Šta treba znati pre putovanja u Azerbejdžan

Kao i za mnoga putovanja pre, avio karte za Azerbejdžan smo kupili neplanirano. Neko vreme smo mozgali gde možemo da otputujemo jeftino sredinom februara i pretražujući sajtove avio kompanija, naišli smo na super povoljne karte za Baku i u roku od pola sata počeli sa pripremama za put u Azerbejdžan.

Iskreno, do tog trenutka nismo mnogo znali o ovoj kavkaskoj zemlji. Znali smo da ima nafte, da je u sukobu sa susednom Jermenijom, da je pretežno muslimanska i da u Beogradu ima spomenik Hejdaru Alijevu.

Ono što tada nismo znali jeste da je Baku jedna prava svetska metropola sa izvanrednim starim gradom, da su Azerbejdžanci neverovatno ljubazni, da religija ne igra nikakvu ulogu u njihovom društveno-političkom životu, da su cene više nego pristojne i za nas sa Balkana – i na kraju, da će nam putovanje u Azerbejdžan ostati u sećanju kao jedno od najdražih do sada.

U ovom vodiču ćemo pričati o svemu onome što je oblikovalo ovu zemlju, o tome zašto mislimo da Azerbejdžan treba da posetite sada i o praktičnim stvarima poput avio karata i cena u Bakuu.  A ukoliko želite da saznate više o prestonici Azerbejdžana, pročitajte naš vodič za Baku.

Između dva kontinenta

Ako bismo morali da opišemo Azerbejdžan u jednoj reči, najpre bismo rekli da je neobičan – a tu osobenost svakako duguje svom geografskom položaju i kompleksnoj istoriji. Naime, Azerbejdžan je transkontinentalna, evroazijska zemlja, smeštena u južnom Kavkazu, na granici između istočne Evrope i centralne Azije.

Na istoku, Azerbejdžan izlazi na Kaspijsko more, najveće jezero na svetu, na severu se graniči sa Rusijom, a Iran mu je južni sused, na čijoj teritoriji živi preko 15% Azera, u pokrajinama Istočni Azerbejdžan i Zapadni Azerbejdžan. Da stvari budu još čudnije, više Azera zapravo živi u Iranu nego u Azerbejdžanu – u Iranu ih ima između 12 i 23 miliona, a u Azerbejdžanu nešto malo preko 9 miliona.

Sami Azeri su narod turkijskog porekla, zbog čega su još poznati i kao Azerbejdžanski Turci, i pričaju azerskim jezikom, koji je najsličniji turskom. Pričajući svako svojim jezikom, Azerbejdžanci i Turci mogu da se sporazumeju.

Međutim, u Azerbejdžanu se priča još jednim jezikom – ruskim. Naravno, ovo ne treba mnogo da nas čudi pošto je Azerbejdžan bio deo Sovjetskog Saveza od 1920. do 1991. godine, ali smo mi ipak bili iznenađeni što Azeri u Bakuu u svakodnevnoj komunikaciji između sebe pretežno govore ruskim. Jasno vam je takođe da su apsolutno svi lokalci na koje smo naišli bili ubeđeni da smo Rusi i da su nam se svi obraćali na ruskom.

Dakle, da sumiramo – Azeri su transkontinentalni narod turkijskog porekla koji pretežno živi u Iranu, a čija matična država je bila deo Sovjetskog Saveza. Njihov zvanični jezik pripada istoj grupi jezika kao i turski, ali se sporazumevaju među sobom na ruskom. Islamske su veroispovesti, ali ima ateista. Tradicionalni su, ali rado usvajaju zapadne trendove. Jedni druge pozdravljaju rečima As-salāmu ʿalaykum, ali međusobno nazdravljaju rečima Nazdaróvye dok ispijaju votku!

Moglo bi se reći da je Azerbejdžan spojio nespojivo i uprkos geopolitičkim problemima i zahvaljujući uticajima drugih naroda i kultura izgradio svoj nacionalni identitet i postao moderna, zanimljiva i otvorena zemlja kakva je danas.

Prva sekularna islamska zemlja na svetu

Rusija je u 19. veku osvojila teritoriju današnjeg Azerbejdžana, koja je pre toga bila pod vlašću Irana. Nakon Prvog svetskog rata, 1918. godine, Azerbejdžan proglašava nezavisnost i postaje prva parlamentarna republika sa većinski muslimanskim stanovništvom.

Iste godine, Azerbejdžan postaje i prva muslimanska zemlja u kojoj su žene dobile pravo glasa, pre mnogih današnjih demokratija poput Belgije, Italije, Španije, Francuske, Amerike i drugih (u Jugoslaviji su žene dobile pravo glasa 1945. godine).

Manje od 2 godine nakon proglašenja nezavisnosti, međutim, Azerbejdžan pada pod vlast Sovjeta, pod čijom kontrolom je ostao sve do raspada Sovjetskog Saveza, 1991. godine. Imajući u vidu da su Azeri decenijama živeli u komunističkoj državi, nije ništa neobično što danas nemaju strastven odnos prema religiji.

Kao što smo već rekli, Azerbejdžan je sekularna država. Ustav Azerbejdžana garantuje građanima slobodu veroispovesti, sve religije su jednake pred zakonom, a religija je odvojena od države.

Procenjuje se da je oko 97% stanovništva Azerbejdžana islamske veroispovesti, pri čemu većinu čine šiiti, ali retko ko zapravo islam i praktikuje. U zemlji naravno ima vernika, ali itekako ima i ateista. Na osnovu Galupovog istraživanja iz 2006-2008. godine, samo 21% Azera izjavilo je da je religija bitan deo njihovog života.

I zaista, kada šetate ulicama Bakua, tek ponešto će vas podsetiti da je Azerbejdžan zemlja u kojoj žive muslimani. Džamija u prestonici ima malo, neuporedivo manje nego u bilo kojoj drugoj prestonici neke muslimanske zemlje. Tokom čitavog boravka u Bakuu, videli smo do 5 žena koje nose hidžab, a moguće je da su i one bile turistkinje iz Irana ili Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Svi Azeri koje smo viđali po ulicama su prilično moderno obučeni, skoro pa isto kao i u glavnim gradovima širom Evrope, ljudi uveče izlaze, idu po restoranima i klubovima, piju, puše i rade sve ono što rade ljudi u drugim sekularnim zemljama. Naravno, ostavljamo mogućnost da je situacija drugačija u drugim delovima Azerbejdžana – u ruralnim delovima zemlje sasvim sigurno ima više vernika nego u ultra modernom i globalnom Bakuu.

Hejdar Alijev – otac nacije

Ako ne znate ko je bio Hejdar Alijev, budite sigurni da ćete se upoznati sa biografijom bivšeg predsednika Azerbejdžana čim kročite u zemlju.

Za početak, aerodrom u Bakuu nosi ime po Alijevu – kao i poznati kulturni centar ispred kog se nalazi I LOVE BAKU znak i koji možete da vidite u svakom tekstu o prestonici zemlje. To, naravno, nije sve. Oko 60 muzeja i drugih institucija u Azerbejdžanu je nazvano po Alijevu, a i svako mesto u zemlji ima makar jednu ulicu Hejdar Alijev.

Čitajući putopise ljudi koji su posetili Azerbejdžan pre par godina, očekivali smo i da na svakom ćošku vidimo fotografije preminulog predsednika. Međutim, lagali bismo kad bismo rekli da smo videli njegove slike više od 2, 3 puta po Bakuu.

Možda se pitate čime je Hejdar Alijev zaslužio da njegovo ime nose muzeji, kulturni centri, aerodrom, da se nalazi na poštanskim markicama i da mu se podižu spomenici širom sveta, uključujući i u Beogradu.

Alijev se naime smatra ocem azerske nacije. Vladao je zemljom još od kraja 1960-ih, sa prekidom između 1987. i 1993. godine, prvo kao predsednik KGB-a Azerbejdžanske SSR, zatim kao glavni čovek Komunističke partije Azerbejdžana i na kraju kao predsednik nezavisnog Azerbejdžana. Na mesto predsednika došao je 1993. godine, a zbog lošeg zdravstvenog stanja povukao se iz predsedničke trke 2003. godine u korist sina Ilhama. Umro je iste godine, u 80. godini.

Oko Alijeva je izgrađen snažan kult ličnosti, koji nastavlja da živi i nakon njegove smrti, zahvaljujući njegovom sinu Ilhamu Alijevu, inače sadašnjem predsedniku Azerbejdžana.

Vladavina Hejdara Alijeva se najčešće opisuje kao autoritarna. Mnogi ga nazivaju diktatorom koji je koristio svoju neprikosnovenu moć za obračunavanje sa neistomišljenicima, krađu izbora, ućutkivanje medija, kontrolu svih institucija, kršenje ljudskih prava i doživotni ostanak na vlasti. Oni koji su ga podržavali kažu da je bio nacionalni heroj i da je stvorio današnji Azerbejdžan.

Šta Azeri zaista misle o njemu – ne znamo i verovatno nećemo znati sve dok je njegov sin na vlasti.

Nafta, nafta i još mnogo nafte

Ako je po nečemu Azerbejdžan nadaleko poznat, to je svakako nafta. Ova kavkaska zemlja se smatra rodnim mestom prve moderne naftne bušotine i prve naftne platforme na moru.

Na samom početku 20. veka, više od polovine nafte u čitavom svetu se proizvodilo u Bakuu. Tokom Drugog svetskog rata, 80% nafte potrebne Sovjetskom Savezu je dolazilo iz, pogađate, Bakua!

Pošto je tokom sovjetske vladavine nafta iz Bakua pripadala Sovjetskom Savezu, Azerbejdžan i nije imao neke koristi od svojih prirodnih bogatstava. Situacija se drastično menja nakon sticanja nezavisnosti 1991. godine.

Danas nafta i gas čine više od 90% izvoznih proizvoda Azerbejdžana. Zemlja živi od nafte i gasa i zahvaljujući njima se i razvija. Baku se u zadnjih nekoliko decenija transformisao u izuzetno moderan grad sa vrtoglavim neboderima i nebrojeno puno gradilišta na kojima će nići još impresivnije građevine.

Međutim, ne razvija se čitava zemlja podjednako brzo. Baku na trenutke izgleda svemirski i podseća na bogate bliskoistočne gradove poput Dohe. Stvari su nešto drugačije čim se izađe van Bakua.

Nažalost, nismo daleko odmakli od glavnog grada Azerbejdžana, pa ne možemo da tvrdimo za čitavu zemlju, ali oblasti oko Bakua u kojoj se nalaze popularne turističke atrakcije poput vulkana blata ili Atešgaha su sušta suprotnost prestonici.

U odnosu na širi centar Bakua, čak i gradska predgrađa izgledaju kao da pripadaju nekoj drugoj, znatno siromašnijoj zemlji u kojoj i dalje skoro svi voze Lade i žive u trošnim kućama. Naravno, imajući u vidu koliko nafte Azerbejdžan ima, verujemo da će se i ovo promeniti u budućnosti, ali trenutno su Baku i njegova okolina kao nebo i zemlja.

Nagorno-Karabah

Druga stvar po kojoj je zemlja vatre poznata u svetu je Nagorno-Karabah, teritorija koja je decenijama bila predmet spora između Azerbejdžana i Jermenije. Nagorno-Karabah je decenijama bio de fakto nezavisan, pod kontrolom međunarodno nepriznate Republike Arcah i većinski naseljen Jermenima.

Stvari su se promenile u septembru 2023. godine, kada je Azerbejdžan pokrenuo novu vojnu ofanzivu u Nagorno-Karabahu. Vojne snage Republike Arcah ovaj put nisu mogle da urade ništa protiv Azerbejdžana – ofanziva se završila pobedom Azerbejdžana i proterivanjem gotovo čitave populacije Jermena iz oblasti. 1. januara 2024. godine, Republika Arcah je zvanično raspuštena.

Problemi u Nagorno-Karabahu su počeli već nakon Prvog svetskog rata, kada su Jermenija i Azerbejdžan ratovali oko tri teritorije, od kojih je jedna Karabah. Nakon toga su obe države pripojene Sovjetskom Savezu, ali ni za vreme sovjetske vlade Jermeni nisu odustajali od namere da Nagorno-Karabah postane deo Jermenije.

Rat za Nagorno-Karabah počeo je 1988. godine, nakon što je regionalni parlament zatražio da se teritorija pripoji Jermeniji. Azerbejdžanske vlasti odbacile su taj zahtev.

Sukobi, koji su trajali do 1994. godine, doveli su do etničkog čišćenja i masovnog raseljavanja sa obe strane, a procenjuje se da je u ratu poginulo oko 30.000 ljudi.

Tokom godina je dolazilo do povremenog kršenja primirja, sve do izbijanja Drugog Nagorno-Karabah rata 2020. godine. Rat je završen iste godine pobedom Azerbejdžana, koji je povratio veliki deo teritorija izgubljenih tokom prethodnog rata. Deo Nagorno-Karabaha ostao je pod kontrolom Republike Arcah i zaštitom ruskih mirovnih snaga sve do azerbejdžanske ofanzive 2023. godine.

Zbog političke situacije u regionu (i jer u regiji još uvek ima mina), turistima se ne savetuje odlazak u Nagorno-Karabah. Osim toga, za ulazak u Nagorno-Karabah je potrebna dozvola od Azerbejdžana, ali stvarno nemamo pojma koji su uslovi dobijanja dozvole. Ako ste putovali u Nagorno-Karabah pre događaja iz 2023. godine i u pasošu imate pečat ili vizu Nagorno-Karabaha, ne možete da uđete u Azerbejdžan.

Inače, nismo do sad spomenuli da Azerbejdžanu pripada i autonomna republika Nahčivan, koja je fizički odvojena od matice.

Možemo samo da zaključimo – ako smo mislili da je situacija na Balkanu komplikovana, ovo je nažalost dobar podsetnik da stvari uvek mogu da budu još komplikovanije.

Turizam u blagom povoju

Čim sletite u Azerbejdžan, jedno će vam odmah biti kristalno jasno – Azerbejdžan nije preterano popularna turistička destinacija, iako su brojke u turističkom sektoru u konstantnom porastu u zadnjih par godina.

Tako je na primer 2025. godine Azerbejdžan posetilo nešto više od 2,5 miliona ljudi. Od tog broja, skoro milion turista je došlo iz Rusije, nešto malo više od pola miliona iz Gruzije i preko 350.000 iz Irana. Iste godine, Azerbejdžan je posetilo nešto malo više od 13.000 Nemaca, 8.000 Italijana i 5.000 Francuza.

Kao što vidite, ako isključimo susedne Ruse, Azerbejdžan Evropljanima još uvek nije na radaru. Ukoliko vam je muka više od gužvi, redova i paprenih cena po Veneciji, Barseloni i drugim gradovima koji pate od prekomernog turizma, Azerbejdžan će vas odu-še-vi-ti!

Em što ćete imati priliku da posetite državu koja se još uvek nije promenila zbog želja i potreba zapadnih turista, em što ćete moći natenane i na miru da obilazite sjajna mesta po zemlji.

Jasno je da najveći broj turista dolazi u Baku, a opet, kad smo bili u prestonici Azerbejdžana, uopšte nismo primetili turiste oko nas. Nije da ih nije bilo, samo ih nije bilo toliko da bi nam igde pokvarili doživljaj.

Ovde ćemo iskoristiti priliku i ponoviti da su Azerbejdžanci najljubazniji i najfiniji ljudi koje smo sreli na putovanjima. Za razliku od drugih zemalja gde oni koji rade u turističkom sektoru samo gledaju kako da od vas iskamče još koji evro, u Azerbejdžanu su apsolutno svi bili divni.

Svi su hteli da nam pomognu i da nam učine boravak u zemlji još lepšim, od osoblja u hotelu preko radnika u muzejima i kafićima pa do agencije sa kojom smo išli na dnevni izlet. Čak su i ulični prodavci pristojni, skoro pa neprimetni!

Još bismo hteli da napomenemo da je Baku izuzetno siguran grad u kome možete slobodno da šetate noću i u kome teško da ćete iskusiti ikakve neprijatnosti (osim možda sa taksistima).

Jedino na šta zaista treba da pazite jeste saobraćaj. Azerbejdžanci nisu baš najbolji vozači i strpljenje im očigledno nije jača strana, pa budite posebno obazrivi kada prelazite ulicu ili ukoliko planirate da iznajmite auto u Bakuu (a takođe budite spremni i na veliku gužvu i konstantne zastoje u saobraćaju).

Praktične informacije o putovanju u Azerbejdžan

Ostalo je još da se pozabavimo praktičnim stvarima vezanim za putovanje u Azerbejdžan. Slede informacije o vizama, avio kartama do Bakua i cenama u Azerbejdžanu, zajedno sa okvirnom procenom koliko novca je potrebno za posetu ovoj kavkaskoj zemlji.

Državljanima Republike Srbije nije potrebna viza za boravak u Azerbejdžanu do 90 dana. Kopnene granice Azerbejdžana trenutno su zatvorene za ulazak stranih putnika, pa u zemlju možete da doputujete avionom. Pošto se ovo pravilo povremeno produžava, proverite aktuelno stanje pre putovanja.

Air Serbia je početkom maja 2026. godine pokrenula direktnu liniju Beograd – Baku. Letovi se trenutno odvijaju dva puta nedeljno, a cene karata se kreću oko 200 EUR po pravcu.

Kada smo mi putovali u Azerbejdžan, nije postojao direktan let iz Beograda, pa smo leteli Wizz Airom iz Budimpešte. Dve povratne avio-karte platili smo ukupno 180 EUR, odnosno 90 EUR po osobi. Glavni aerodrom u Azerbejdžanu je Hejdar Alijev u Bakuu, udaljen nešto više od 20 kilometara od centra grada.

Zvanična valuta u Azerbejdžanu je manat (AZN), mada u hotelima i ugostiteljskim objektima prihvataju i evre ili dolare. Jedan manat je u septembru 2026. godine iznosio 0,51 EUR.

Hotela u Bakuu ima za svačiji džep, ali su cene smeštaja svakako niže nego u zapadnoj Evropi. Mi smo bili smešteni u fenomenalnom hotelu u istorijskom centru grada za nešto malo manje od 40 evra po noći (zajedno sa taksama).

Cene hrane u restoranima su slične ili niže nego kod nas, u zavisnosti od toga gde jedete. Ulaznice su često skuplje za strance nego za lokalce, ali ni one uglavnom nisu veliki trošak. Organizovani izlet do vulkana blata, Gobustana, Atešgaha, Janar Daga i Kulturnog centra Hejdar Alijev platili smo 50 AZN po osobi, bez ulaznica za lokalitete.

Što se tiče dolaska od aerodroma do centra, najjeftinija opcija je autobus koji staje odmah ispred dolaznog terminala i vozi sve do glavne železničke stanice, od koje možete do hotela doći javnim prevozom, taksijem ili čak peške, u zavisnosti od toga gde ste smešteni. Cena autobuske karte od aerodroma do centra je 1,50 AZN, ali pošto karta ne može da se kupi kod vozača, na tu cenu dodajte i cenu plastične kartice (2 AZN). Za dva putnika je dovoljna jedna kartica, koja posle može da se koristi i za javni prevoz. Taksi od aerodroma do starog grada ne bi trebalo da pređe 50 AZN.

Ako imate pitanja, utiske ili preporuke, pišite nam u komentarima – uvek nam je drago da vas čujemo.

Ako vam je ovaj vodič pomogao da isplanirate putovanje, možete da nas častite kafom i tako podržite Zajedno oko sveta. Sve vodiče pišemo sami, na osnovu naših putovanja, a vaša podrška nam pomaže da nastavimo da ih pravimo. Možete nas podržati i tako što ćete nas zapratiti na Instagramu.

Častite nas kafom ovde | Pratite nas na Instagramu

Hvala na čitanju – do sledećeg putopisa!