Vodič za Banjaluku – kako najbolje iskoristiti 24-48h

U Banjaluci sam se oduvek osećala baš kao kod kuće – i to ne samo zato što mi tamo žive baba i deda i što sam u glavnom gradu Republike Srpske provela više vremena nego u … pa u bilo kom drugom gradu na svetu (osim Beograda u kome živim). 

Banjaluka će mi uvek biti neverovatno draga, ali ne mogu da kažem da je ovaj grad nešto posebno, makar iz turističke perspektive. Kao i u svakom gradu, i u Banjaluci ima šta da se vidi, ali nema ništa što će na nekog turistu (pogotovo nekog ko nije sa ovih prostora) ostaviti trajni utisak. 

Nažalost, Banjaluka nije posećena ili prepoznatljiva kao Sarajevo, Mostar ili Jajce, ali s druge strane, pa ne mora ni svaki grad da bude popularna turistička destinacija da biste se u njemu lepo proveli ili da biste ga u neku ruku i zavoleli. 

Ako u Banjaluci provedete dovoljno vremena ili upoznate neke dobre ljude, sasvim je sigurno da ćete je zavoleti. Ali ako ste tu samo na jedan dan ili jedan vikend, verovatno nećete biti baš oduševljeni. 

Šta videti u Banjaluci 

Pošto sam u Banjaluci bila toliko puta, neretko se desi da odem u posetu porodici i da čak i ne provirim do centra grada. Međutim, apsolutno svaki put kada sam u gradu svratim do reke Vrbas koja u centru protiče pored tvrđave Kastel. 

Pored Vrbasa ne postoji šetalište (velika šteta), ali ukoliko želite da malo uživate pored reke, možete da odete na jedan od dva splava koji se nalaze na reci ili da prošetate improvizovanom stazom uz obalu. Inače, splav sa desne strane Vrbasa je moj omiljeni restoran u Banjaluci, a nedavno se otvorio i splav sa suprotne strane u kome još nisam bila – ali preneću utiske čim ga posetim. 

Čim pređete most preko Vrbasa, sa desne strane ćete ugledati ulaz u srednjevekovnu odbrambenu tvrđavu Kastel, koja je i najstariji kulturno-istorijski spomenik u gradu. Kastel spolja izgleda baš onako impresivno, ali unutra stvarno nije ništa posebno. 

Već godinama se delovi Kastela obnavljaju, pa se unutra često izvode neki radovi ili su delovi tvrđave ograđeni. U svakom slučaju, u Kastelu možete da prošetate parkom, popnete se na bedeme i sednete u restoran – i to je to. Nažalost, potencijal ovog mesta nije ni blizu iskorišćen, ali Kastel mi je ipak jedno od dražih mesta u gradu. 

Na Kastelu se inače održava i Demofest, festival alternativne muzike na kome učestvuju regionalni bendovi i na kome su i nastupale svetske zvezde alternativne scene. 

Preko puta Kastela se nalazi Bogojavljenska crkva, a nedaleko od nje je i najpoznatija džamija u gradu, Ferhadija ili Ferhat-pašina džamija iz 16. veka. Zapravo, Ferhadija koju ćete danas videti je iz 2016. godine, ali je podignuta ne mestu stare džamije koja je bila uništena i porušena za vreme rata u Bosni. Zajedno sa ostacima ostalih džamija koje su srušene u Banjaluci, ostaci nekadašnje Ferhadije su na kraju završili na gradskoj deponiji. 

Islamska zajednica u Banjaluci je 2001. godine dobila dozvolu za ponovnu izgradnju Ferhadije, a prilikom postavljanja kamena temeljca su izbili neredi u kojima je ubijena jedna osoba. Džamija je narednih godina polako ali sigurno obnjavljana po ugledu na staru džamiju – i Ferhadija je na kraju svečano otvorena 7. maja 2016. godine (Ferhadija je i srušena 7. maja, pa je kasnije taj dan u Federaciji proglašen Danom džamija).

Nedaleko od Ferhadije, na fasadi jedne neugledne kuće u ulici Patrijarha Makarija Sokolovića, nalazi se spomen ploča posvećena Safikadi, koja je poznata kao banjalučka Julija. Postoji nekoliko legendi o Safikadi, ali najpoznatija kaže da je ona bila unuka Ferhat-paše Sokolovića i da se zaljubila u u vojnika koji je služio u Kastelu – nakon što je on poginuo, Safikada je stala ispred topa koji je salvom svakom dana označavao podne i na taj način sebi oduzela život. Ima još nekoliko varijacija ove legende, a po jednoj je ljubav između Safikade i izabranika njenog srca bila zabranjena, zbog čega su oboje izvršili samoubistvo. 

Kao što i legenda o Safikadi ima nekoliko varijacija, tako postoji i nekoliko mesta za koje se smatra da su Safikadin grob. Po jednoj priči, Safikada je bila sahranjena u sklopu kompleksa Ferhadije, a po drugoj se njen grob nalazi baš na ovom mestu gde je podignuta spomen ploča – i gde zaljubljeni pale sveće i ostavljaju jedni drugima ljubavne poruke. Nažalost, za razliku od mnogih drugih svetskih gradova koji su ovakve legende iskoristili za razvoj turizma, legendu o Safikadi danas retko ko zna – a iskreno, kada vidite (ako uspete da nađete) gde se nalazi spomen ploča posvećena njoj, zaista nije ni čudo što Safikadina priča pada u zaborav. 

Kada završite sa obilaskom Kastela i Ferhadije, put će vas navesti prvo na banjalučku tržnicu, a onda zatim i na glavni gradski trg, Trg Krajine. Glavna zgada na ovom prostranom trgu je zgrada robne kuće Boska, koja je sigurno bila i više nego impozantna kada je izgrađena 1978. godine, a koja danas stoji kao turobni podsetnik na socijalističku prošlost naših prostora (u prevodu, zgrada je baš ružna). Boska je inače izgrađena na mestu epicentra razarajućeg zemljotresa iz 1969., koji je dobrano uništio grad i u kome je poginulo 15 ljudi. 

Osim Boske, na Trgu Krajine je još zanimljiv krivi sat koji uvek pokazuje 9 sati i 11 minuta, vreme kada je Banjaluku pogodio ovaj užasni zemljotres. Ovaj spomen sat je danas jedno od glavnih mesta za sastajanje, nešto kao kod nas Spomenik knezu Mihailu u Beogradu. 

Pošto na Trgu Krajine i nema baš puno toga da se radi, dalje možete da odmorite u Parku Petra Kočića ili da produžite u Gospodsku ulicu, glavnu pešačku ulicu u gradu u kojoj se nalaze sve poznate radnje i gomila kafića. Gospodska ulica vodi do Trga srpskih vladara, koji je po mom mišljenju i najlepše mesto u Banjaluci (osim Vrbasa). 

Ovim trgom ubedljivo dominira Saborni hram Hrista Spasitelja, veličanstvena pravoslavna crkva koja je sagrađena 2009. godine na istom mestu gde se nekada nalazio Hram Svete Trojice. Izgrađen između dva svetska rata, Hram Svete Trojice je bio prilično oštećen tokom nemačkog bombardovanja Banjaluke, 12. aprila 1941. godine. Svega mesec dana kasnije, ustaše su naredile da se hram poruši do temelja.

Nakon Drugog svetskog rata, na mestu gde je bio hram podignut je Spomenik palim borcima u Banjaluci, koji je tu ostao sve dok crkva nije dobila dozvolu za obnovu hrama. Temelje nove crkve je osveštao patrijarh srpski Pavle 1993. godine, a novi hram je završen i otvoren na Spasovdan 2009. godine. Novi hram je nazvan Saborni hram Hrista Spasitelja jer je u međuvremenu na drugom mestu sagrađen Hram Svete Trojice (ovaj hram se nalazi na par minuta peške od Trga srpskih vladara, u Aleji Svetog Save).

Na Trgu srpskih vladara se još izdvajaju Banski dvor, Palata banske uprave i Palata Republike Srpske, tri monumentalne građevine podignute u prvoj polovini 20. veka na kojima bi i mnogo veći gradovi mogli da pozavide Banjaluci. Banski dvor je banjalučki kulturni centar u kome se održavaju koncerti, izložbe i druga kulturna dešavanja, a u Palati banske uprave je danas smeštena gradska uprava. Palata Republike Srpske (nekadašnja Hipotekarna banka) je zvanično sedište predsednika Republike Srpske, a odmah ispred ove velelepne građevine se nalazi i Park bana Milosavljevića. 

Ukoliko iz parka krenete Srpskom ulicom, za par minuta ćete naići i na Ukrajinsku grkokatoličku crkvu Hrista Carja, u narodu poznatu kao Plava crkva, a ukoliko pođete u pravcu ulice Kralja Petra I Karađorđevića, izbićete i na spomenik posvećen stradanju 12 tek rođenih beba koje su preminule 1992. godine zbog nedostatka kiseonika (nisu bili dozvoljeni međunarodni letovi, tako da u Banjaluku nisu mogle da budu dopremljene boce sa kiseonikom).

Na kraju, ostalo je još da se uputite ka Aleji Svetog Save. Ako idete iz pravca Banskog dvora, prvo ćete videti Narodno pozorište Republike Srpske, a odmah zatim ćete doći i do Trga jasenovačkih žrtava na kome se nalazi istoimeni spomenik. 

Na svega par minuta hoda ćete izbiti i na Hram Svete Trojice o kojem sam pričala iznad, a u blizini se nalazi i jedan od najružnijih verskih objekata koje ćete ikad videti (izvinjavam se svim vernicima) – katolička katedrala Sv. Bonaventure, koja je stradala u zemljotresu i onda ponovo sagrađena u stilu koji ne znam kako drugačije da opištem nego brutalistički modernizam.  

I to bi bilo to od Banjaluke. Kao što sam rekla i na početku ovog vodiča, Banjaluka trenutno nema neki turistički potencijal, ali nadajmo se da će se to jednog dana promeniti. Kako stvari stoje, sumnjam da će Banjaluka biti preterano zanimljiva nekom putniku koji nije sa Balkana, a nisam sigurna ni da je nama iz regiona baš interesantna. To naravno ne znači da Banjaluka nije vredna posete, ali nije baš ni grad u koji ćete se zaljubiti. Ukoliko ste već bili u Banjaluci, voleli bismo da čujemo i vaše utiske. Ako vam se sviđa naš blog, zapratite nas na Instagramu. Hvala vam što nas čitate!