Dnevni izlet — Bečej, Sokolac, Arača

U prethodnom putopisu smo pričali o Fantastu, bajkovitom dvorcu Bogdana Dunđerskog koji se nalazi na samo 15 kilometara od Bečeja (Fantast je u međuvremenu zatvoren i još uvek nije poznato da li će i kada biti ponovo otvoren). Pošto smo u Fantast došli maltene u cik zore, imali smo dovoljno vremena da obiđemo još par okolnih mesta.

U ovom delu Vojvodine ima svašta nešto zanimljivo da se vidi, ali pošto nismo mogli da uglavimo sve što nas zanima u jedan dan — odlučili smo se da posetimo Bečej, dvorac Sokolac nedaleko od Novog Bečeja i Araču, napuštenu crkvu koja se nalazi između Novog Bečeja i Novog Miloševa.

Pa da krenemo redom.

Šta videti u Bečeju

Bečej je lep gradić u kome nikad nismo ranije bili — i u koji verovatno nikad ne bismo ni otišli da nije toliko blizu Fantasta. Da budemo sasvim iskreni, nismo imali nikakva očekivanja od Bečeja. Na netu nismo našli mnogo toga što nam je delovalo interesantno (osim jednog muzeja koji naravno ne radi vikendom), ali ne možemo ni da kažemo da nam se Bečej nije dopao.

Zapravo, ovaj gradić je mnogo lepše sređen nego što smo zamišljali, ali nam je sveukupan utisak malo pokvarilo to što smo na ulicama videli baš malo ljudi — u nekom trenutku nam je delovalo kao da se šetamo ulicama skroz napuštenog grada.

Većina onoga što vredi videti u Bečeju se nalazi u samom centru, oko Trga oslobođenja. Kola smo parkirali blizu autobuske stanice pošto smo mislili da možda nećemo naći parking bliže trgu (mogli smo) i Glavnom ulicom produžili do trga — koji je stvarno odlično sređen.

Trg oslobođenja je prelep — i sve zgrade koje ga uokviruju su isto prelepe, a pogotovo zaista monumentalna zgrada opštine izgrađena krajem 19. veka. Gradska kuća, koju krasi toranj sa balkonom i satom, podseća na kraljevske palate kakve smo viđali po Evropi i stvarno je greota što u njoj nije smešten gradski muzej umesto skupštine opštine.

Druge dve građevine koje dominiraju trgom su pravoslavna i katolička crkva. Pravoslavna Crkva Svetog Georgija iz 19. veka ima tri zvonika koji predstavljaju Sveto Trojstvo, a prestone ikone unutar crkve su delo Uroša Predića. Nažalost, ni pravoslavna, a ni susedna katolička crkva nisu bile otvorene prilikom naše posete Bečeju.

Desno od pravoslavne crkve se nalazi još jedna impozantna građevina — Tehnička škola, pored koje je podignut i spomenik Petru I Karađorđeviću. Levo od crkve je smešteno Gradsko pozorište.

Osim ovih građevina, na trgu se nalazi i velika fontana, mnoštvo klupa, drveća i cveća. Inače, jedna od stvari koja nas je najviše oduševila u Bečeju je — zelenilo! Gde god smo krenuli po Bečeju, naišli smo na divne drvorede — možemo samo da kažemo blago Bečejcima što im nisu posekli svo drveće u gradu!

Nakon kraćeg zadržavanja na Trgu oslobođenja, produžili smo ulicom pored gradskog pozorišta i naišli na Spomen kuću braće Than, plemićke porodice nemačkog porekla koja je živela u Bečeju. Stariji brat, Mor Than je bio poznati slikar koji je nakon usavršavanja po Evropi otvorio galeriju u Mađarskoj. A mlađi brat, Karolj Than je bio hemičar koji je doktorirao u Beču i predavao na fakultetu u Gracu. U njihovoj rodnoj kući se danas nalazi interaktivni naučni muzej sa 28 eksponata. Kako to obično biva, muzeji u Srbiji iz nekog bizarnog razloga ne rade vikendom, tako da je spomen kuća braće Than samo još jedan u nizu muzeja u našoj zemlji koje nismo videli.

Dalje smo pratili put, došli do otvorenog bazena koji nije radio (korona), produžili pored sablasnog hotela Imperial Lux, nekada luksuznog hotela koji je trajno zatvoren, i stigli do Zelenog korzoa. Zeleni korzo izbija na spomenik Pobedi, delu poljske umetnice Kristine Plavske Jackijevič, koje je do nedavno bilo na Trgu oslobođenja i nakon njegove rekonstrukcije premešteno bliže reci Tisi.

Šetalište pored Tise nije ništa posebno, mada je sigurno lepo imati kej toliko blizu centra grada. Inače, ovde u junu možete da prisustvujete jednom zaista nesvakidašnjem fenomenu — cvetanju Tise.

Naime, jedna vrsta insekta — Tinski cvet — provodi čitav svoj život (3 godine) na dnu reke i izlazi na površinu reke samo jednom, da se razmnožava. Cvetanje Tise se dešava u junu (naravno, ne zna se tačan datum) — i kada se desi, na hiljade insekata se pojavi iznad reke na svega par sati. Nakon što mužjaci oplode ženke i ženke polože jaja, umiru i jedni i drugi. I onda se iz njihovih jaja izlegu novi insekti, koji provode tri godine u mulju i izlaze na površinu da produže vrstu i umru.

Ukoliko bismo se u skorije vreme vraćali u Bečej, to bi definitivno bilo da vidimo ovaj neobični prirodni fenomen, kada se u gradiću održava i istoimeni festival.

Pošto smo proveli neko vreme na keju, krenuli smo nazad ka centru. Ovaj put smo izbili na Zelenu ulicu, u kojoj smo jedino i videli ljudi tokom posete Bečeju. U ovoj ulici se osim kafića i restorana nalaze još dve male crkve i gimnazija, preko puta koje je jedna prilično jeziva napuštena zgrada.

Da je slučajno radio vikendom, posle šetnje Zelenom ulicom bismo se uputili ka Gradskom muzeju. Ali znajući da ne radi, odlučili smo da nećemo da slikamo zgradu još jednog zatvornog muzeja i krenuli smo dalje – u dvorac Sokolac.

Pre nego što se osvrnemo na Sokolac, još bismo hteli da kažemo da nas je Bečej prijatno iznenadio s jedne strane i pomalo rastužio s druge. Iznenadio nas je jer je super sređen — i očigledno je da ima potencijal za nešto više. Rastužio jer je nam deluje kao da je Bečej jedan prilično mrtav grad u koji retko ko zaluta — i to uglavnom samo jer je toliko blizu Fantastu.

Dvorac Sokolac

Prva stvar koju treba da znate o Sokolcu je da je zatvoren za javnost i da je malo verovatno da će u skorije vreme biti otvoren za nas smrtnike (osim ukoliko ne idete sa agencijama koje povremeno imaju dozvolu za obilazak).

Međutim, nas to nije sprečilo da odemo da vidimo jedan deo nekadašnjeg Velikog salaša, imanja na kome su se Lenka Dunđerski i Laza Kostić često sastajali i gde se i dan danas nalazi Lenkin portret koji je naslikao Uroš Predić.

Ukoliko želite da se podsetite priče o Lenki i Lazi, pročitajte naše utiske iz Fantasta, gde se osvrćemo na priču o porodici Dunđerski.

Elem, dvorac Sokolac je pripadao Lazaru Dunđerskom, Lenkinom ocu, koji je planirao da pokloni imanje svojoj mezimici u miraz. Nažalost, Lenka nije doživela da se uda (umrla je na svoj 25 rođendan), pa je Sokolac pripao njenoj sestri Emiliji.

Poput Fantasta, i Sokolac je nekada bio raskošni dvorac. Zanimljivo je spomenuti da se u suterenu Sokolca nalazila kuglana, što govori dosta toga o bogatstvu Dunđerskih (ne zaboravite da je dvorac sagrađen krajem 19. veka). Međutim, za razliku od Fantasta, Sokolac danas izgleda kao napuštene građevine iz horor filmova. I put koji vodi do Sokolca prilično jeziv – dok smo se vozili ka dvorcu, osećali smo se kao da igramo igricu u kojoj (neuspešno) pokušavamo da izbegnemo rupe.

Istini za volju, unutrašnjost dvorca nije u lošem stanju, makar koliko smo čuli. Unutra se još uvek nalazi nešto stilskog nameštaja — i još bitnije, Lenkin portret. Ono malo što smo gvirnuli preko musavih prozora uopšte ne izgleda loše i stvarno nam je krivo što nismo mogli da uđemo unutra.

Još nam je više krivo što je dozvoljeno da fasada dvorca onoliko propadne i da čitav prostor oko njega bude prekriven rastinjem. Prosto je neverovatno da je moguće da ovakav dvorac, sa ovakvom pričom, bude toliko zapostavljen (mada uvek može gore — dvorac Špicerovih se bukvalno urušava).

Ako se pitate u čemu je problem, zašto Sokolac nije renoviran, sve što smo saznali jeste da se još uvek regulišu pravno-imovinski odnosi. A dok se ti odnosi reše, biće dobro ako od Sokolca ostane temelj.

Arača

Između Novog Bečeja i Novog Miloševa, na sred njive, nalaze se ostaci srednjevekovne romaničke bazilike za koju se pretpostavlja da potiče iz 13. veka. Arheološka istraživanja su pokazala da je ovaj nekadašnji benediktinski manastir sagrađen na temeljima još starije bogomolje, verovatno iz 11. veka.

U suštini, koliko smo shvatili, o ovoj crkvi se ne zna mnogo — ali se na primer zna da je uništena u 13. veku, da ju je kraljica Jelisaveta Anžujska obnovila krajem 14. veka (kada je dozidan gotički zvonik) i da je u 15. veku pripala despotu Stefanu Lazareviću.

Tokom srednjeg veka, kada je crkva bila aktivna, smatra se da je oko nje bilo naselje, od koga nažalost ništa nije ostalo. Crkvu su Turci uništili u 16. veku i od tada nije obnavljana.

S obzirom na tajanstvenost ove crkve, ne čudi da su za nju vezane mnoge legende, od kojih jedna kaže da je negde oko nje zakopano blago. Ako planirate posetu Arači, blago sasvim sigurno nećete naći — ali hoćete videti jednu zaista monumentalnu kulturno-istorijsku znamenitost.

Ruševine Arače su više nego fantastične, ali moramo da vas upozorimo da je put do crkve ka-ta-stro-fa-lan! Kada dođete do puta za Araču, očekujte 5 kilometara truckanja po makadamu — nama je trebalo 35-40 minuta da pređemo tih 5 kilometara! Da li vredi? Svakako — ali možda ne bismo mislili tako da nam je u sred nedođije pukla guma.

Došli smo do kraja ovog putopisa. Ukoliko imate neka pitanja, kritike ili sugestije, javite nam se u komentarima. Voleli bismo da čujemo i vaše utiske iz Bečeja, Sokolca ili Arače — ili preporuke za još neka zanimljiva mesta u okolini. Pratite nas na Instagramu i tako podržite rad našeg bloga! Hvala na čitanju!