Vodič za Jerusalim — grad kao nijedan drugi na svetu

Jerusalim je jedan od najstarijih, najznačajnijih i najkomplikovanijih gradova koji su ikada postojali. Sveti grad za 3 najveće avramske religije — hrišćanstvo, judaizam i islam — Jerusalim je bio naseljen još u 4. milenijumu pre nove ere, tokom istorije bio napdanut preko 50 puta i uništen minimum 2 puta, a danas je pitanje statusa grada jedna od glavnih tačaka spoticanja u Izraelsko-palestinskom konfliktu koji je počeo još pre osnivanja države Izrael.

Stari grad Jerusalima, u kome se nalaze neka od najvažnijih religijskih mesta za Jevreje, muslimane i hrišćane, prostire se na površini od samo 0.9km². Oko ovog majušnog prostora se hiljadama godina vode borbe za prevlast — nema naroda u Evropi ili Bliskom istoku koji nije makar poželeo da Jerusalim nazove svojim — a sasvim je izvesno da će sukobi trajati sve dok je sveta i veka.

Kao što se na svakom ćošku u Jerusalimu može videti nešto prelepo i prastaro, isto tako se svugde osećaju posledice neprijateljstva naroda koji ne žele da žive zajedno u ovom gradu. Istorija Jerusalima je teška i teskobna, a budućnost neizvesna — i kako god da okrenete, ovo nije nešto što možete da ignorišete, čak i kao turista u Izraelu.

Međutim, uprkos krvavoj prošlosti, Jerusalim mnogi i dalje smatraju centrom sveta, mestom gde ste najbliži Bogu — a čak iako niste vernik, teško da ćete moći da poreknete da je ovaj grad zaista nešto posebno. Možda ga je najbolje opisao nekadašnji britanski premijer Bendžamin Dizraeli, rekavši da je „pogled na Jerusalim istorija sveta, čak više, to je istorija zemlje i neba.”

Istorija, mitologija i svašta nešto između

Priča o Jerusalimu je neraskidivno povezana sa prošlošću — bez obzira na to što se o njoj nedovoljno zna ili što su arheološka i druga istraživanja raskrinkala ili makar poljuljala mnoge mitove o tome šta se kroz vekove dešavalo u najsvetijem od svih svetih gradova.

I Izraelci i Palestinci tvrde da im Jerusalim pripada. Palestinci tvrde da su potomci Hananca, nekoliko različitih plemena koja su prvobitno naselila teritoriju južnog Levanta — koji između ostalog obuhvata današnji Izrael, Palestinu i Jordan. Izraelci, s druge strane, tvrde da Palestinci nemaju nikakve veze sa Hanacima, da su zapravo došli sa Arapskog poluostrva nekoliko hiljada godina posle njih — i da je na kraju krajeva Izrael njihova obećana zemlja koja je deo njihovog nacionalnog, religioznog, kulturnog i ličnog identiteta.

O pradavnoj istoriji Jerusalima se naravno malo zna — a i ono što se zna ili ne zna je politički obojeno. Nakon stotina pročitanih stranica, ne mogu da tvrdim šta je istina, ali mogu da prenesem ono što se meni činilo kao objektivno sagledavanje kompleksne istorije jednog kompleksnog grada — ako objektivnost uopšte postoji kada razmatramo davnu prošlost, a pogotovo davnu prošlost mesta gde se sudaraju najveće svetske religije.

Arheološka istraživanja su pokazala da je Jerusalim bio naseljen još krajem bakarnog i početkom bronzanog doba, ali u zavisnosti od izvora koji nađete, konkretne godine će se razlikovati ponekad čak i za više od hiljadu godina. Bilo kako bilo, ono u čemu se svi slažu jeste da su Hananci prvi naseljenici ili stanovnici Jerusalima. Da bismo bolje razumeli ko su Hananci, bitno je da se prvo osvrnemo na ono što o njima piše u Bibliji.

Na osnovu Starog zaveta, Bog je Avramu između ostalog obećao Hanan, zemlju u kojoj je do tada bio stranac. Međutim. Avramovi potomci — Izraeliti — su zbog gladi otišli u Egipat gde im je u početku bilo dobro i gde su izrađali mnogo dece. Da bi sprečio rast izraelitske populacije, tadašnji faraon ih je porobio.

Izraeliti su onda uz Mojsijevu pomoć pobegli iz Egipta i naselili obećanu zemlju — a utom su i pobili manje više sve Hanance. Još je bitno spomenuti da je Mojsije na Sinajskoj gori osim 10 zapovesti primio i Toru — najsvetiju od svih svetih knjiga judaizma koja je data Jevrejima i koja opisuje njihov nastanak, patnje i iskušenja i savez sa Bogom koji se ogleda u poštovanju određenih moralnih i verskih zakona.

Međutim, sviđalo se to nama ili ne, Biblija nije istorijski tekst — a trenutno ne postoje nikakvi dokazi da se egzodus desio, makar na način na koji je opisan u Starom zavetu. Zapravo, arheolozi kažu da nema baš nikakvih dokaza da su Izraeliti uopšte bili u Egiptu, a kamoli da su bili porobljeni, lutali pustinjom 40 godina ili osvajali Hanan. Danas se smatra da su Izraeliti zapravo potomci jednog dela Hananaca, a jedna teorija tvrdi da je čitava priča o egzodusu nastala da bi se objasnilo poreklo Izraelita i da bi se razlikovali od susednih naroda.

Teorije na stranu, nakon upoređivanja DNK materijala iz hananskih grobnica u Izraelu i Jordanu sa DNK materijalom današnjih naroda koji žive na Bliskom istoku, istraživači su zaključili da su i Izraelci i Palestinci potomci nekadašnjih Hananaca, od kojih su nasledili više od pola genetskog materijala. U najmanju ruku, ovo istraživanje pokazuje da su preci i jednih i drugih oduvek naseljavali teritoriju današnjeg Izraela. Doduše, ovo ne ide previše u prilog Palestincima, pošto bi to onda značilo da su oni isti narod kao i Izraelci — samo što su prihvatili islam u 7. veku.

Na kraju, egzodus se navodno desio u 13. veku pre nove ere, ali problem je u tome što bi to onda značilo da je Mojsije vodio Jevreje iz Egipta…u teritoriju pod egipatskom upravom — pošto su tada Egipćani vladali Hananom.

Egipćane su porazili Narodi sa mora, najverovatnije Filistinci, u 12. veku pre n.e., ali Filistinci nemaju nikakve veze sa današnjim Palestincima, bez obzira na to što neki iznose takve tvrdnje. Filistinci su verovatno došli u Hanan sa Krita, naselivši deo zemlje od današnjeg Tel Aviva do Gaze. Ovaj deo zemlje je tada postao poznat kao Zemlja Filistinaca, po čemu je kasnije Palestina dobila ime. Dalje, iako se Filistinci ne smatraju precima današnjih Palestinaca — neki broj Filistinaca se sigurno utopio u druge narode, pa samim tim možda i u one koji sada naseljavaju Bliski istok.

Filistinci su u Bibliji bili jedni od glavnih neprijatelja Izraelita, a najpoznatiji Filistinac je Golijat, džin koga je mladi David — kasnije kralj Izraela — porazio u borbi prsa u prsa. Taj isti David je konačno osvojio Jerusalim 1000. godine pre nove ere, porazivši i Hanance i Filistince i započevši jedan od najslavnijih perioda u jevrejskoj istoriji — ili bolje reći, mitologiji. David i njegov sin Solomon su izgradili slavno ujedinjeno kraljevstvo, koje se kasnije podelilo u kraljevstvo Izrael i Judeju — a Solomon je još značajan kao graditelj Prvog hrama.

Priča dalje kaže da su Vavilonci nekih 400 godina kasnije zauzeli Jerusalim, uništili hram i proterali sve Jevreje u Vavilon. Nakon persijskog osvajanja Jerusalima, Jevreji se vraćaju u obećanu zemlju i podižu Drugi hram 516. godine pre nove ere. Preskačemo 500+ godina i dolazimo u 70. godinu nove ere, kada Rimljani koji sad već uveliko vladaju Jerusalimom ruše Drugi hram zbog jevrejske pobune.

Iako je Davidovo i Solomonovo kraljevsto opisano kao veličanstveno u Bibliji — nikakvih arheoloških dokaza nema da je ono postojalo, ili makar da je bilo toliko veliko i raskošno kako kaže sveta knjiga. Zapravo, nema nikakvih dokaza ni da su David i Solomon postojali. Nije nađeno ništa ni što bi potvrdilo postojanje Prvog hrama — mada, ruku na srce, nije da arheolozi mogu da kopaju na mestu gde je navodno stajao (više o ovome u delu o Hramovnoj gori).

S druge strane, istina je da su Vavilonci 957. godine pre nove ere pod vođstvom Nabuhodonosora osvojili Jerusalim i da su u tom nekom periodu postojala dva kraljevstva — Izrael i Judeja — ali su ona bila mnogo manja i ni blizu toliko moćna ili značajna kao Solomonovo biblijsko kraljevstvo. Takođe, nisu ni svi Jevreji proterani u Vavilon nakon pada Jerusalima u Nabuhodonosorove ruke — zapravo, manje od 5% populacije tadašnje Judeje je moralo da ode u Vavilon. Doduše, to jeste bila politička i intelektualna elita, ali daleko od toga da je ceo narod bio proteran.

Što se tiče Drugog hrama, nema nikakve sumnje u njegovo postojanje — osim arheoloških artefakta, u Jerusalimu i dan danas stoji Zapadni Zid, poznat i kao Zid plača.

Još jedan bitan događaj u jevrejskoj istoriji je druga pobuna protiv Rimljana. Međutim, ne zna se sa sigurnošču da li je do ustanka došlo zato što su Rimljani hteli od Jerusalima da naprave paganski grad sa Jupiterovim hramom na mestu Drugog hrama ili je ovo bila posledica pobune.

U svakom slučaju, ogroman broj Jevreja je ubijen, a onima koji su preživeli su kapije Jerusalima bila zatvorene do daljnjeg. Osim toga, u nastojanju da obrišu jevrejsku prošlost i identitet, Rimljani su promenili ime Judeje u Sirija-Palestina. Nakon ovoga, na teritoriji Judeje/Palestine, Jevreji su bili manjina nešto malo manje od 2,000 godina, sve dok Jevreji iz čitavog sveta nisu krenuli da se nastanjuju u Izraelu u 20. veku.

Ova pobuna protiv Rimljana je još bitna jer je još više učvrstila verovanje novonastalih hrišćana da vođa ustanika, Bar Kohba, nije bio nikakav mesija, kako su mislili Jevreji, i da je jedini pravi mesija Isus Hrist — koji je nekih 100 godina pre ove pobune razapet na krstu i onda vaskrsao, postavši najvažnija figura u hrišćanstvu.

Hrišćanstvo nastavlja da jača i u Jerusalimu i u svetu, a onda u 4. veku rimski imperator Konstantin prihvata hrišćanstvo i gradi crkve i hramove u gradu, čime se Jerusalim ustoličuje kao sveti grad i za hrišćane. 3 veka nakon hrišćana na pozornicu stupaju muslimani, koji na mestu nekadašnjeg jevrejskog hrama grade Kupolu na steni i Al Aksa džamiju, čime Hramovna gora postaje treće najsvetije islamsko mesto na svetu.

U sledećih nekoliko vekova se odvijaju borbe između muslimana i hrišćana — Jerusalimom vladaju Fatimidski kalifat, onda kreće Prvi krstaški rat, zatim dolazi Saladin, a tu negde se pojavljuju i Tatari. Onda sledi Mamelučki sultanat, pa opet krstaši, pa Mongoli — i onda Turci koji manje više mirno i neprestano vladaju od 1517. do 1917. godine. Na kraju dolaze i Britanci — pošto hej, samo su još oni falili ovde!

U sledećih 30 godina, broj stanovnika u Jerusalimu munjevito raste, ali za vreme britanskog mandata nad Palestinom se i naglo pogoršavaju odnosi između sada dosta brojnijih Jevreja i muslimana. Tokom ovog perioda često izbijaju neredi — koji kulminiraju nakon odlaska Britanaca, 1948. godine, kada izbija Arapsko-izraelski rat.

Pre izbijanja rata, UN je odobrio plan kojim bi se teritorija britanske Palestine podelila na 2 države — jednu jevrejsku i jednu arapsku. Po ovom planu, obe države bi imale pristup svim važnim religioznim mestima, bile bi povezane putevima, a Jerusalim bi bio pod međunarodnom kontrolom. Ni Jevrejima ni Palestincima se ovaj plan nije dopadao — ali su ga Jevreji prihvatili. Međutim, Palestinci su odbili plan, rekavši da ne pristaju na podelu zemlje i da im ona cela pripada.

Na dan kada je Britancima isticao mandat, 14. maja 1948. godine, Jevreji su proglasili stvaranje države Izrael. Sutradan, vojna koalicija nekoliko arapskih zemalja je ušla na teritoriju bivšeg mandata, ali su na kraju posle skoro 10 meseci borbe Izraelci izvojevali pobedu u ratu koji je kod Palestinaca poznat kao Katastrofa — što i jeste bio. Palestinci su očigledno bili sigurni u pobedu nad Izraelcima, ali se ispostavilo da je novoosnovana država bila mnogo moćnija i borbenija nego čitava liga arapskih zemalja.

Nakon rata, Izraelci su osim teritorije koju je UN predložio za jevrejsku državu još dobili skoro 60% teritorije koja je trebalo da pripadne Palestincima. Oko 700,000 Jevreja je emigriralo u Izrael u narednih par godina, a isti broj Palestinaca je u tom periodu napustio teritoriju novoosnovanog Izraela.

U ratu su takođe Izraelci zauzeli Zapadni Jerusalim, dok je Istočni Jerusalim pripao Jordancima — ali nije dugo ostao pod njihovom vlašću. Izraleci su osvojili Istočni Jerusalim 1967. godine, tokom Šestodnevnog rata koji se opet vodio između Izraela i arapskih zemalja.

Uprkos tome što su Izraelci osvojili i ovaj deo grada, međunarodna zajednica ne priznaje Jerusalim kao glavni grad Izraela, zbog čega se većina ambasada i dalje nalazi u Tel Avivu i zbog čega se Palestinci i dalje nadaju da će Jerusalim jednog dana biti prestonica njihove države.

Ovo je bio najkraći mogući pregled događaja koji su oblikovali priču o Jerusalimu — a ostalo je još samo da se osvrnemo na ono što je započelo jevresko-palestinski konflikt. Iako će mnogi reći da je religija u srži problema, istina je da su Jevreji i muslimani živeli mirno jedni pored drugih od nastanka islama u 7. veku — mnogo, mnogo duže nego što traje konflikt koji je mnogo, mnogo više politički i nacionalno obojen nego verski.

Prosto, i jedni i drugi žele svoju državu sa svojim zakonima i pravilima. Mnogi će reći da su i cionistički i palestinski nacionalni pokreti rođeni u 19. veku, ali ako pogledamo šta se sve dešavalo u prošlosti, Jevreji su oduvek imali nacionalni identitet — mnogo pre nego što su se drugi narodi osvestili po tom pitanju ili pre nego što je nacionalni identitet postao bitan u ostatku sveta.

Za većinu nacija, pitanje nacionalnog identiteta je moderno pitanje — za Jevreje, ovo je bilo pitanje opstanka od pamtiveka. Možda nisu oduvek živeli u izrazito neprijateljskom svetu kakav je prikazan u Bibliji, ali nije da se nisu napatili kroz istoriju, plus su oduvek imali neverovatnu želju da imaju svoje parče neba koje će nazivati domom. Za njih, to parče neba je oduvek bio Hanan, odnosno Izrael.

Ovo ne znači da Palestinci ne zaslužuju svoju državu — na kraju krajeva, i muslimanski svet je vladao ovim prostorima preko 1000 godina. Njihova najveća greška jeste što nisu prihvatili plan podele — a nisu ga prihvatili samo i isključivo jer su bili ubeđeni u pobedu.

Ipak, ni to što su poraženi u nekoliko ratova ne znači da ne zaslužuju svoju zemlju — i da njihovih sada već preko 7 miliona izbeglica ne zaslužuje neko malo parče neba koje će njima biti dom.

Ko zna, možda će jednog dana Jevreji i Palestinci opet živeti u miru jedni pored drugih — da bi se to desilo, i jedni i drugi bi trebali da prestanu da gledaju u prošlost i da se okrenu budućnosti u kojoj može da ima mesta za sve. Nažalost, svi znamo da se ovo nećete desiti, makar ne u skorije vreme. Pošto ovo nije idealan svet — a boljeg nemamo — ostaje samo da im i jednima i drugima poželimo da malo više vole bližnjeg svog.

Šta videti u Jerusalimu

Današnji Jerusalim se sastoji iz 3 dela — Starog grada, Zapadnog Jerusalima i Istočnog Jerusalima. Iako većina turista odseda u Zapadnom Jerusalimu, gde se nalazi najveći broj hotela i drugih ugostiteljskih objekata, apsolutno svi dolaze u Jerusalim samo i isključivo zbog Starog grada. Ima pokoja atrakcija i van Starog grada, ali kada kažemo Jerusalim — mislimo na onaj pravi, stari Jerusalim koji zauzima površinu od samo 0.9km² i koji je ograđen zidinama koje je u 16. veku obnovio Sulejman Veličanstveni.

Stari grad Jerusalima je podeljen na 4 četvrti — Jevrejsku, Muslimansku, Hrišćansku i Jermensku.

Jevrejska četvrt se nalazi u jugoistočnom delu Starog grada i prostire se od Sionske kapije na jugu, preko Jermenske četvrti, pa sve do Zapadnog zida i Hramovne gore na istoku. Zapadni zid je najznačanije versko mesto u četvrti, a osim njega, ovde se nalazi veliki broj ješiva i sinagoga — od kojih je najvažnija Hurva. Jevrejska četvrt je bila uništena u Izraelsko-arapskom ratu 1948. godine, nakon čega je čitava obnovljena, pa zbog toga izgleda dosta modernije od ostatka Starog grada. Ovde se nalazi i Kardo, ulica sagrađena tokom rimske vladavine u kojoj se danas izuzev antičkih stubova i drugih iskopina nalaze razne prodavnice i galerije.

Najveća i najnaseljenija četvrt u Starom gradu, Muslimanska četvrt se prostire od Lavlje kapije, preko Hramovne gore, pa sve do Kapije Damaska. Put suza počinje u Muslimanskoj četvrti, a u ovom delu Starog grada se nalazi i veliki bazar, tako da je ovo najbolje (i najpovoljnije) mesto za kupovinu suvenira. U ovoj četvrti ima i veliki broj kafića i manjih restorana koji ostaju otvoreni tokom Šabata.

Smeštena na severozapadu Starog grada, između Nove kapije, Jafa kapije i Kapije Damaska, Hrišćanska četvrt je sagrađena oko Hrama Vaskrsenja Hristovog, a u njoj se osim crkava, manastira i škola nalazi veliki broj ugostiteljskih objekata. Ako ste u Jerusalimu tokom šabata, osim Muslimanske četvrti, ovo je jedno od retkih mesta gde će nešto raditi petkom i subotom.

Zauzimajući jugozapadni deo Starog grada, Jermenska četvrt je najmanja gradska četvrt koja se graniči sa jevrejskim i hrišćanskim delovima, a do nje može da se dođe preko Sionske i Jafa kapije. Jeremeni su se u Jerusalim doselili u 4. veku, pa se stoga smatra da se ovde nalazi najstarija jermenska zajednica izvan Jermenije. Četvrt se razvila oko Manastira Svetog Jakova, sedišta jerusalimske patrijaršije jermenske apostolske crkve koja je glavna i odgovorna za dobrobit jermenskih žitelja u četvrti. Inače, Jermeni smatraju da njihova četvrt pripada Hrišćanskoj četvrti, ali zvanična podela postoji zbog miafitizma (doktrine po kojoj su u Isusu ujedinjene božanska i ljudska priroda i koju podržavaju orijentalne pravoslavne crkve) i zbog očuvanja jermenskog jezika i kulture.

Sada kada smo ponešto rekli o svim četvrtima, krećemo sa najbitnijim mestima za sve 3 velike monoteističke religije, a onda nastavljamo po Starom gradu — i izvan njega.

1. Zapadni zid

Star preko 2,000 godina, Zapadni zid ili Kotel je najsvetije mesto na svetu za Jevreje — i jedan od najbitnijih aspekata njihove kulture, tradicije i identiteta.

Po predanju, jevrejski narod je prvi put bio ujedinjen za vreme biblijskog kralja Davida, čiji sin Solomon je izgradio Prvi hram — u kome se čuvao Zavetni kovčeg, najveća svetinja jevrejskog naroda, koji je sadržao dve kamene ploče na kojima su bile ispisane božje zapovesti i koji je predstavljao savez Jevreja sa Bogom.

Prvi hram su uništili Vavilonci, ali su Jevreji ubrzo podigli Drugi hram na istom mestu gde je bio Prvi hram. Irod Veliki, koga su Rimljani postavili kao vazalskog kralja Judeje, znatno je proširio i ulepšao Drugi hram krajem stare ere, ujedno ga opasavši zidinama.

Nakon jevrejske pobune protiv Rimljana, čitav Jerusalim je bio uništen — a zajedno sa gradom je bio uništen i Drugi hram, od koga je samo ostao jedan deo potpornog zida koji je opasivao prostor oko hrama.

Ovaj jedini preostali fragment je zapravo Zapadni zid — koji je u svetu poznatiji kao Zid plača pošto Jevreji ovde oplakuju uništenje hramova. Jevreji ne koriste ovo ime za zid — i zapravo ga smatraju uvredljivim.

Osim što je značajan kao jedini preostali deo kompleksa Drugog hrama, Zapadni zid je sveto mesto za Jevreje zbog svoje blizine Hramovnoj gori — kojoj zapravo i pripada (više o Hramovnoj gori ispod). Ali pošto Jevreji ne mogu da se mole na Hramovnoj gori, Zid je najsvetije mesto na kome mogu da se mole.

Ispred zida — koji je podeljen u dve sekcije, jednu za muškarce i jednu za žene — danas se nalazi veliki trg koji funkcioniše kao singagoga na otvorenom i mesto za okupljanje i proslave. Međutim, nije ovako oduvek bilo. Kada su nakon Arapsko-izraelskog rata 1948. godine Jordanci zauzeli deo Jerusalima — uključujući Stari grad — Jevrejima je bilo zabranjen pristup svetim mestima. Stvari su se promenile nakon izraelske pobede u Šestodnevnom ratu. Par dana nakon pobede, izraelski vojnici su u potpunosti demolirali Marokansku četvrt koja se do tada nalazila ispred zida, prinudno raselivši sve muslimane koji su u njoj živeli i uništivši jednu madrasu podignutu još za vreme Saladina.

Za muslimane, ovo je bilo još jedan veliki poraz — ali za Jevreje, kojima je nekoliko puta kroz istoriju bilo zabranjeno da se mole kod Zida, preuzimanje Starog grada Jerusalima je bila istorijska prekretnica.

Zapadni zid je otvoren svaki dan, a najbolje vreme za obilazak je petkom uveče — samo imajte u vidu da ako obilazite Zid za Šabat, strogo je zabranjeno fotografisanje ili upotreba elektronskih uređaja. Pre nego što uđete na trg ispred Zapadnog zida, neophodno je proći bezbednosne provere. Takođe imajte u vidu da svi moraju da budu pristojno obučeni pri poseti Zidu, muškarci moraju da nose kipu (jarmulku) kada prilaze Zidu (ako nemate svoju, daće vam jednu na licu mesta), i u znak poštovanja nikad ne treba okrenuti leđa Zidu.

• Radno vreme: 00-24
• Cena ulaznice: besplatno za sve
• Zvanični sajt: https://thekotel.org/en/
• Kamere uživo: https://thekotel.org/en/western-wall/western-wall-cameras/

2. Hramovna gora

Hramovna gora je najvažnije mesto u čitavom Jerusalimu. Pre nego što se pozabavimo njenim značajem za najveće avramske religije i svim onim što treba znati o ovom svetom mestu, treba napomenuti da ne-muslimani mogu da uđu na Hramovnu goru samo kroz Marokansku kapiju. Do ove kapije se dolazi preko Marokanskog mosta koji počinje kod Zapadnog zida, a pre nego što kročite na Hramovnu goru, isto je neophodno proći bezbednosnu proveru.

Elem, Hramovna gora je značajna za muslimane, Jevreje i hrišćane, a trenutno se na njoj nalaze Kupola na steni i Al Aksa džamija (Najdalja džamija), što se smatra trećim najsvetijim mestom za muslimane, odmah posle Kabe u Meki i Prorokove džamije u Medini.

Al Aksa je sagrađena nekoliko decenija nakon Muhamedove smrti, a tokom vekova je nekoliko puta bila uništena (zemljotresi su krivi, ne ratovi) i mnogo puta obnavljana, ulepšavana i proširivana. Smatra da je prorok Muhamed na svom Noćnom putovanju transportovan od Svete džamije u Meki do Hramovne gore i da se onda sa Kamena temeljca (vidi par redova ispod) uspeo na nebo — mada neki misle i da se uspeo na nebo sa mesta gde je danas Al Aksa.

Pored Al Akse se nalazi Kupola na steni, najprepoznatljiviji simbol Jerusalima. Ova islamska svetinja je podignuta oko Kamena temeljca, odnosno najsvetijeg mesta na svetu sa kog je Bog navodno stvorio svet.

Ovde je Bog stvorio Adama, prvog čoveka, Avram ponudio sina Isaka kao žrtvu, a smatra se da se na ovom mestu božja prisutnost oseća više nego bilo gde na svetu.

Zbog ovoga, kralj Solomon je na Hramovnoj gori sagradio Prvi hram, a onda su Jevreji posle na istom mestu tu podigili i Drugi hram. Jevreji takođe veruju da će ovde biti sagrađen Treći i Poslednji hram, kada dođe Mesija kojeg čekaju — a s druge strane, hrišćani misle da je Mesija već došao (Isus), a da je Mesija koji će obnoviti Hram Antihrist, što će značiti da je Drugi Isusov dolazak blizu.

Ako vam sve ovo zvuči suludo komplikovano, to je zato što jeste i suludo i komplikovano. Srž većine verskih problema u Jerusalimu leži upravo ovde na Hramovnoj gori, koja je inače pod jurisdikcijom Vakufa, muslimanskog veća, koje je pod upravom Jordana. Vakuf je u ovom ili onom obliku upravljao kompleksom još otkako su muslimani preuzeli vlast nad Jerusalimom u srednjem veku, ALI izraelskoj policiji je danas dozvoljeno da patrolira kompleksom.

Takođe je bitno spomenuti i da muslimani ne dozvoljavaju Izraelcima da vrše bilo kakva arheološka istraživanja na ili oko Hramovne gore. Kada su Izraelci nakon preuzimanja vlasti u Jerusalimu započeli istraživanja, muslimani su ih optužili da hoće da uruše ili unište Al Aksu — što kažu apsolutno svaki put kada se samo spomenu istraživanja bilo kakve vrste. Istina je doduše da građevine na Hramovnoj gori propadaju, ali da parafraziramo Unesko, ovo se pre dešava zbog toga što Izraelci, Palestinci i Jordnaci ne mogu da se dogovore oko održavanja lokaliteta.

Što se tiče pravila posete Hramovnoj gori, ne-muslimani ne mogu da uđu u Al Aksu ili Kupolu na steni, Jevreji i hriščani ne smeju da se mole na Hramovnoj gori (Izrael podržava ovu zabranu), a Izraelske bezbednosne snage mogu da zatvore kompleks kad god ili da zabrane ulaz određenim grupacijama muslimana, na primer muškarcima ispod 50 godina.

Da stvari budu još komplikovanije, mnogi Jevreji zapravo ni ne žele da kroče da Hramovnu goru…još uvek. Dok se ne izgradi Treći hram, tačnije. Mnogi rabini podržavaju zabranu posete Jevrejima, ali ne slažu se svi sa tim — a Jevrejima je tehnički dozvoljeno da uđu na Hramovnu goru, s tim što Jevreji sa religijskim obeležjima moraju da budu u pratnji bezbednosnih snaga (što smo lično i videli).

Na kraju, uprkos tome što je Hramovna gore jedno od najspornijih verskih mesta na svetu koje se nalazi u središtu izralesko-palestinskog konflikta, ovaj kompleks je možda i jedina stvar (zajedno sa Zidom plača) koji apsolutno morate da vidite u Jerusalimu. Jednostavno je neverovatno lepo — uprkos ili možda upravo zbog svoje neverovatne kompleksnosti.

• Radno vreme za ne-muslimane: 7:30-11:00 AM; 1:30-2:30 PM od nedelje do četvrtka (izuzev na muslimanske praznike). Imajte u vidu da je ovo bilo radno vreme tokom naše posete, da radno vreme nigde nije zvanično napisano (makar mi nismo videli) i da raspored može da se promeni u bilo kom trenutku.
• Cena ulaznice: besplatno za sve
• Zvanični sajt: /

3. Put suza

Put suza je poslednji put Isusa Hrista do Golgote. Nalazi se u Starom gradu Jerusalima, dugačak je oko 600 metara i završava se u najvećoj hrišćanskoj svetinji u gradu — Hramu Vaskrsenja Hristovog (više ispod).

Na putu se nalazi 14 stanica, a svaka stanica opisuje Isusov put stradanja, od suđenja kod tvrđave Antonia do raspeća i stavljanja u grob na brdu Golgoti koje je još poznato kao Kalvarija.

Iako se ova ruta menjala tokom istorije — u zavisnosti od toga šta je više odgovaralo određenim crkvenim frakcijama u tom trenutku — i iako arheološka istraživanja upućuju na drugačiju rutu, današnji Put suza je toliko popularan da je malo verovatno da će se u skorije vreme menjati.

Put počinje u Muslimanskoj četvrti, blizu mesta gde je nekada stajala tvrđava Antonia. Ova tvrđava je uzeta kao početna stanica pošto se verovalo da je tu Pontije Pilat održao suđenje Isusu Hristu. Međutim, neki smatraju da je suđenje zapravo održano ispred Irodove palate, čiji ostaci su pronađeni nedaleko od Davidovog tornja kod Jafa kapije.

U svakom slučaju, na početku rute se nalaze 3 katoličke crkve iz 19. veka koje nose imena po događajima koji su se desili tokom i nakon suđenja — Isus je prvo bičevan, onda mu je stavljena kruna od trnja i obučena ljubičasta odora i na kraju mu je dat krst da ga nosi do mesta raspeća.

Iako se u jevenđeljima ne spominje da je Isus pao na svom putu do Golgote, veruje se da se jeste sapleo 3 puta na Putu suza, zbog čega na ruti imaju 3 stanice koje obeležavaju mesta gde je pao. Ovo su stanice 3, 7 i 9. Odmah kod treće stanice se inače nalazi austrijski hodočasnički hostel — najstariji hodočasnički hotel u Izraelu — a sa krova hostela se pruža odličan pogled na Stari grad.

Četvrta stanica označava mesto gde je Isus sreo Bogorodicu, peta stanica obeležava mesto gde je Simon iz Kirenaje poneo Isusov krst, kod šeste stanice je Veronika obrisala znoj sa Isusovog lica, a kod osme se Isus obratio jerusalimskim ženama, rekavši im da ne plaču za njim.

Deseta stanica se nalazi ispred ulaza u Hram Vaskrsenja Hristovog, na mestu gde su mu skinuli i razdelili odoru. Poslednje četiri stanice se nalaze unutar hrama — mesta gde je Isus razapet na krstu, umro, skinut sa krsta i položen u grobnicu.

4. Hram Vaskrsenja Hristovog (Crkva Svetog Groba)

Hram Vaskrsenja Hristovog je najzačajnija hrišćanska svetinja u Jerusalimu pošto se ovde nalaze dva najsvetija mesta za hrišćane — mesto gde je Isus razapet na krstu i gde je sahranjen i onda vaskrsao.

Kada je rimski imperator Konstantin prihvatio hrišćanstvo u 4. veku, njegova majka carica Jelena je otišla u Jerusalim gde je navodno našla krst na kome je Isus razapet. Pošto je u to vreme u Jerusalimu još uvek postojao paganski hram koji je sagradio imperator Hadrijan, Konstantin je naredio da se ovaj hram sruši i pogidne crkva — kada je hram srušen, pronađena je grobnica za koju je carica Jelena bila ubeđena da je Isusov grob. I tako je nastao Hram Vaskrsenja Hristovog.

Hram je tokom svoje dugačke istorije nekoliko puta bio uništavan, zapostavljen, renoviran i proširivan — kao uostalom i sve u Jerusalimu. Nabrajanje svega što se hramu dešavalo u proteklih 17 vekova bi trajalo satima, ali ima jedna zanimljivost vredna spomena — naime, kada su muslimani zavladali Jerusalimom, halif Omar, inače Muhamedov tast, posetio je crkvu u kojoj je hteo da se moli. Međutim, kada je trebao da počne da se moli, okrenuo se i izašao napolje. Naime, halif nije hteo da da nikome povod da crkvu pretvori u džamiju — što bi nekome sigurno palo na pamet kada bi videli njega da se moli unutra.

Na samom ulazu u hram nalazi se ploča na koju je navodno nakon raspeća Josif iz Arimateje položio Isusovo telo i pripremio ga za sahranu. Ploča je postavljena ovde tek nakon rekonstrukcije crkve u 19. veku, a zanimljivo je da neki smatraju da je ovo 13. stanica na Putu suza umesto mesta skidanja sa krsta.

Na ulazu u crkvu se takođe nalaze jedna mala vrata koja vode do najraskošnijeg dela hrama — Kalvarije ili Golgote. Kalvarija je podeljena na dva dela, na grčki pravoslavni i rimokatolički, i svaki ima svoj oltar. Katolički oltar se nalazi kod 11. stanice, gde je Isus razapet, a pravoslavni kod 12. stanice, gde je Isus umro. Kod pravoslavnog se nalazi i kamen Kalvarije koji vernici mogu da dotaknu. Između dva oltara se nalazi statua Bogorodice koja označava 13. stanicu, odnosno mesto gde je Isus skinut sa krsta.

Ispod Golgote je smeštena Adamova kapela — po verovanju, Adam je ovde sahranjen, a onda je Isusova krv kapala po raspeću i napunila Adamovu lobanju. Odavde takođe može da se vidi kamen Kalvarije koji je navodno naprsao u trenutku Isusove smrti.

Kada se kod ploče gde je Isusovo telo bilo pripremljeno za sahranu skrene levo, dolazi se do najvažnijeg dela crkve, rotunde u kojoj se nalazi Edikula. Edikula je mala kapela u kojoj je smeštena grobnica u koju se veruje da je Isus bio položen i u kojoj je bio 3 dana, dok nije vaskrsao iz mrtvih. U Edikuli zapravo imaju dve male prostorije, jedna u kojoj je smešten deo velikog kamena kojim je grobnica zatvorena i druga u kojoj je grobnica.

Odmah preko puta Edikule je glavni hram grčke pravoslavne crkve. U Edikulu može da se uđe da se vidi grob, samo imajte u vidu da su uvek veliki redovi.

U crkvi ima još mnogo kapela, što nije mnogo čudno kada se zna koliko crkvenih grana deli hram. Najbitnije frakcije su grčka pravoslavna, rimokatolička i jermenska apostolska, ali tu su i tri manje frakcije — koptska orijentalno-pravoslavna, etiopijska orijenatalno-pravoslavna i sirijska orijenatalno-pravoslavna. Ono što je bitno znati jeste da u Jerusalimu postoji takozvani Status kvo od 1757. godine kojim je postignut kakav takav dogovor među verskim zajednicama o 9 svetih mesta u gradu (i u Vitlejemu). Na osnovu dogovora, nijedna verska zajednica ne sme da menja ništa u ovim svetim mestima bez dogovora sa drugim verskim zajednicama sa kojima deli vlasništvo nad lokalitetom.

Kao što možete da zamislite, veoma je teško doći do ikakvog dogovora u Jerusalimu, a najbolji primer za to dokle ide tvrdoglavost verskih zajednica su drvene merdevine postavljene iznad glavnog ulaza u Hram Vaskrsenja Hristovog. Naime, ove merdevine je još 1728. godine postavio neki radnik koji je radio na restuaraciji crkve, i one od tada stoje na istom mestu jer crkvene frakcije do sada nisu mogle da se dogovore da ih sklone odatle. E sad zamislite da treba da se dogovore oko nečega bitnijeg od drvenih merdevina!

Pre nekih 20 godina, jedan koptski monah je pomerio svoju stolicu sa dogovorenog mesta, što je izuzetno naljutilo Etiopljane. Kao posledica pomeranja stolice, 11 ljudi je završilo u bolnici sa povredama. Par godina kasnije, vrata u jednoj kapeli su ostala otvorena slučajno, što je bilo protumačeno kao znak nepoštovanja, nakon čega je usledila sveopšta tuča. Srećom, ovaj put niko nije bio povređen, ali je nekoliko njih bilo uhapšeno.

Ovakvih primera ima mnogo, ali ima i jedan svetli primer kada su se crkvene frakcije zapravo dogovorile oko nečega — naime, Edikula je toliko propala da je bila na granici urušenja, što je dovelo do toga da su se svi složili da joj je neophodna restauracija. Edikula je tako potpuno renovirana pre nekoliko godina.

Još je interesantno spomenuti da je hram bio zatvoren 2 meseca tokom korone — prvi put da je bio zatvoren od 1349. godine kada je harala kuga.

• Radno vreme: 05-19h (mart-oktobar) ili 20h (april-septembar)
• Cena ulaznice: besplatno za sve
• Zvanični sajt: https://churchoftheholysepulchre.net/

5. Davidov toranj + šetnja gradskim zidinama

Smešten odmah pored Jafa kapije, Davidov toranj je antička citadela koja je nekoliko puta tokom vekova bila uništavana — današnja tvrđava potiče iz memlučkog i otomanskog perioda, a u njoj se nalazi muzej, važna arheološka nalazišta i najbolji vidikovac unutar Starog grada.

 

Prva građevina na ovom mestu je podignuta još u 2. veku pre nove ere, a Irod je onda utvrđenju dodao 3 tornja radi odbrane grada i svoje palate koja se nalazila nedaleko, na Sionskom brdu. Irod je tornjeve nazvao Fazel (po svom bratu koji je u zarobljeništvu izvršio samoubistvo), Mariamn (po svojoj drugoj ženi koju je inače ubio i sahranio blizu tornja) i Hipikus (po jednom od svojih najbližih prijatelja). Od ova 3 originalna tornja, samo jedan (najverovatnije Fazel) je preživeo uništenje grada u 1. veku nove ere. Kada su vizantijski monasi došli u grad, naselili su se u ovom tornju — i mislivši da ga je kralj David sagradio, nazvali su ga Davidov toranj.

Kada su muslimani osvojili Jerusalim, sredili su utvrđenje. U 11. veku su krstaši napali tvrđavu, ali nisu uspeli da je unište ili osvoje — branioci tvrđave su se predali tek kada im je obećan siguran prolaz kroz grad. Onda su krstaši proširili tvrđavu, ali je onda potom bila uništena kada su oni proterani iz grada. U memlučkom periodu je tvrđava obnovljena, a zatim u otomanskom periodu proširena, kada joj je dodat minaret — koji dan danas stoji i nosi ime Davidov toranj.

Kada su Britanci došli na vlast, sredili su tvrđavu i otvorili je za javnost kao mesto za koncerte i izložbe, a nakon Izraelsko-arapskog rata, Izraelci su je opet koristili u vojne svrhe, da bi na kraju par decenija posle Šestodnevnog rata Davidov toranj bio pretvoren u muzej. Danas je ovo muzej istorije Jerusalima, a osim arheoloških iskopina od kojih su neke stare preko 2,500 godina, ovde se nalaze mape, modeli grada, crteži i još mnogo toga.

Osim muzeja, kod Davidovog tornja može da se krene i na obilazak gradskih zidina — što toplo preporučujemo da uradite. Obilazak zidina je podeljen na dva dela — severni i južni. Severna ruta je duža i napornija, ali je takođe i dosta zanimljivija. Prostire se od Jafa kapije do Lavlje kapije, nedaleko od Hramovne gore, a prolazi i iznad najveće i najlepše gradske kapije, Kapije Damaska. Južni deo počinje ili ispred ili unutar Davidovog tornja i završava se kod Zapadnog zida, između Sionske kapije i Dung kapije (čije ime radije nećemo pokušati da prevedemo).

• Radno vreme (Davidov toranj): 09-16h ponedeljak-četvrtak i subota; 09-14h petak; zatvoreno nedeljom
• Radno vreme (obilazak zidina, severna ruta): 09-16h zimi i 09-17h leti svaki dan osim petkom
• Radno vreme (obilazak zidina, južna ruta): 09-16h zimi i 09-17h leti svaki dan osim petka, a petkom od 09-14h
• Cena ulaznice za toranj: 40 šekela za Davidov toranj (na biletarnici) ili 38 šekela (onlajn)
• Cena ulaznice za zidine: 20 šekela
• Cena ulaznice toranj + zidine: 49 šekela (onlajn)
• Zvanični sajt tornja: https://www.tod.org.il/en
• Zvanični sajt zidina: https://www.pami.co.il/

6. Maslinova gora

Smeštena izvan zidina starog Jerusalima i razdvojena od Hramovne gore Kedronskom dolinom (koja počinje kod Jerusalima i prostire se sve do Mrtvog mora), Maslinova gora je važno hodočasničko mesto za hrišćane pošto se smatra da se odavde Isus vazneo na nebo.

Maslinova gora je takođe jedno od najlepših i najspokojnijih mesta na kojima smo ikad bili. Pogled sa vrha Maslinove gore na Jerusalim je nešto što nećemo zaboraviti dok smo živi — a ako bi trebalo da preporučimo samo jedno mesto izvan Starog grada, to je onda svakako ovo brdo.

Osim vidikovca, na padinama Maslinove gore nalazi se veliko jevrejsko groblje na kojem su sahranjeni mnogi viđeni Jevreji i na kojem maltene svi Jevreji žele da budu sahranjeni pošto se smatra da će oni koji su ovde ukopani biti prvi koji će vaskrsnuti po Mesijinom dolasku. Ovo groblje je najstarije jevrejsko groblje u Jerusalimu, na kome je od 16. veka sahranjeno između 70,000 i 150,000 Jevreja. Groblje se nadovezuje na mnogo stariju Silvan nekropolu, groblje iz perioda Judeje na kome se smatra da su bili sahranjeni najvažniji žitelji Jerusalima između 9. i 7. veka pre nove ere.

Pored vidikovca i groblja, na Maslinovoj gori i u njenom podnožju se nalazi još nekoliko bitnih mesta. Kada krenete da se spuštate niz padinu koja ide pored groblja, prvo mesto na koje treba svratiti je Dominus Flevit, rimokatolička crkva koja je podignuta na temeljima uništene vizantijske crkve. Crkva je dobila ime po događaju opisanom u Jevanđelju po Luki kada se Isus rasplakao videvši Jerusalim, a zbog ovoga je i građevina sagrađena u obliku suze.

Sledeća na putu je Crkva Marije Magdalene, ruska pravoslavna crkva koju je krajem 19. veka podigao ruski car Aleksandar III u čast svoje majke. U ovoj crkvi je sahranjena Sveta Jelisaveta Fjodorovna, kneginja iz ruske dinastije Romanov koja je bila poznata po dobrotvornom radu, koja je posvetila život Bogu nakon što joj je muž ubijen i koju su boljševici ubili tako što su je sa još nekoliko članova ruskog plemstva gurnuli u napušteno rudarsko okno u koje su onda ubacili nekoliko granata. U kripti ispod crkve je sahranjena i princeza Alisa od Batenberga, velika dobrotvrorka i majka engleskog princa Filipa.

Ispod ruske crkve nalazi se Getsimanski vrt u kome se Isus molio i sastajao sa apostolima i u kome je uhapšen pre razapinjanja na krstu. U vrtu se danas nalaze 3 najstarija maslinova drveta na svetu koja su na osnovu datiranja ugljenika stara oko 800-900 godina. Na par minuta od vrta smešten je i Bogorodičin grob.

Na kraju, na samom podnožju Maslinove gore, odmah pored Bogorodičinog groba, nalazi se Crkva svih nacija, rimokatolička bogomolja u kojoj je izložen deo kamena na kome se navodno Isus molio pre hapšenja. U dvorištu crkve je oltar koji mogu da koriste sve hrišćanske denominacije — katolici, pravoslavci, protestanti, luteranci, evangelisti, itd.

7. Sionska gora

Smeštena odmah pored zidina Jerusalima, kod izlaza iz Jevrejske četvrti, Sionska gora je tokom istorije bila naziv za nekoliko različitih lokacija — za Davidov grad, za Maslinovu goru i za Zapadno brdo, odnosno mesto koje se danas smatra Sionskom gorom. U širem smislu, Sionska gora može da predstavlja i čitav Izrael.

Današnja Sionska gora je važna zbog 3 stvari. Prvo, ovde je smeštena Sionska gornica, poznata i kao Gornja soba, mesto na kome je održana Tajna večera — poslednja večera koju je Isus održao sa svojim apostolima tokom proslave pashe (jevrejski praznik koji obeležava odlazak Jevreja iz Egipta). U ovoj prostoriji je za vreme Tajne večere sam Isus ustanovio evharistiju (pričešće), a nakon njegovog raspeća i vaskrsenja, ovde su apostoli nastavili da se okupljaju i ovde je Sveti Duh sišao na njih 50 dana nakon vaskrsenja. Zanimljivo je spomenuti i da je Sveti Sava tokom svog hodočašća u Jerusalim kupio Sionsku gornicu (Sveti Sava je takođe darivao i izgradio i nekoliko crkava u Svetoj zemlji).

Odmah ispod Sionske gornice nalazi se sredenjevokni kenotaf ili simbolički gob kralja Davida — iako neki veruju da je ovde biblijski kralj sahranjen, svi autoriteti se slažu da David nije zapravo sahranjen u ili blizu Sionske gornice (Biblija kaže da je sahranjen u Davidovom gradu). Kada je stari Jerusalim bio pod vlašću Jordana, Jevreji su ovde počeli da dolaze da se mole — i to ne samo zbog praznog sarkofaga već i zbog toga što se sa krova zgrade vidi Hramovna gora. Ovo je bilo najsvetije mesto u Izraelu sve dok Izraelci nisu odneli pobedu u Šestodnevnom ratu i osvojili Stari grad Jerusalima, kada su opet mogli da se mole kod Zapadnog zida. Davidova grobnica je podeljena na muški i ženski deo, a muškarci moraju da nose kipu prilikom posete.

Na Sionskoj gori se još nalazi Crkva Uspenja Presvete Bogorodice koja pripada Benediktincima i u kojoj je navodno umrla Bogorodica.

• Radno vreme: ne znamo
• Cena ulaznice: besplatno za sve
• Zvanični sajt: /

8. Baštenska grobnica

Kao što ste do sad već shvatili, u Jerusalimu apsolutno ništa nije jednostavno — pa tako u gradu, odmah kod Kapije Damaska, postoji još jedno mesto za koje se smtra da je Isusov grob. Doduše, ovo smatraju uglavnom samo protestantni i evangelisti — ostali se nikako ne slažu da je Isus ovde bio sahranjen.

U svakom slučaju, Baštenska grobnica je mala, mirna bašta u kojoj osim raznih biljaka ima grobnica uklesana u steni koja je pronađena u drugoj polovini 19. veka, a za koju se smatra da potiče iz 8. ili 7. veka pre nove ere.

Iako je u davnim vremenima bilo normalno nekoliko puta koristiti istu grobnicu, Biblija kaže da je Isus bio sahranjen u novoj grobnici — što je jedan od glavnih argumenata onih koji nisu srećni što ovo mesto uopšte postoji.

Oni koji upravljaju lokalitetom ne tvrde da je ovo autentična grobnica, ali naglašavaju da čitavo mesto sigurno izgleda realnije nego grobnica u Hramu Vaskrsenja Isusovog.

S druge strane, ima i mnogo pobornika teorije da je baš ovo mesto Golgota — pre svega zbog grobnice, ali i zbog ogromne stene koja podeća na lobanju i u kojoj se osim prirodnih pećina nalazi i nekoliko veštačkih. Zbog sličnosti sa Golgotom, ova stena se sada zove Brdo lobanja.

Bilo kako bilo, Baštenska grobnica je dovoljno blizu Starog grada da je vredi posetiti — plus su mnogo manje gužve ovde nego u hramu.

• Radno vreme: 09-12h i 14-17h utorak-nedelja (zatvoreno nedeljom i ponedeljkom)
• Cena ulaznice: besplatno za sve
• Zvanični sajt: https://gardentomb.com/

9. Svici sa Mrtvog mora

Svici sa Mrtvog mora su antički rukopisi pronađeni sredinom 20. veka u 11 pećina u okolini Kumrana, nedaleko od Mrtvog mora (ako idete na izlet do Mrtvog mora, videćete ove pećine iz busa).

Rukopisi su stari preko 2,000 godina — najstariji potiču još iz 3. veka pre nove ere, a najmlađi iz 1. veka nove ere. Osim što su drevni, svici su izuzetno značajni jer su najstariji biblijski tekstovi ikada pronađeni.

Svici se dele na biblijske, koji čine nekih 200 kopija tekstova iz hebrejske Biblije odnosno Starog zaveta, apokrifne, u koje spadaju tekstovi iz perioda Drugog hrama koji nisu uključeni u Bibliju, i sektarijanske, odnosno tekstove koji tumače biblijske priče.

Iako je ponađeno samo nekoliko čitavih rukopisa, od svih spisa nađenih je rekonstruisano preko 950 tekstova različitih dužina. Većina spisa je napisana na hebrejskom, ali su neki napisani na aramejskom i grčkom.

Zanimljivo je da su skoro svi tekstovi iz Starog zaveta pronađeni u Kumranu (fali samo jedna knjiga) — još zanimljivije, neki rukopisi su identični tradicionalnim tekstovima koji su konačni oblik dobili nekih 1,000 godina kasnije.

Od svih svitaka, posebno se ističe Svitak proroka Isaije (koji sadrži čitavu knjigu proroka Isaije) koji je u celosti sačuvan. Ovaj rukopis potiče iz 100. godine pre nove ere, nalazi se na 17 listova pergamenta i dugačak je 734 cm.

Iako se ne zna ko je tačno napisao ove rukopise, postoji nekoliko teorija. Po jednoj, spise su napisali Eseni ili neka druga jevrejska sekta koja ih je sakrila u pećine tokom pobune u 1. veku. Po drugoj (veoma osporavanoj teoriji), hrišćani su napisali rukopise — ovo se smatra jer je na jednom fragmentu verovatno deo teksta iz Novog zaveta. Na kraju, neki veruju da su zapravo Jevreji iz Jerusalima napisali rukopise u Drugom hramu i onda ih sakrili u Kumranu bežeći od Rimljana.

Većina rukopisa sa Mrtvog mora se nalazi u Jerusalimu, u jednom delu Muzeja Izraela (a jedan deo svitaka je smešten i u muzeju u Amanu, u Jordanu). Stalna izložba uključuje reprodukciju Knjige proroka Isaije i druge poznate rukopise (originali su previše krhki da bi bilo stalno izloženi).

U muzeju se još nalazi i Alepo kodeks, rukopis Starog zaveta napisan 920. godine u Tiberiusu. Kodeks je bio čuvan u sinagogi u Alepu preko 500 godina, a 1947. godine tokom anti-jevrejskih nereda u Siriji je singagoga spaljena i rukopis nestao. Misteriozno se pojavio u Izraelu nekih 10 godina kasnije, ali preko 40% rukopisa je falilo — iako se prvo smatralo da je deo rukopisa izgoreo u Alepu, sada se veruje da je zapravo ostatak teksta sačuvan, samo je pitanje kod koga se nalazi.

Inače, ovo je sve samo jedan deo ogromnog kompleksa Muzeja Izraela koji se zove Svetilište knjige, a u ostatku muzeja su još izloženi arheološki artefakti, umetnička dela i još mnogo toga. U kompleksu ima i ogromna maketa Jerusalima za vreme Drugog hrama.

• Radno vreme: 10-16h sreda, četvrtak, subota, nedelja; 16-21h utorak; 10-14h petak; ponedeljkom ne radi
• Cena ulaznice: 54 šekela
• Zvanični sajt: https://www.imj.org.il/en

10. Pijaca Mahane Jehuda

Ako vam treba odmor od religije, istorije i kulture, nema boljeg mesta za predah u Jerusalimu od Mahane Jehuda pijace. Smeštena u Zapadnom Jerusalimu, na 15-20 minuta peške od Jafa kapije, ova pijaca je jedno od najpopularnijih mesta u gradu i među lokalcima i među strancima.

Na pijaci ima preko 250 štandova na kojima se prodaje sve ono što se inače prodaje na pijaci — voće, povrće, meso, riba, sirevi, začini, vina, odeća, pokućstvo. Ali osim toga, ovde ima i mnogo štandova sa hranom, plus se u zadnjih nekoliko godina otvorilo i dosta kafića i barova koji rade do kasno u noć.

Osim toga što sami možete da šetate pijacom, možete i da zakažete privatnu turu na kojoj ćete probati razne specijalitete sa Bliskog istoka. Pijacu svakako treba posetiti i danju i noću, a ako ste željni provoda, nema bolje vreme za Mahane Jehudu od četvrtka uveče pošto u Izraelu tad počinje vikend (a petkom je grad potpuno mrtav zbog Šabata).

• Radno vreme: 08-19h nedelja-četvrtak (s tim što barovi ostaju otvoreni mnogo duže); 08-15h petak; subotom uveče rade ugostiteljski objekti
• Cena ulaznice: besplatno
• Zvanični sajt: https://en.machne.co.il/

Ovo je bilo top 10 mesta u Jerusalimu koja mislimo da ne treba da propustite, ali ako imate još vremena, možete da odete i do nacionalnog parka Davidov grad i Jad Vašem muzeja.

Davidov grad je veliko arheološko nalazište za koje se smatra da je mesto prve naseobine u Jerusalimu, još iz perioda 4. milenijuma pre nove ere. Neki takođe misle da je ovo grad u kome je živeo i iz kog je vladao biblijski kralj David. Kompleks je ogroman i za obilazak treba makar pola dana, a takođe treba imati u vidu da se tokom obilaska silazi u vodene tunele tako da morate imati odgovarajuću odeću i obuću. Mi smo hteli da idemo, ali smo na kraju odustali i zbog manjka vremena i zbog toga što je bilo previše hladno da se kvasimo po tunelima.

Jad Vašem muzej je memorijalni centar posvećen žrtvama holokausta. Ovo je drugo najposećenije mesto u Izraelu, odmah posle Zapadnog zida. Iako smo dugo vagali da li da posetimo ovaj muzej, na kraju smo i od njega odustali jer je daleko od svega. Ali ako imate vremena, sigurno ga vredi videti, plus je ulaz besplatan.

To bi bilo to od nas o Jerusalimu! Čestitamo — upravo ste pročitali najduži putopis na našem sajtu! Šalu na stranu, kao što vidite, Jerusalim je u isto vreme i predivan i prekomplikovan — i apsolutno ga treba videti makar jednom u životu, bez obzira na to da li za vas predstavlja sveti grad ili mesto odakle je potekao dobar deo svetskih problema.

Česta pitanja o putovanju u Jerusalim

• Kako doći do Jerusalima?

Jerusalim nema aerodrom, a u čitavoj zemlji imaju 3 internacionalna aerodroma. Najpoznatiji i najfrekventniji aerodrom je Ben Gurion u Tel Avivu. Osim Ben Guriona, u Izraelu još imaju aerodromi u Ejlatu i Haifi.

Air Serbia od aprila 2023. godine ponovo leti do Tel Aviva 3 puta nedeljno (utorkom, četvrtkom i subotom). U zavisnosti od toga gde živite, možete da pogledate i Wizzair i Ryanair iz Budimpešte ili Sofije.

• Kako doći do Jerusalima od aerodroma u Tel Avivu?

Najjeftinija i najbrža opcija je voz. Na Ben Gurionu ima železnička stanica, vožnja traje oko pola sata, a cena karte je oko 20 šekela.

Do Jerusalima još možete doći busom, ali ovo je dosta komplikovanija varijanta pošto prvo morate doći do glavne autobuske stanice u Tel Avivu. Taksi je takođe opcija, ali računajte da će vožnja da vas košta 100+ evra.

Pogledajte ovaj sajt za više detalja o transportu od aerodroma u Tel Avivu do Jerusalima.

• Koliko dana treba za Jerusalim?

Minimum 3 dana, idealno 5-7.

• Da li je Jerusalim bezbedan?

Teško je odgovoriti na ovo. Mi se nismo osećali nebezbedno u Jerusalimu, ali ne bismo nikome mogli da kažemo da je 100% bezbedan. Više o bezbednosti u Izraelu možete da pročitate u ovom vodiču.

Da li ste već bili u Jerusalimu? Kakvi su vaši utisci — voleli bismo da vas čujemo u komentarima! Ako vam se sviđa naš blog, zapratite nas na Instagramu. Hvala na čitanju — do sledećeg putopisa!