Sarajevo se često opisuje kao mesto gde se susreću istok i zapad ili mesto gde se sudaraju dve kulture ili dve tradicije. Iako sad već zvuči kao kliše, istina je da je Sarajevo poznato po tome što su na njega u podjednakoj meri uticale dve nekadašnje svetske sile, Osmansko carstvo i Austrougarska — i još bitnije, što su Sarajlije prihvatile i preuzele najbolje od ta dva sveta.
Za razliku od mnogih putopisaca i putnika, ne mogu da kažem da mi je Sarajevo najlepši grad na Balkanu, ali moram da priznam da zaista ima neki šmek. Na trenutke deluje toliko poznato da se čovek oseća kao da je kod kuće, a na trenutke deluje toliko novo i drugačije da jedva čekate da vidite šta vas čeka iza ćoška.
A u Sarajevu stvarno ima svašta da se vidi. Od Baščaršije koja neodoljivo podseća na carski Istanbul preko prelepih starih zgrada pored Miljacke pa sve do netaknute prirode na planini Trebević — i još svašta nešto između.
Šta videti u Sarajevu
Baščaršija
Baščaršija je istorijski centar i najveća turistička atrakcija Sarajeva. Ovde se nalaze neke od najpoznatijih sarajevskih znamenitosti — i ovde ćete zasigurno probati najbolje ćevape/baklave/burek/kafu u gradu.
S obzirom na to da nam je hotel bio smešten na samom ulazu u Baščaršiju, ovaj deo grada smo prvo i obišli (a kad se sve sabere, Baščaršija nam se i najviše dopala). Maltene čim smo kročili u Baščaršiju, osećaj je bio kao da smo se iznenada našli u Istanbulu (ili čak Azerbejdžanu) — na sve strane male radnjice sa simpatičnim (mada uniformisanim) suvenirima i rukotvorinama, preslatki restorančići i aščinice, stare kulturno-istorijske građevina i mačke (!).
Nažalost ili na sreću, pošto smo Sarajevo obilazili u doba korone, turista skoro da nije bilo. Iako nismo mogli da vidimo kako izgleda sarajevski noćni život, imali smo tu privilegiju da Baščaršiju možemo na miru i natenane da obilazimo, maltene bez ikakvih gužvi.
Gužve su jedino non-stop bile kod čuvene Sebilj česme, prve atrakcije koju smo posetili u Sarajevu. Sebilj česma (ili fontana) je drvena česma (ili fontana) koja je danas simbol grada — nekada je u Sarajevu bilo na stotine sebilja, od kojih je ostala samo ova (i ona je izgrađena za vreme Austrougara, nedaleko od mesta gde je stajala stara česma uništena u požaru).
Odmah kod Sebilja se nalazi i Baščaršijska džamija, a lutajući uličicama Baščaršije, jako brzo ćete videti i Sahat kulu i Gazi Husrev-begovu džamiju.
Sahat kula, visoka 30 metara, pokazuje lunarno vreme (a la turca), na osnovu koga se određuje vreme islamskih dnevnih molitvi. Ono što je još zanimljivije je da ovaj sat pokazuje ponoć u trenutku zalaska sunca (kada u vreme ramazana vernici prekidaju post) — ovo naravno doprinosi zbunjenosti mnogih turista koji su u čudu zašto sat uporno pokazuje pogrešno vreme.
Odmah pored sata je smeštena Gazi Husrev-begova džamija, najbitniji arhitektonski spomenik iz vremena Osmanlija i jedna od najznačanijih džamija u čitavoj Bosni (pored Ferhadije u Banja Luci). U dvorištu Gazi Husrev-begove džamije ćete videti veliki drveni šadrvan (česma koja vernicima služi za ritualno pranje pred molitvu), a odmah preko puta džamije je smešten i Gazi Husrev-begov muzej u kome možete više da naučite o Gazi Husrev-begu, koji je upravljao Bosnom u srednjem veku i koji je bio jedan od najvećih vakifa grada Sarajeva.
Odmah pored sata, džamije i muzeja se nalazi i Gazi Husrev-begov bezistan — natkriveni bazar. Bezistan i dan danas služi svojoj originalnoj svrsi, s tim što unutra ima mnogo više radnji sa kineskim kopijama nego što ima zanimljivih rukotvorina. Nekada je pored bezistana postojao i Tašlihan (prenoćište), koji je bio uništen u požaru, a danas su od njega samo ostale kamene ruševine koje više nažalost ni na koji način ne nagoveštavaju čemu je nekada služio.
Na svega par metara od svih ovih znamenitosti, na sred ulice Ferhadije, nalazi se oznaka „Sarajevo susret kultura“ ili “Sarajevo meeting of cultures”, koja označava tačku sudara (ili razlaza) osmanske i austrougarske kulture. Kada se okrenete na jednu stranu, videćete sve ove atrakcije o kojima sam pričala malopre, a kada se okrenete na drugu stranu, videćete sasvim drugačiji arhitektonski stil — prelaz u „zapadni“ deo Sarajeva.
Zapadni deo Sarajeva
Kada se pređe oznaka „Sarajevo susret kultura“, zvanično ste kročili u deo Sarajeva kojim dominira austrougarsko-hrišćanska kultura — u jednom trenutku se nalazite u „turskom“ delu grada, a u drugom ste već kročili u „bečki“ deo. Moram da priznam da ovako oštar, maltene hiruški precizan prelaz zaista nigde nismo videli, što svakako doprinosi onom šmeku o kome sam pričala u uvodu ovog putopisa.
Najimpozantnija građevina u ovom delu grada je katedrala Srca Isusova, rimokatolička katedrala sa kraja 19. veka, ispred koje je podignut spomenik papi Ivanu Pavlu II (koji je posetio Sarajevo krajem devedesetih). Ispred katedrale ćete primetiti i jednu od mnogobrojnih „sarajevskih ruža“, memorijalnih obeležja koji su nastali ispunjavanjem rupa od granata crvenim voskom.
Nedaleko od katedrale videćete simpatičan Trg Oslobođenja kojim dominira skulptura Multikulturalnom čoveku Frančeska Perilija. Ispod skulpture stoji ploča sa natpisom „Multikulturalni čovjek izgrađivat će svijet“ (kamo sreće!). Inače, istovetne skulpture se nalaze u još nekoliko država, uključujući Kinu i Južnoafričku Republiku. Nažalost, ova skulptura nije u najboljem stanju (skroz je porđala, plus služi golubovima kao odmaralište i toalet), a nisu u reprezentativnom stanju ni druge statue na trgu (npr, Branko Ćopić takođe služi kao toalet golubovima).
Sa jedne strane ovog trga (za koji smo bili ubeđeni da je park) nalazi se grandiozna Saborna crkva Presvete Bogorodice, jedna od najvećih i najznačanijih pravoslavnih crkvi u zemlji. Postoji jedna zanimljiva anegdota u vezi sa ovom crkvom. Naime, kada je graditelj crkve upitan da pokaže kakve planove za njenu izgradnju, on im je rekao da planova nema i da samo pogledaju crkve u Nišu ili Smederevu i da će takvu izgraditi — samo lepšu!
Sa druge strane Trga oslobođenja naići ćete na gradsku tržnicu, a odmah iza nje se nalazi Vječna vatra, spomenik oslobodiocima Sarajeva u Drugom svetskom ratu koji je podignut odmah nakon kraja rata, 1946. godine.
Nakon Vječne vatre možete da produžite ulicom Maršala Tita do Velikog parka, a kada stignete do Velikog parka, možete Radićevom ulicom da se spustite do Miljacke.
Pored Miljacke
Svi znamo za Miljacku — čuvenu reku koja protiče kroz Sarajevo i o kojoj postoji pesma (za koju verovatno ne bih znala da je nažalost nisam čula u izvedbi doživotnog političara i nesuđenog kafanskog pevača Ivice Dačića). Gugl zapravo kaže da postoji više pesama o Miljacki — ali nije to poenta. Poenta je da je Miljacka zapravo najveće razočarenje u Sarajevu. Nisam sigurna ni da bih je opisala kao reku — kada je Miljacka zapravo ništa više nego betonirani (!!!) kanal (koji pritom i smrducka).
Ali sreća u nesreći je da se pored Miljacke nalaze neke od najlepših i najzanimljivijih građevina u Sarajevu. Ako pođete Radićevom ulicom od Velikog parka, prva građevina na koju ćete naići je Akademija lepih umetnosti. Ova zgrada je prvobitno trebalo da bude evangelistička crkva, ali su skoro svi evangelisti napustili Sarajevo posle Prvog svetskog rata, pa je zgrada na kraju 1980-ih pretvorena u Akademiju lepih umetnosti. Osim što je građevina izuzetno lepa, poznata je i po tome što je ispred nje podignut most Festina lente („žuri polako“ na latinskom).
Šetajući dalje, videćete još mnogo lepih zgrada, od kojih su neke u dobrom, a neke u otužnom stanju. Takođe ćete videti i zanimljivu skulpturu Bicikliste na žici, koja bukvalno izgleda kao da lebdi iznad Miljacke!
A onda ćete doći do najpoznatijeg mosta na Miljacki — Latinskog ili Principovog mosta. Na svega par metara od ovog mosta, Gavrilo Princip je izvršio atentat na austrougarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, što se smatra povodom za Prvi svetski rat.
Nedaleko od Latinskog mosta nalazi se i velelepna Careva džamija, inače najstarija džamija u Sarajevu. Džamiju je najverovatnije podigao osnivač grada Isa-beg Ishaković u čast sultana Mehmeda II Osvajača u 15. veku, ali je ona sadašnji izgled poprimila kasnije, u 16. veku, kada je njenu obnovu finansirao Sulejman Veličanstveni.
Sledeća građevina koju ćete videti je impoznatna Vijećnica, a odmah pored nje je Inat kuća — građevina sa najzanimljivijom pričom u Sarajevu! Naime, kada su Austrougari došli u Sarajevo i krenuli da grade po gradu, odlučili su da će podići zgradu Vijećnice na desnoj obali Miljacke — a da bi Vijećnica bila sagrađena, nekoliko kuća je moralo biti izmešteno. E pa jedan od vlasnika tih kuća koje su trebale da budu srušene nikako nije hteo da napusti svoje imanje (iako mu je nuđeno mnogo dukata za to). Pošto je čovek bio izuzetno tvrdoglav, na kraju su došli do „kompromisa“ — njegova kuća je bila ciglu po ciglu prebačena na drugu stranu reke, plus je uz to dobio i dukate. Tako je Inat kuća dobila ime koje i dan danas nosi (najbolje ime za kuću na Balkanu ikad). Inače, u ovoj kući se sada nalazi restoran tradicionalne hrane.
Od Inat kuće možete da nastavite dalje ka Baščaršiji (5 minuta) ili ka žičari koja vodi na vrh planine Trebević.
Trebević
U Sarajevu ima mnogo dobrih vidikovaca, ali najbolji je svakako sa vrha planine Trebević koja je visoka preko 1,600 metara i nadovezuje se na Jahorinu. Pošto je toliko blizu centra Sarajeva, Trebević je i jedno od omiljenih izletišta lokalaca, a takođe je i popularna među turistima zbog fantastičnih pogleda i bob staze korišćene u Zimskim olimpijskim igrama.
Do vrha Trebevića vodi žičara koja je, kako kaže internet, dugačka 1,700 metara i čiji je kapacitet preko 1,400 putnika u jednom satu. Vožnja žičarom traje preko 10 minuta, ali se meni iskreno činilo da nema kraja. Iako je vožnja spektakularna (pogledi su ne-ve-ro-va-tni), priznajem da mi se tada nije činila spektakularnom i da je malo falilo da dobijem napad panike.
Znam, znam, žičara je bezbedna (verovatno bezbednija od žičare kojom sam se vozila u Medeljinu), ali mi nije bilo prijatno dok sam bila u njoj (stvarno ne savetujem vožnju ljudima koji se plaše visina, pošto se ja ne plašim visina, ali mi je ovo iskustvo bilo malo traumatično).
Na samoj planini Trebević nema bog zna šta da se radi, ali to je valjda i čar boravka u prirodi. Vidikovci su sjajni, ima par mesta sa kojih možete da se slikate i da se vidi celo Sarajevo, i možete i da vidite oronulu i zapuštenu stazu za bob i sankanje sagrađenu za Zimske olimpijske igre 1984. godine.
Na Trebeviću se nalazi i Bistrik kula, nekadašnje austrougarsko utvrđenje koje je kasnije pretvoreno u opservatoriju. Kažu da je kula prilično propala, ali ne bismo mogli da vam potvrdimo pošto na kraju nismo hteli da pešačimo do nje.
Okolo naokolo po Sarajevu
Ovo su bile glavne atrakcije u Sarajevu, ali ukoliko imate još vremena, Sarajevo ima još toga da ponudi. Od ostalih znamenitosti, prvo bismo izdvojili Žutu tabiju, malu utvrdu koja je činila deo odbrambenih bedema oko Starog grada Vratnika (jednog od najstarijih naselja u Sarajevu) i koja danas pre svega služi kao vidikovac odakle su predivni pogledi na čitav grad. U Žutoj tabiji se nalazi i top koji označava prekid posta tokom ramazana. Do Žute tabije možete doći peške, ali savetujemo da ipak uzmete taksi pošto je uspon do gore prilično nezgodan. Osim Žute tabije možete da posetite i još udaljeniju Bijelu tabiju, ali mi za ovaj poduhvat nismo imali vremena.
Još jedno mesto koje vredi spomenuti je Nacionalni muzej Bosne i Hercegovine, koji se nalazi u glavnom sarajevskom bulevaru, u ulici Zmaja od Bosne (inače, ako čitate strane portale, videćete da je i ova ulica strancima svojevrsna atrakcija pošto je tokom rata bila ozloglašena kao Snajperska aleja). Nedaleko od muzeja se nalazi i jedan prilično neobičan spomenik u obliku konzerve koji je posvećen međunarodnoj zajednici (spomenik je zapravo ironičan, pošto je međunarodna zajednica ratnom Sarajevu slala konzerve govedine kojima se nije znalo ni poreklo ni rok trajanja). A odmah pored spomenika je i jedan od najpopularnijih kafića u Sarajevu, kafić Tito — koji je, pogađate, u celosti posvećen Titu i bratstvu i jedinstvu i ispred kojeg se nalazi i nekoliko oklopnih vozila.
Na kraju bismo još spomenuli malu ali bitnu crkvu Arhanđela Mihajla i Gavrila, poznatu i kao Stara pravoslavna crkva. I ova crkva je zaista stara — smatra se da je sagrađena još u 5. Ili 6. veku, a nakon razdvajanja crkve 1054. godine, pretvorena je u pravoslavnu crkvu. Crkva je naravno nekoliko puta rušena i ponovno građena, a danas je poznata po tome što ima dva nivoa i dva oltara (i nema freske).
***
Kao što već rekoh, u Sarajevu ima mnogo toga da se vidi, ali ono najbolje u gradu možete da obiđete za samo jedan dan. Ukoliko imate više vremena, svakako savetujem da ostanete makar dva dana. Ukoliko ostajete tri dana, verovatno biste onda mogli da uglavite i neki dnevni izlet.
Bez obzira na to koliko dugo ostajete, preporučujem da nađete smeštaj u centru, kod Baščaršije — odatle ćete lagano moći ceo grad da obiđete peške. Mi smo bili smešteni u hotelu President koji je jedan od najboljih hotela u kojima smo bili, sa predivnim pogledom na Carevu džamiju.
I još jedan savet — ukoliko u Sarajevo dolazite kolima i niste iskusan vozač, zaobiđite put preko Zvornika i Romanije i umesto toga idite preko Tuzle.
Da li ste već bili u Sarajevu? Kako vam se dopalo i da li imate još neki savet ili preporuku koju biste voleli da podelite sa nama i našim čitaocima? Ostavite nam komentar — i hvala što nas čitate! Do sledećeg putopisa!
Ostavite komentar