danima (izuzev ponedeljka) i subotom, a na sajtu muzeja i Fejsbuk stranici piše da radi od 10-18h. Šta je istina, nemamo pojma, ali bi bilo zaista lepo da jedan ovakav muzej ipak radi i subotom i nedeljom da bismo i mi koji ne živimo u Pančevu mogli da uživamo u njegovoj kolekciji. U svakom slučaju, sledeći put kad budemo dolazili u Pančevo, potrudićemo se da to bude subota, što i vama preporučujemo ako nećete da poljubite vrata muzeja kao mi.

Narodni muzej.

Elem, Gradski park. Stvarno je sve lepo sređeno, ima divnih cvetnih aranžmana, zanimljiva fontana i čak i kamiončići za decu. Ima doduše i ogroman gumeni tobogan kome ne mislimo da je mesto u samom centru grada, ali bože moj. Ono što je baš ružno u parku je što je centralni spomenik na čijem vrhu se nalazi krst ižvrljan. Ižvrljani i skrnavljeni spomenici i fasade su nažalost prečesta pojava u Srbiji, ali valjda će se jednog dana i to promeniti.

Malo smo šetkali oko parka i onda se uputili kao još jednom poznatom trgu Trgu slobode. Ovaj trg je prilično mali i nezanimljiv, ali na njemu se nalazi jedna od najdivnijih zgrada koje smo videli u Pančevu, zgrada nekadašnje Pučke banke i sadašnje Poštanske štedionice.

Zgrada Pučke banke.

Nakon svega par minuta hodanja našli smo se na Trgu Đorđa Vajferta, jednog od najčuvenijih Pančevaca i jednog od najvećih filantropa u istoriji naše zemlje. Osim što je bio najbogatiji industrijalac u Srbiji, Vajfert je bio među osnivačima Narodne banke Srbije, začetnik rudarstva u zemlji (u njegovom vlasništvu su između ostalih bili rudnik bakra u Boru i rudnik mrkog uglja u Kostolcu) i vlasnik najpoznatije pivare na Balkanu.

Vajfert je čitav svoj život pomagao Srbiji osnovao je fond za brigu o gluvonemoj deci, učestvovao u obnovi Beograda nakon Prvog svetskog rata, donirao sredstva za izgradnju zgrade Srpske akademije nauke i umetnosti, podigao Bolnicu za majku i dete i uradio još zaista mnogo, mnogo, mnogo toga. Još je bitno da kažemo i da se borio kao dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu i da je za junaštvo dobio orden za hrabrost, jedini od mnogobrojih medalja i ordena koji je sahranjen sa njim.

Trg Đorđa Vajferta.

U Pančevu je Vajfert podigao Crkvu Svete Ane, još jednu lepu crkvu koju vredi obići, i sagradio katoličko groblje — na kome je i on sahranjen.

Što se tiče pivare, otvorena je davne 1722. godine, a 1847. godine je preuzeo Ignac Vajfert, Đorđev otac. Tada dvadesetjednogodišnji Ignac je narednih godina mnogo radio i mnogo ulagao u pivaru, koja je ubrzo postala najveća na ovim prostorima — što je i ostala kada je Đorđe njome upravljao. Tokom čitavog vremena dok je bila u vlasništvu porodice Vajfert, pivara je bila izuzetno profitabilna — Vajfertovi su kupovali nove mašine, poboljšavali ukus piva i stalno širili posao.

Đorđe Vajfert, za koga su pričali da je poreklom Nemac, a dušom Srbin, umro je 1937. godine, a nakon Drugog svetskog rata, njegova pivara prelazi u državno vlasništvo kao Narodna pivara. Pivara je počela da propada već šezdesetih, a ekser je konačno zakucan u kovčeg 1977. godine, kada u pivari prestaje proizvodnja piva i počinje sa radom preduzeće Metalurgija.

Vajfertova pivara.

Na početku teksta smo rekli da nas Vajfertova pivara podseća na Černobilj ova zgrada, koja je verovali ili ne stavljena pod zaštitu države odmah nakon Drugog svetskog rata, zaista izgleda otužno. Otužno je zapravo i blaga reč.

Naime, kada je to preduzeće Metalurgija poslovalo iz pivare, njegovi rukovodioci su sekli staru mašineriju i prodavali je u staro gvožđe. Da ponovimo da je pivara tada uveliko bila pod zaštitom države. Kada je Metalurgija otišla iz zgrade, skupljači sekundarnih sirovina su nastupili. A ako sve ovo nije dovoljno, 2005. je u pivari izbio veliki požar, dodatno oštetivši već uništenu zgradu.

Malo smo prošetali oko stare pivare, ali osim što možete da napravite par zanimljivih fotki, ovde stvarno nema šta da se vidi. Pitali smo neke radnike da li može da se ode u obilazak pivare, ali se ispostavlja da to mora da se najavi unapred i to u kafani pored. Nije nam bilo teško pa smo potražili konobara čije ime su nam radnici dali, ali je on bio previše zauzet da bi nas spoveo u obilazak. Ako je neko od vas bio u obilasku, stvarno bismo voleli da čujemo vaše utiske.

Još malo pivare.

Posle kruga oko pivare i tužnog zaključka da je dobro što čovek nije doživeo da vidi šta se sve izdešavalo posle njega, opet smo se našli na Trgu Đorđa Vajferta, odakle smo odlučili da odemo na obližnji kej. Nakon pauze kod lokomotive i vagona, u kome je smešten kafić, uputili smo se kejom ka Crvenom magacinu, masivnoj građevini sa kraja 19. veka u kojoj se čuvalo i odakle se prenosilo žito. Iako smo našli podatke da je magacin trebalo da bude pretvoren u kulturno-omladinski centar, to se još uvek nije dogodilo i koliko mi znamo, građevina još uvek služi kao skladišteni prostor.

Lokomotiva pored keja.
Čamci na Tamišu.
Crveni magacin.

Osim što je jedna od najstarijih građevina u gradu, Crveni magacin je takođe jedna od mnogih lokacija u Pančevu gde su snimane scene iz nekih od najkultnijih filmova srpske kinematografije Ko to tamo peva, Skupljači perja i Kad budem mrtav i beo. Na određenim mestima u gradu su snimani i Maratonci trče počasni krug i mnogi drugi filmovi i serije.

Nastavili smo šetnju kejom dok nismo došli do još jedne bitne fabrike Svilare, izgrađene 1900. godine. Podizanje ove fabrike je obeležilo početak ozbiljne proizvodnje svile, iako je Pančevo mnogo pre toga bilo poznato po svilarstvu. Nažalost, šezdesetih su dudovi posečeni, proizvodnja u Svilari je stala i u fabriku se uselilo neko drugo preduzeće.

Svilara.

Mi smo odavde krenuli nazad ka centru da obiđemo još par stvari koje su nam bile u planu, ali ukoliko ste raspoloženi za baš dugačku šetnju, možete da nastavite sve do dva svetionika na Tamišu. Po povratku u Beograd smo planirali kolima da dođemo do njih, ali su bili radovi na putu i nismo uboli pravo skretanje, tako da ćemo uskoro morati da se vratimo do Tamiša.

Elem, vraćajući se kejom pored magacina, Vajfertove pivare i trga Đorđa Vajferta, izbili smo na još jednu važnu građevinu u istoriji Pančeva gimnaziju Uroš Predić, koja nosi ime po jednom od njenih najslavnijih učenika. Mihajlo Pupin je takođe pohađao Pančevačku gimnaziju, a jedan od njenih najčuvenijih nastavnika je Miloš Crnjanski, koji je držao časove srpskog jezika, istorije, zemljopisa i gimnastike.

Gimnazija Uroš Predić.
Oronule kuće odmah do gimnazije.

Pored gimnazije se nalazi rimokatolička crkva Svetog Karla Boromejskog, a na nekih 5 minuta odatle i prekrasna Evangelistička crkva podignuta na samom početku 20. veka, koju u Pančevu još zovu i Nemačkom crkvom. Pošto evangelista u gradu više i nema, crkva nije aktivna.

Levo – Crkva Svetog Karla Boromejskog.
Desno – Evangelistička crkva.

Evangelistička crkva se nalazi u ulici Dr Svetislava Kasapinovića, u kojoj još možete da vidite ostatke sinagoge, podignute 1909. godine i uništene nešto malo manje od 50 godina kasnije. Nekih 600 Jevreja je živelo u Pančevu pre Drugog svetskog rata, a nakon dolaska Nemaca, bili su hapšeni, smeštani u logore i ubijani. U to vreme je sinagoga služila kao magacin, a nakon rata je vraćena Jevrejima, kojih je tada već bilo toliko malo da nisu imali novca da je obnove. Sinagoga je bila prodata i krajem pedesetih godina dobrim delom srušena zbog podizanja stambenih zgrada. Ono što je i ostalo od nje je 2007. godine izgorelo u požaru. Ovo je samo još jedan u nizu primera uništenja kulturno-istorijskih spomenika, praksa koja je toliko dugo zastupeljna u našoj državi da čak ne možemo da kažemo ni da smo iznenađeni.

Ostaci sinagoge.

Poslednje mesto koje smo obišli u Pančevu je crkva Svetog Preobraženja Gospodnjeg, udaljena od centra nekih 10-15 minuta hoda (da biste ispali pametniji od nas, prvo obiđite crkvu, pa onda parkirajte kola u centru). Ova crkva sa kraja 19. veka, inače podignuta na mestu starijeg hrama, izuzetno je lepa, a bitno je i znati da je ikonostas oslikao Uroš Predić. Ukoliko idete peške do crkve, na putu ćete videti i hotel Tamiš, još jednu napuštenu građevinu u Pančevu.

Crkva Svetog Preobraženja Gospodnjeg.
Hotel Tamiš.

Ovim smo došli i do kraja našeg vodiča za Pančevo. Bez obzira na to što je grad u prilično lošem, zapuštenom stanju, ne možemo da kažemo da nema ono nešto zbog čega ga vredi posetiti makar na par sati. Voleli bismo da čujemo vaše utiske iz Pančeva i naravno, ako imate pitanja, kritike ili sugestije, slobodno ostavite komentar. Pratite nas na Instragramu i tako podržite rad našeg bloga. Hvala na čitanju do sledećeg teksta! 🙂

  1. Hvala na ovom vodjenju kroz Pancevo. Korisno je za ljude koji prvi put tamo odlaze, da znaju odakle da krenu, i sta da vide, a ako hoce vise, potrudice se. Uglavnom veoma korisno.

  2. Ja sam iz Pančeva i mogu reći da niste pogrešili uopšte. Sve ste lepo napisali. Tužno je kako sve što je lepo i ima neku vrednost kod nas propada. Hvala na članku.

    1. Da, nažalost je tako, ali ipak se nadamo da će jednog dana biti bolje.
      Hvala vama na lepim rečima i puno pozdrava od nas dvoje! 🙂

  3. Kada bi svi gledali pomalo očima turiste, toliko toga bi moglo da se uredi.
    Ako svratite opet u Pančevo, prošetajte do stare zgrade bolnice pa produžite do Narodne bašte 🙂
    Pozdrav!

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *