Vodič za Veneciju — 15+ stvari koje ne treba propustiti

Jedan od najdivnijih i najposećenijih gradova na svetu, Venecija — ili Serenisima, Kraljica Jadrana, Grad vode ili Nevesta mora — teško da ikoga može da ostavi ravnodušnim, što zbog svoje neosporne lepote, što zbog ogromnog broja turista koji svakodnevno prodefiluju njenim trgovima, ulicama i kanalima. 

U Veneciji ima i ogroman broj turističkih atrakcija, od kojih se posebno izdvajaju Duždeva palata, Crkva Svetog Marka, Veliki kanal, Most uzdaha, Most Rialto, Crkva Santa Marija dela Salute, Galerija Akademije i mnoge druge, ali Venecija je zapravo čitava muzej na otvorenom — bukvalno gde god da krenete, videćete nešto neverovatno lepo.

Jedini problem je što mali milion turista želi da vidi isto ovo — zbog čega je veoma verovatno da ćete više vremena provesti u redovima i pokušavajući da nađete neko mirno mesto u gradu nego zapravo uživajući u svemu onome što Venecija ima da ponudi. Masovni turizam, ili bolje rečeno prekomerni turizam, predstavlja veliki problem za Veneciju i njene građane — kojih ima sve manje i manje jer je običan život u ovom gradu već decenijama nemoguć. 

Osim prekomernog turizma, Venecija se već dugo suočava sa još jednim ozbiljnim izazovom. Naime, grad tone već stotinama godina, ali su sve do skora stanovnici Venecije umeli da se izbore sa viskom vodom (acqua alta). U vreme kada je Venecija osnovana, nivo vode je bio skoro 2 metra niži nego danas, a početkom 20. veka je Trg Svetog Marka u proseku bio poplavljen oko 7 puta godišnje. Sa porastom nivoa mora uzrokovanim klimatskim promenama, poplave su postale sve češće — krajem 20. veka, 1996. godine, glavni gradski trg je bio poplavljen 99 puta. 

Srećom, uveliko se radi na sprečavanju poplava — nedavno je pušten u rad novi sistem koji je dizajniran da razdvoji venecijansku lagunu od Jadranskog mora kada je jako visoka plima. Sistem se zove Mose, što je akronim za Modulo Sperimentale Elettromeccanic, ali takođe i aluzija na bliblijsku priču o Mojsiju koji razdvaja Crveno more. Što se tiče turista, gradske vlasti misle da je rešenje u naplaćivanju gradske takse svim posetiocima — najavljeno je da će taksa u iznosu od 5 EUR po osobi početi da se naplaćuje na proleće 2024. godine (taksu neće plaćati turisti koji noće u gradu ili koji posećuju samo Murano ili Burano). Ovo najverovatnije neće smanjiti broj turista, ali će svakako napuniti gradsku kasu i možda malo doprineti očuvanju Venecije. 

Kratka istorija Venecije 

Venecija je izgrađena na 118 malih ostrva koja su razdvojena kanalima i preko kojih je sagrađeno preko 400 mostova. Grad je osnovan u 5. veku, kada su Rimljani iz okolnih gradova bežali od napada Varvara. Pošto ih je jako puno naselilo ostrvca u kratkom vremenskom periodu, ubrzo im je ponestalo mesta i onda su počeli da šire teritoriju tako što su postavljali drvene stubove u vodu na kojima su gradili platforme — i onda na tim platformama dizali kuće i druge građevine. Drvo nije istrulilo tokom vekova pošto se nalazi ispod vode, dakle nije izloženo kiseoniku, i pošto je očvrsnulo zbog slane vode. 

Posle pada Zapadnog rimskog carstva, Vizantija je polagala pravo na grad, a onda je kasnije franački kralj Karlo Veliki naumio da osvoji Veneciju i pripoji je Franačkom carstvu. Međutim, nakon šestomesečne opsade koju je predvodio njegov sin, franačka vojska je morala da se povuče pošto su se skoro svi vojnici porazboljevali od neke nepoznate bolesti koja je harala u laguni. Sin Karla Velikog je umro par meseci kasnije, najverovatnije od bolesti koju je tada zakačio. 

Nakon toga, početkom 9. veka, Karlo Veliki i vizantijski car Nićifor I su potpisali sporazum kojim se Veneciji garantuje nezavisnost od Franačkog carstva, ali sporazumom nije potvrđena nikakva zavisnost od Vizantije. Iako je zvanično postala nezavisna nešto kasnije, Venecija je ovim sporazumom osigurala svoju autonomiju i postala glavna trgovačka spona između istoka i zapada. 

Između 9. i 13. veka, Venecija — odnosno Mletačka Republika — ustoličila se kao pomorska i trgovačka sila u ovom delu sveta — imala je preko 3,300 brodova i 36,000 mornara, očistila je Jadransko more od pirata i štitila pomorske rute, osvojila ogromnu teritoriju, uključujući većinu ostrva u Egejskom i Sredozemnom moru, i imala ogroman uticaj na Bliskom Istoku. Na vrhuncu moći, glavne porodice u Veneciji su se takmičile jedne sa drugima oko toga ko će sagraditi raskošniju palatu i podržati talentovanije umetnike. 

Za ovo vreme, Venecija je odigrala ključnu ulogu u rušenju Vizantije — posle Četvrtog krstaškog rata, Venecija je dobila deo Konstantinopolja (današnjeg Istanbula) i dobrano poharala grad, donevši nazad između ostalog bronzane konje iz Hipodroma i postavivši ih iznad ulaza u Crkvu Svetog Marka.  

Moć Venecije je počela da slabi u 15. veku. Mletačka Republika je prvo poslala vojsku u odbranu Konstantinopolja od nadiruće turske vojske, a nakon pada Vizantijskog carstva, sultan Mehmed II je započeo prvi u nizu ratova sa Venecijom. Kao posledica ovih ratova, Venecija gubi teritorije i uticaj u Sredozemnom moru. Vasko da Gama je zadao Veneciji još jači udarac pronalaskom pomorske rute do Indije preko Rta dobre nade — venecijanski brodovi nisu bili napravljeni da plove okeanima i Venecija je zbog toga izgubila trgovački monopol koji je do tada imala. Na kraju, u 16. veku je kuga poharala dobar deo stanovništa u Veneciji, dodatno oslabivši njen već oslabljen položaj. 

U 18. veku, Venecija je izgubila nezavisnost kada ju je osvojio Napoleon, a u 19. veku postala je deo novoosnovanog Kraljevstva Italije, nakon čega je glavna privredna grana u gradu postao turizam. Iako se ne znaju tačne brojke, po nekim procenama između 20 i 30 miliona turista godišnje poseti Veneciju — a više od pola njih dođe u grad samo na dnevni izlet.

U pokušaju da smanje broj turista i zaštite stare građevine i kanale, gradske vlasti su predložile zabranu velikih kruzera — ali ovaj predlog nije prošao. Međutim, neke mere su preduzete — za početak, kruzeri više ne smeju da pristaju u centru grada, u blizini Trga Svetog Marka. Osim toga, ne smeju da se grade novi hoteli (ali zato stanovnici smeju da izdaju svoje nekretnine, što dovodi do sve većeg rasta cena za lokalce) i da se otvaraju novi štandovi brze hrane. Turisti koji noće u Veneciji već plaćaju taksu, a planira se uvođenje dodatne takse za posetioce koji dolaze samo na jedan dan (počevši od aprila 2024. godine). 

Šta videti u Veneciji 

Riva degli Schiavoni

Promenada pored vode, Riva degli Schiavoni je prvo mesto koje većina turista vidi u Veneciji. 

Promenada je dobila ime po slovenskim trgovcima koji su donosili robu u Veneciju preko Jadranskog mora, a danas ovde najveći broj brodova, ferija i kruzera pristaje zbog blizine Trgu Svetog Marka. Ovde se nalazi i ogroman broj ugostiteljskih objekata i štandova na kojima se prodaju suveniri — suveniri su na promenadi jeftiniji nego u drugim delovima Venecije, ali je većina njih lošeg kvaliteta. 

Na promenadi se još nalazi jedan od najpoznatijih venecijanskih hotela, Hotel Danieli, u vili koju je porodica Dandolo podigla još u 15. veku. Vila je pretvorena u hotel početkom 19. veka, kada je jedan bogati Venecijanac poznat kao Danieli kupio celu zgradu, renovirao je i na kraju otvorio za goste. U ovom hotelu sa 5 zvezdica su boravili mnogi poznati ljudi tokom istorije — Gete, Vagner, Dikens, Bajron, Balzak i drugi, a unutra je takođe sniman Turista sa Džoni Depom i Anđelinom Džoli, kao i 3 filma o Džejms Bondu (Operacija svemir, Iz Rusije s ljubavlju i Kazino Rojal). 

Most uzdaha 

Negde na kraju promenade vidi se jedan od najčuvenijih mostova u Veneciji, Most uzdaha (Ponte dei Sospiri) koji povezuje Duždevu palatu sa zatvorom preko kanala Rio di Palazzo. Most je sagradio Antiono Kontin (čiji ujak je napravio Most Rialto) na samom početku 17. veka, a ime je navodno dobio po tome što su prolazeći preko njega zatvorenici poslednji put mogli da vide Veneciju pre nego što bi bili bačeni u tamnicu (ili pogubljeni). Romantičnija priča kaže da će zaljubljeni par koji se poljubi tačno ispod mosta tokom vožnje gondolom zauvek ostati zajedno. 

Đakomo Kazanova je inače najpoznatiji zatvorenik koji je prešao most, a on i jedan sveštenik su jedini ljudi za koje se zna da su uspeli da pobegnu iz ovog zatvora. Kazanova i sveštenik su naime iskopali rupu na plafonu ćelije i na kraju završili na krovu Duždeve palate. Pošto nisu mogli da se spuste sa krova, nekako su uspeli da uđu u palatu gde su prespavali i onda sutradan ujutru nagovorili čuvara da ih pusti — rekavši kako su slučajno ostali zaključani u palati nakon jučerašnjeg prijema. Posle toga je Kazanova seo u gondolu i uputio se ka Parizu, ali legenda još kaže da je prvo zastao na Trgu Svetog Marka da popije kafu. 

Duždeva palata 

Sa jedne strane smeštena na rivi, a sa druge na Piazzeti, manjem trgu koji se nadovezuje na Trg Svetog Marka, Duždeva palata je jedan od simbola Venecije, jedno od najposećenijih mesta u gradu i jedna od najraskošnijih palata na svetu.

Palata je sagrađena u prvoj polovini 14. veka i vekovima bila zvanična rezidencija venecijanskih duždeva i administrativni centar Mletačke Republike, sve dok poslednji dužd nije abdicirao krajem 18. veka nakon ulaska Napoleonovih trupa u Veneciju. Posle toga su u palati bile smeštene razne političke i kulturne organizacije, da bi na kraju bila pretvorena u muzej početkom 20. veka. 

Venecijanski duždevi su bili doživotni vladari Mletačke republike koje je birala gradska aristokratija, odnosno najbogatije i najpoštovanije gradske porodice. Prvi duždevi su vladali Venecijom još u 7. i 8. veku, kada je grad još zvanično bio pod vizantijskom vlašću. U narednih nekoliko vekova, duždevi su postajali sve moćniji i moćniji i samostalno donosili sve bitne odluke.

Međutim, stvari su se promenile u 11. veku kada su doneta pravila kojima su se duždeve moći ograničile i koja su do tančina uređivala kako dužd sme da se ponaša. Dužd je i dalje predstavljao državu, ali više nije imao nikakvu zakonodavnu, sudsku ili izvršnu vlast. Osim toga, dužd je jedino smeo da izađe iz palate tokom zvaničnih prilika i morao je da pribavi specijalnu dozvolu da bi napustio grad na par dana. Nakon smrti dužda, grad nije bio u žalosti pošto Republika nikad ne umire, a naslednik je biran maltene odmah. 

Duždeva palata se smatra remek-delom gotičke arhitekture, a sama građevina se sastoji iz nekoliko celina koje su tokom vremena renovirane i nadograđivane. Prilikom posete palate se prvo ulazi u veliko unutrašnje dvorište u kome se nalaze stepenice Scala dei Giganti koje su dobile ime po rimskim bogovima Marsu i Neptunu i koje simbolizuju venecijansku političku i trgovačku nadmoć. Stepenice su još bitne jer su se u galeriji na njihovom vrhu krunisali duždevi.  

Nakon ulaska u samu palatu prolazi se kroz nebrojeno mnogo prostorija od kojih se posebno izdvajaju Sala del Maggior Consiglio — u ovoj hali su se donosile sve bitne političke odluke, uključujući izbor duždeva, a osim što je u nju moglo da stane preko 2,000 članova gradskog saveta, hala je najpoznatija po velikom broju umetničkih dela, od kojih je najčuvenija Tintoretova slika Raj. Ova slika je jedna od najvećih uljanih slika na platnu na svetu, a navodno je postavljena u ovoj sali da bi članovi saveta uvek donosili ispravne odluke. 

U palati još mogu da se obiđu duždeve lične prostorije, sale u kojima je izloženo oružje i stari zatvor, a iz jedne od prostorija se izbliza vidi i Most uzdaha. Za obilazak palate treba odvojiti bar sat i po, dva, a savetujemo da kupite ulaznice pre dolaska u Veneciju da biste izbegli čekanje u redu.  

• Radno vreme: 09:00 – 19:00 od 01. aprila do 31. oktobra; 09:00 – 18:00 od 1. novembra do 31. marta
• Cena ulaznice: 30 EUR (25 EUR ako kupite ulaznicu minimum 30 dana pre posete)
• Zvaničan sajt palate: https://palazzoducale.visitmuve.it/en/home/

Trg Svetog Marka 

Trg Svetog Marka je glavni trg u Veneciji na kojem su smeštene neke od najlepših i najpoznatijih gradskih kulturno-istorijskih građevina. Na trg se na prostoru gde se spajaju Duždeva palata i Crkva Svetog Marka nadovezuje Piazzeta, odnosno Mali trg, a ove dve celine se posmatraju kao društveni, politički i verski centar grada. Trgom dominira Crkva Svetog Marka i odvojeni zvonik, a tu su još Sat-toranj Svetog Marka i nekoliko muzeja i umetničkih galerija. Na trgu se nalazi i najstariji kafe u Italiji, Florian, koji je otvoren početkom 18. veka i u koji su često dolazili Gete, Kazanova, Bajron, Prust i Dikens. 

Još treba spomenuti da se na Malom trgu nalaze dva stuba, Sveti Marko i Sveti Teodoro. Na vrhu prvog je smeštena skulptura venecijanskog lava koji predstavlja lava Marka Jevanđeljista i koji je vremenom postao simbol grada. Lav je napravljen od nekoliko delova bronze koji datiraju iz različitih perioda, a danas se veruje da najstariji delovi potiču još iz 4. veka pre nove ere. Napoleon je odneo skulpturu u Pariz nakon osvajanja Venecije, ali je lav kasnije vraćen gradu — doduše jako oštećen. Na vrhu drugog stuba se nalazi skulptura Svetog Teodora koji je bio svetac zaštitnik Venecije pre Svetog Marka i koji u ruci drži koplje i stoji na krokodilu (koji simbolizuje zmaja kog je ubio). Ova skulptura je replika, a original se čuva u Duždevoj palati. 

Crkva Svetog Marka 

Posvećena svecu zaštitniku grada, Marku Jevanđeljisti, Crkva Svetog Marka je episkopalno sedište venecijanskog patrijarha već oko 200 godina, a sve do pada Mletačke Republike je bila duždeva kapela. 

Crkva je sagrađena u 11. veku na istom mestu gde su pre nje bile podignute dve starije crkve, a današnja građevina je napravljena po ugledu na Crkvu Svetih apostola iz Konstantinopolja (koja više ne postoji i na čijem mestu je u 15. veku podignuta džamija). Originalna crkva je podignuta u 18. veku da bi se u njoj čuvale mošti Marka Jevanđeljista — koje su venecijanski trgovci ukrali iz Aleksandrije. 

Fasada i unutrašnjost crkve su ukrašene par vekova nakon izgradnje, da bi se pokazalo koliko je bogata i moćna Mletačka Republika. Mnogi ukrasi i skulpture su doneti iz Konstantinopolja nakon Četvrtog krstaškog rata, uključujući 4 bronzana konja koja su postavljena iznad ulaza u crkvu (i koja je Napoleon odneo u Pariz, ali su posle vraćena u Veneciju). Inače, konji koje danas možete da vidite su replike, a originali se čuvaju u muzeju unutar crkve. 

• Radno vreme: 9:30 – 17:15 ponedeljak-subota; 14:00 – 17:15 nedelja i crkveni praznici
• Cena ulaznice: 3 EUR (+ Riznica 5 EUR & Muzej 7 EUR)
• Zvaničan sajt: http://www.basilicasanmarco.it/?lang=en 

Zvonik Svetog Marka 

Zvonik Svetog Marka (Campanile di San Marco) je jedan od najprepoznatljivijih simbola Venecije i najviša građevina u gradu koju često nazivaju gospodarom kuće. Sagrađen 1912. godine, sadašnji zvonik je rekonstrukcija prethodnog zvonika koji se srušio 1902. godine. 

Kada je prvobitno sagrađen u 10. veku, zvonik je služio kao osmatračnica i orijentir za brodove koji su pristizali u venecijansku luku. U narednim vekovima je toranj nadgrađivan u visinu i dodati su mu zvonik i vrh u obliku šiljka.

Što se tiče zvona, imala su nekoliko funkcija — osim što su zvonila da obaveste stanovnike Venecije o tome koliko je sati, ona su služila i da najave javna pogubljenja, sednice gradskog saveta i verske praznike i druge svetkovine. 

Tokom rekonstrukcije zvonika, u strukturu je ugrađen lift — prvo privremeni kome je primarna svrha bio da preveze zvona do gore, a onda i trajni kome treba svega 30 sekundi da se popne do vrha. 

• Radno vreme: 09:30 – 21:15 
• Cena ulaznice: 10 EUR
• Zvaničan sajt: http://www.basilicasanmarco.it/?lang=en 

Sat-toranj Svetog Marka 

Sat-toranj Svetog Marka je još jedna impresivna građevina na Trgu Svetog Marka koja je sagrađena u 15. veku da bi se prikazala venecijanska moć. Prva dva sprata građevine formiraju prolaz koji povezuje trg sa glavnom gradskom ulicom, Merserijom, i onda i Rialtom. 

Na vrhu tornja nalaze se dve bronzane figure koje udaraju zvono — jedna od njih je mlada, a druga stara, da bi prikazali prolaz vremena, a zbog boje koju je brozna poprimila, statue su poznate kao Mavri. Ispod njih se nalazi krilati lav sa otvorenom knjigom, a ispod njega su statue Bogorodice sa detetom. Sa obe strane Bogorodice su dva plava panela koja pokazuju vreme, jedan u rimskim, a drugi u arapskim brojevima, a dva puta godišnje, na Bogojavljanje i na Spasovdan, tri mudraca i anđeo sa trubom zajedno izlaze iz panela, klanjaju se Bogorodici i onda opet nestaju iza panela. 

Odmah pored tornja je smešten Trg Leoncini, a u zgradi na ovom trgu je sedište venecijanske biskupije. 

• Radno vreme: morate da se najavite unapred i možete da uđete samo u određeno vreme sa vodičem 
• Cena ulaznice: 14 EUR
• Zvaničan sajt: https://torreorologio.visitmuve.it/en/home/ 

Veliki kanal 

Veliki kanal ili Canal Grande je glavni vodeni koridor u Veneciji koji počinje nedaleko od Trga Svetog Marka i završava se kod glavne gradske železničke stanice. Dugačak 3,9 km i na pojedinim delovima širok 90 metara, kanal vijuga kroz Veneciju u obliku slova S.

Na obalama kanala ima preko 170 velelepnih građevina koje je venecijanska aristokratija gradila da bi pokazala svoje bogatstvo. Osim šetnje pored kanala, na mestima gde je to moguće, ove palate je najbolje videti sa vode — a najpovoljniji vid prevoza u gradu je takozvani vaporeto, odnosno vodeni autobus. 

Linija 1 prolazi kroz Veliki kanal, a staje kod svih važnih turističkih mesta, uključujući Trg Svetog Marka i Rialto most. Jedini problem je što je venecijanski vaporeto gori od gradskog prevoza u Beogradu tokom špica, tako da i nije baš neko uživanje razgledati grad dok se gužvate sa još milion ljudi — ali možda vi budete imali više sreće i manje gužve. Karta za vaporeto koja važi 75 minuta košta 9.5 evra.  

Most Rialto 

Osim palata na obalama kanala, treba još videti mostove koji su sagrađeni preko njega. S obzirom na to da se najveći deo saobraćaja u gradu odvija duž kanala, do 19. veka je postojao samo jedan most preko njega — Rialto. 

Rialto je sagrađen u 12. veku kao pontonski most, ali pošto je mnogo ljudi prelazilo preko njega do pijace, ubrzo je zamenjen drvenim mostom koji je mogao da se podigne da bi prošli brodovi. Iako je most dobro održavan pošto su napravljene radnje na njemu, ipak se dva puta srušio — od čega jednom pod težinom rulje koja je hrlila da vidi bogataško venčanje. 

Na početku 16. veka se počelo razmišljati o kamenom mostu, a za arhitektu je čak jedno vreme razmatran i Mikelanđelo. Na kraju je kameni most napravljen sredinom 16. veka, a njegov dizajn je bio toliko nesvakidašnji za most da su kritičari bili ubeđeni da će se ubrzo srušiti. To se naravno nije desilo — a Rialto je danas jedna od glavnih turističkih atrakcija u Veneciji. 

Inače, odmah pored Rialta se nalazi tržni centar T Fondaco dei Tedeschi by DFS sa čijeg krova su navodno fenomenalni pogledi na most i ostatak Venecije. Kažemo navodno pošto mi nismo uspeli da vidimo taj pogled jer se ispostavilo da čak i odlazak na krov tržnog centra mora da se rezerviše unapred zbog ogromne navale.

Most + Galerija Akademije 

Osim Rialta, preko Velikog kanala danas postoje još 3 mosta, od kojih je najzanimljiviji Ponte dell’Accademia, sa koga se pružaju ubedljivo najlepši pogledi na kanal i Crkvu Santa Maria della Salute. Plus, na ovom mostu nije tako užasna gužva kao na Rialtu pa zapravo možete malo i da uživate u pogledu. 

Odmah pored Ponte dell’Accademia smeštena je Galerija Akademije (Gallerie dell’Accademia), muzej u kome su izložena remek-dela slikarstva od 14. do kraja 18. veka. Ovde su između ostalih izloženi radovi umetnika poput Kanaleta, Tintoreta, Ticijana i Leonarda da Vinčija, a jedno od najpoznatijih dela u muzeju je Leonardov Vitruvijev čovek koji je samo povremeno izložen.

• Radno vreme: 8:15 – 19:15 od utorka do nedelje; 8:15 – 14:00 ponedeljkom 
• Cena ulaznice: 15 EUR 
• Zvaničan sajt muzeja: https://www.gallerieaccademia.it/en 

Kolekcija Pegi Gugenhajm 

Kolekcija Pegi Gugenhajm je muzej moderne umetnosti koji se nalazi negde na pola puta od Galerija Akademije do Crkve Santa Maria della Salute. Muzej je smešten u vili u kojoj je američka bogatašica i kolekcionarka umetnosti Pegi Gugenhajm živela 30 godina. 

Gugenhajm je povremeno izlagala svoju bogatu kolekciju modernih i futurističnih umetnika, a godinu dana nakon njene smrti, njen dom je pretvoren u trajni umetnički muzej. U muzeju se nalaze dela umetnika poput Dalija, Miroa, Pikasa, Ernsta, Dišana, Kandinskija, i mnogih, mnogih drugih. 

Interesantno je znati da je Pegi Gugenhajm bila par godina u braku sa Maksom Ernstom, pionirom dadaizma i surealizma, a ona je tokom života tvrdila da je spavala sa preko 1,000 muškaraca. Inače, njen otac je stradao na Titaniku 1912. godine kada je ona imala samo 14 godina, a pošto joj je otac umro mlad, nije uspeo da se obogati onoliko koliko su drugi članovi porodice Gugenhajm, ostavivši Pegi samo 2.5 miliona dolara (negde oko 40 miliona dolara danas). 

• Radno vreme: 10:00 – 18:00 svaki dan osim utorka
• Cena ulaznice: 16 EUR (17 EUR onlajn)
• Zvaničan sajt: https://www.guggenheim-venice.it/ 

Crkva Santa Maria della Salute 

U Veneciji je 1630. godine izbila kuga koja je za godinu dana ubila više od jedne trećine gradske populacije. U nameri da zaustave epidemiju, Venecijanci su odlučili da podignu novu crkvu i posvete je Bogorodici. Izgradnja crkve je započela odmah 1631. godine, a građevina je bila završena preko 50 godina kasnije. 

Kada je započeta gradnja crkve, takođe je odlučeno da će je članovi senata posećivati svake godine 21. novembra u znak zahvalnosti za prestanak kuge. Za tu priliku se postavljao pontonski most preko Velikog kanala. Inače, ova tradicija je opstala sve do dana današnjeg i na svako Vavedenje na hiljade ljudi prelazi most i posećuje crkvu da iskaže zahvalnost Bogorodici. 

Još treba spomenuti da je Crkva Santa Maria della Salute inspirisala mnoge umetnike poput Kanaleta, Turnera, Monea — i našeg Laze Kostića koji je Lenki Dunđerski posvetio jednu od najlepših ljubavnih pesama na našem jeziku i nazvao je po ovoj impresivnoj venecijanskoj crkvi. 

Scuola Grande di San Rocco

Bratstvo Svetog Roka — koje su činili bogati Venecijanci i koje postoji i dan danas — odlučilo je da u 16. veku podigne svoje sedište odmah pored Crkve Svetog Roka, sveca zaštitnika od kuge. Kada je palata bila gotova, bratstvo je unajmilo Tintoreta da oslika unutrašnjost građevine.

Umetnik je, zajedno sa asistentima i sinom Domenikom, oslikao sve tri sale u palati u periodu između 1564. i 1587. godine — i u palati se nalaze neka od njegovih najvećih remek dela, najpre u sali Capitolare u kojoj je osim zidova umetnik oslikao i čitav plafon. 

Na prvom spratu, čim se uđe u palatu, nalaze se slika na kojima je prikazan Bogorodičin život i Isusovo detinjstvo. U sali Capitolare su na zidovima prikazane epizode iz Novog zaveta, a na plafonu su oslikane scene iz Starog zaveta. Na kraju, u sali dell’Albergo je prikazano Isusovo stradanje. 

• Radno vreme: 9:30 – 17:30
• Cena ulaznice: 10 EUR
• Zvaničan sajt: http://www.scuolagrandesanrocco.org/home-en/ 

Osim Scuole Grande di San Rocco — koju zaista ne treba da propustite ukoliko vas iole zanima umetnost — na Trgu Svetog Roka još uvek stoji crkva posvećena ovom svecu, Muzej Leonarda da Vinčija u kome su izložene sprave napravljene na osnovu njegovih skica, i najveća crkva u gradu posvećena Bogorodičinom uspenju, Crkva Santa Maria Gloriosa dei Frari.

U ovoj impozantnoj gotičkoj bazilici iz 15. veka se nalaze dve oltarne slike koje je naslikao Ticijan — Uspenje Bogorodice i Madona Pesaro. Crkva je još značajna jer su u njoj sahranjeni Ticijan i nekoliko venecijanskih duždeva. 

• Radno vreme: 09:00-18:00 (ali je crkva povremeno zatvorena za turiste)
• Cena ulaznice: 3 EUR
• Zvaničan sajt crkve: https://www.basilicadeifrari.it/en/ (sajt ne radi od početka 2024. godine)

Radionica za izradu gondola 

Nedaleko od Galerije Akademije nalazi se radionica za izradu gondola Squero San Trovaso, jedna od retkih ovakvih radionica koja još uvek postoji. Iako ne može da se uđe u radionicu, preko puta kanala može da se posmatra kako majstori popravljaju stare i prave nove gondole. 

Gondola je tradicionalni venecijanski veslački čamac koji je stotinama godina služio kao jedno od nekolicine prevoznih sredstava u gradu. U Veneciji je nekada bilo na hiljade gondola, a danas ih ima između 350 i 400, s tim što su moderne gondole mnogo lepše i udobnije u odnosu na gondole kakve su nekada bile. 

Moderna gondola je dizajnirana u 19. veku, nakon čega je usledio veliki broj modifikacija, a vlada je zabranila dodatne izmene negde u 20. veku. Današnje gondole su oko 11 metara dugačke, teške oko 350 kilograma, i sastoje se od 280 ručno rađenih delova za čiju izradu se koristi 8 vrsta drva. Za izradu jedne gondole treba oko 2 meseca.

Zanimljivo je da su sve do 20. veka mnoge gondole imale male kabine sa prozorima — a ukoliko putnici nisu hteli da ih niko vidi, na prozorima su mogli da spuste venecijanere. Takođe, gondole su nekada mogle da budu bilo koje boje, a sada sve moraju da budu obojene u crno. 

Da bi neko postao gondolijer, neophodno je da prođe rigorozan trening i da položi ispit na kome se testira znanje o venecijanskoj istoriji, atrakcijama u gradu i gondolama. Ispit se takođe sastoji iz testa stranih jezika. Trenutno ima oko 400 gondolijera u Veneciji — a ovo zanimanje se uglavnom prenosi sa oca na sina. Gondolijeri su inače vlasnici svojih gondola i oni su odgovorni za njihovo održavanje. Vožnja gondolom u Veneciji košta između 80 i 100 evra, a gondolijer može godišnje da zaradi i do 150,000 evra. 

Što se tiče vožnje gondolom, mi nismo hteli da damo 100 evra za ovo zadovoljstvo, ali smo se ipak vozili u gondoli par minuta — i to za samo 2 evra. Naime, jako blizu Santa Maria della Salute se nalazi mali dok za gondole i odatle takozvani traghetto prevozi putnike preko Velikog kanala do strane na kojoj se nalazi Trg Svetog Marka (sa te strane je dok na možda 5 minuta od trga). 

Venecijanske maske 

Venecijanske maske ne možete da promašite pošto se bukvalno nalaze na svakom koraku — i pošto su najpopularniji suvenir iz Venecije. Maske koštaju od 10-15 evra za prilično loše kineske verzije pa sve do nekoliko stotina evra za maske koje izgledaju kao prava umetnička dela. 

Postoji nekoliko vrsta venecijanskih maski:

• Bauta — tradicionalno bela, a danas najčešće pozlaćena, bauta prekriva celo lice, i karakteristična je po tome što ima veliki nos i zaobljenu bradu koja omogućava onome koje nosi da nesmetano priča, jede i pije. Venecijanska vlada je u 18. veku regulisala nošenje baute (zajedno sa crnim plaštom tabarom) — kada su se donosile neke političke odluke koje su zahtevale anonimnost, svi su morali da nose bautu. Takođe, zakonom je bilo zabranjeno nositi bautu i imati na sebi bilo kakvo oružje. 

  

• Kolombina — ukrašena polu-maska koja prekriva samo oči, nos i obraze i koja se ili vezuje kao većina drugih maski ili se nosi na štapu. Ovo je moderna maska, a navodno ju je dizajnirala neka glumica koja nije htela da joj celo lice bude prekriveno pod maskom.
• Moreta — mala ovalna maska sa velikim rupama za oči koja stoji na mestu tako što onaj ko je nosi sve vreme mora da grize dugmence sa unutrašnje strane. Maska se zbog toga što onaj ko je nosi ne može da priča još zove Serveta, što znači nema sluškinja.  
• Volto (larva) — najpopularnija moderna maska koja se pravi ili od porcelana ili plastike i koja je često pozlaćena i ukrašena. Takođe se često nosi sa trorubim šeširom. Ova maska je teža od ostalih i prekriva čitavo lice. 
• Maska doktora za kugu (Medico della peste) — ovu masku sa dugačkim kljunom je zapravo dizajnirao francuski doktor Šarl de Lorm da bi se zaštitio od kuge, a danas je jedna od najpopularnijih i najprepoznatljivijih venecijanskih maski.

  

• Pantalon — pozorišna polu-maska koja izgleda kao starac sa ogromnim nosom, visokim obrvama i zakrivljenim očima.  
• Harlekin — još jedna pozorišna polu-maska sa kratkim, spljoštenim nosem.
• Zani — pozorišna maska sa izuzetno dugačkim kljunastim nosom koji se krivi pri dnu. 

Maske su u Veneciji postale toliko popularne i opšteprihvaćene zbog čuvenog venecijanskog karnevala koji se završava dan pre uskršnjeg posta. Karneval je navodno prvi put spontano održan u 12. veku, kada su se ljudi okupili na Trgu Svetog Marka i počeli da slave neku vojnu pobedu Mletačke Republike. 

Druga, verovatnija teorija kaže da su Venecijanci počeli da nose maske da bi oni iz nižeg i višeg staleža mogli nesmetano da se upuštaju u raznorazne (često nelegalne) aktivnosti — a da niko ne zna ko je ko. Kada su stvari izmakle kontroli, upotreba maski je bila oganičena na određen vremenski period i tako je nastao karneval. 

Bilo kako bilo, karnveal je bio jako popularan tokom srednjeg veka, a onda je nakon Napoleonovog osvajanja Venecije u drugoj polovini 18. veka bio u potpunosti zabranjen (zajedno sa nošenjem maski). Italijanska vlada je odlučila da oživi ovu tradiciju u 20. veku — i karneval je opet održan 1979. godine. Od tada, karneval u Veneciji svake godine poseti preko 3 miliona turista!

Ovo je ono što mislimo da nikako ne treba propustiti u Veneciji, ali ako imate još vremena, Serenisima ima još mnogo, mnogo toga da ponudi. Ukoliko ste u gradu duže od dan, dva, onda možete još da obiđete Jevrejsku četvrt (gde je inače bio ustanovljen prvi jevrejski geto ikada, još u 16. veku, kada su venecijanske vlasti razdvojile Jevreje od ostatka stanovništva i zaključavali kapije četvrti svaku noć), dva obližnja ostvca, Murano (poznato po venecijanskom odnosno Murano staklu) i Burano (poznato po čipki i šarenim kućama) — ili samo da lutate ulicama Venecije i otkrivate manje poznate gradske trgove, palate, crkve.

U svakom slučaju, šta god da radite i koliko god da ostanete, u Veneciji vam neće biti dosadno — ali će vam se najverovatnije drugi turisti smučiti već posle par sati. Nesnosne gužve ipak ne treba da vas spreče da vidite i uživate u jednom od naj, naj, najfascinantnijih gradova na svetu, a kada se budete nervirali što ne možete normalno da se krećete ili da se fotkate baš onako kako ste želeli, setite se samo da sve i vi jedan od nekoliko desetina miliona ljudi godišnje koji su imali neverovatnu želju da svojim očima vide Veneciju — i da nema ko ne želi da je vidi makar jednom u životu.

Da li ste već bili u Veneciji? Kakvi su vaši utisci — voleli bismo da vas čujemo u komentarima! Ako vam se sviđa naš blog, zapratite nas na Instagramu. Hvala na čitanju — do sledećeg putopisa!