Vodič za Skoplje — grad koji će vas (verovatno) ostaviti bez reči

Priču o Skoplju je teško započeti jer je sa jedne strane makedonska prestonica jedan od najružnijih gradova u kojima smo bili — a sa druge strane, ovde smo iz prve ruke iskusili onu čuvenu makedonsku gostoljubivost i pritom se toliko lepo proveli da će nam Skoplje zauvek ostati u lepom sećanju.

Pre nego što krenemo u virtuelni obilazak Skoplja, bitno je da se na kratko osvrnemo na dva događaja koja su odigrala izuzetno bitnu ulogu u skopskoj istoriji — i koji su doveli do toga da Skoplje dobije nadimak evropska prestonica kiča.

Nažalost, Skoplje je 1963. godine velikim delom uništeno u snažnom zemljotresu koji je sa sobom odneo preko hiljadu života. Posledice ove katrastrofe su bile ogromne. Osim ljudskih žrtava, na hiljade i hiljade ljudi je ostalo bez krova nad glavom, a mnoge gradske atrakcije i simboli su sravljeni sa zemljom.

Međutim — opet nažalost — ovaj razorni zemljotres nije jedina tragedija koja je zadesila Skoplje. Pola veka nakon zemljotresa, u gradu je započet kontroverzni projekat Skoplje 2014 koji je imao za cilj da makedonskoj prestonici povrati staru slavu. Ovim projektom su dominirale mitomanija i megalomanija, na kraju pretvoriviši Skoplje u karikaturu velelepnih svetskih metropola. A najgore od svega je što je projekat građane Makedonije koštao preko 600 miliona evra.

Slučajnom posetiocu će delovati kao da u Skoplju ima više statua nego stanovnika, a turisti koji znaju makar nešto o Balkanu će sa punim pravom biti šokirani nakaradnim pokušajem prekrajanja istorije. Ne ulazeći dalje u ova škakljiva pitanja, samo ćemo reći da se makedonsko prisvajanje antičke grčke istorije završilo promenom imena države i postavljanem tabli na spomenike širom Skoplja koje naglašavaju da predstavljene ličnosti ipak imaju helenističko poreklo (a da dodamo i da su table uništene maltene prvi dan).

Iako smo o Skoplju znali sve ovo, ništa nas nije moglo pripremiti na ono što smo videli uživo, a naša šokiranost je utoliko bila veća pošto smo u Skoplje došli nakon što smo proveli 5 dana u prelepom Ohridu. Da ovaj putopis ne bude obojen sasvim negativno, treba reći i da je ovaj bizarni projekat ipak stavio Skoplje na evropsku turističku mapu — jer realno, koji stranac ne bi želeo da vidi grad poput Skoplja? I zaista, tokom naše posete makedonskoj prestonici, u gradu smo sretali mnogo turista — koji su sigurno bili u čudu kada su saznali da su sve te klasične građevine i grandiozni spomenici podignuti pre manje od jedne decenije.

Šta videti u Skoplju

Centar Skoplja je po veličini tu negde kao centar Novog Sada po — ali za razliku od Novog Sada, u Skoplju na prilično maloj površini možete da vidite sve od spomenika čuvenim grčkim i nepoznatim makedonskim herojima pa do kopija Trijumfalne kapije i Bika sa Vol Strita. Tu su takođe i mnogobrojne fontane, kipovi lavova na kojima bi i najbogatiji gastarbajteri pozavideli, skulptura tragično nastradalog pevača Tošeta Proeskog, gigantski brodovi koji nisu brodovi nego restorani — i londonski crveni autobusi na sprat.

Međutim, iako je spisak atrakcija u Skoplju podugačak, za obilazak grada je sasvim dovoljan jedan dan — sve skopske znamenitosti se nalaze maltene jedna pored druge, zbog čega je stvarno teško u Skoplju se ne osetiti kao da ste zalutali na set nekog postmodernističkog filma (ili samo u neki baš kul luna park).

S obzirom na to da smo u Skoplju bili smešteni odmah pored Trga Makedonija, glavnog gradskog trga, maltene prva stvar koju smo videli je i najkontroverznija — gigantska skulptura Vojnik na konju. Ovaj spomenik dominira čitavim centrom grada i na njemu se nalazi fontana ukrašena lavovima u kojoj je džinovski postament u obliku stuba na čijem dnu su prikazani ratnici a na čijem vrhu stoji niko drugi nego Aleksandar Veliki! Zvuči bizarno, uživo je još bizarnije — ali ruku na srce, sve ovo je dušu dalo za fotkanje.

Iako najpoznatiji, ovaj spomenik je samo jedan od milion spomenika u okolini. Tu su još car Samuilo, Goce Delčev i Justinijan — koji, iz kog god ugla da gledate, izgleda kao da drži selfi stik.

Nakon što smo se beskrajno dugo zadržali na Trgu Makedonija, zblanuti svime onim što vidimo, napravili smo plan i uputili se dalje ka Trijumfalnoj kapiji koja se nalazi na manje od 5 minuta peške od trga. Kapija kao kapija, ne izgleda loše, ali ne izgleda ni kao da sasvim pripada ovde (kao ni mnoge druge stvari u Skoplju).

I oko Trijumfalne kapije su spomenici koji neodoljivo podsećaju na spomenike iz komunističkog doba, a odmah pored je i Park žena u kome se nalazi možda i najružniji skopski spomenik — statua Prometeja koji drži vatru, a iza njega, na četiri stuba, stoje četiri konja iznad kojih se nalazi spomenik anđelu. Sve ovo je naravno pozlaćeno. Iza konja i anđela se nalazi još stubova poređanih u krug i ogromna kupola.

A odmah pored ovog spomenika ima još nekoliko, uključujući jedan na kome je predstavljeno jedno desetak figura od kojih neke sede za klupama a neke stoje iza njih. Srećom imam fotke da dokumentujem sve ovo — jer da nemam, nisam sigurna ni da bih samoj sebi poverovala da je ovako nešto moguće.

Sledeće što smo obišli je Muzej Majke Tereze posvećen ovoj katoličkoj svetici i dobitnici Nobelove nagrade za mir. Majka Tereza je rođena u Skoplju, nedaleko od ovog muzeja, i u ovom gradu je provela prvih 18 godina svog života, nakon čega se odselila prvo u Irsku i potom u Indiju u kojoj je i živela sve do smrti. U Muzeju Majke Tereze je predstavljen život ove dobrotvorke i izloženi su njeni lični predmeti kao i mnogobrojne fotografije. Inače, ovaj muzej je jedan od najposećenijih u čitavoj zemlji, a ulaz je naravno besplatan.

Stil u kome je izgrađen muzej ne bih mnogo komentarisala pošto se em ne razumem dovoljno u arhitekturu em nikad nisam videla nešto slično — ali pošto se muzej nalazi u Skoplju, dok smo došli do njega više nismo bili ni najmanje iznenađeni njegovim izgledom. Tik pored muzeja se nalazi Crkva Svetog Konstantina i Elene koja je još uvek u izgradnji i koja za sada deluje lepo i svedeno, za razliku od većine građevina u Skoplju.

Nastaviviši šetnju dalje glavnom gradskom pešačkom zonom stigli smo prvo do skulpture bika koja je skoro identična kao poznata skulptua Bik sa Vol Strita, a veoma brzo i do nekadašnje glavne železničke stanice — ova zgrada je jedna od retkih koja je donekle preživela zemljotres 1963. godine, a osim toga što pola fasade fali, građevina je poznata i po velikom satu koji je stao na 5 sati i 17 minuta, tačno vreme kada se zemljotres dogodio. Danas se u očuvanom delu ove zgrade nalazi Muzej grada Skoplja koji nažalost nije radio kada smo mi bili u gradu.

Pošto smo u ovom delu centra obišli sve što smo hteli, vratili smo se nazad na Trg Makedonija, odakle smo krenuli u obilazak nekoliko mostova preko reke Vardar. Najčuveniji, najlepši i najstariji je Kameni ili Dušanov most koji deli Skoplje na stari i novi deo grada. Međutim, pre prelaska u stari deo Skoplja, preostalo nam je još da vidimo dva nova mosta, Most civilizacije i Most umetnosti. Na Mostu civilizacije su podignute brojne statue u čast istaknutih ljudi koji su rođeni na teritoriji Makedonije, a na Mostu umetnosti se nalaze statue poznatih makedonskih umetnika (ovde je između ostalih i spomenik Tošetu Proeskom).

Odmah iza Mosta civilizacije se nalazi megalomanska zgrada Arheološkog muzeja izgrađena u klasičnom stilu, a tu su i Narodno pozorište, Filharmonija i dva restorana u obliku broda — opisujem ih ovako zato što ovo nisu pravi brodovi koji mogu da plove već im je dno napravljeno od betona. Mada, sve i da mogu da plove, ne znam gde bi otplovili pošto su dosta viši od mostova na Vardaru (čudi me da se odgovorni za projekat Skoplje 2014 nisu dosetili da naprave mostove koji se otvaraju).

Kod mostova možete i da se spustite sve do reke — u kojoj ćete videti statuu kupačice koja se sprema da uskoči u vodu, a odmah ispod, u vodi, napravljene su i noge druge kupačice koja je već zaronila. Od svih spomenika u Skoplju, mislim da mi je ovaj čak i najsimpatičniji!

Kada smo završili šetnju oko ovih novih mostova, uputili smo se preko Kamenog ili Dušanovog mosta za koji jedni smatraju da je podignut u 6. veku, za vreme vladavine cara Justinijana, a drugi tvrde da je sagrađen dosta kasnije, za vreme Mehmeda II Osvajača u 15. veku. Bilo kako bilo, nakon provedenog čitavog dana u Skoplju, ovaj most je prva zaista autentična stvar koju smo videli — i moramo reći, do tada i najlepša.

Međutim, ne leži vraže, nismo završili sa spomenicima ni kada smo prešli Vardar. Prvo nas je dočekala fontana posvećena majci, na kojoj se nalazi nekoliko ogromnih figura žena sa decom, a onda i druga najkontroverznija skulptura u Skoplju — skulptura Filipa Makedonskog. Pošto sam se malo umorila opisujući šta se sve dešava na skopskim skulpturama, ovaj put ću samo ostaviti sliku, pa vi procenite sami da li vam se dopada ili ne.

U neposrednoj blizini ovog spomenika nalazi se Daut-Pašin hamam pretvoren u galeriju, kao i Muzej makedonske borbe — čije je puno ime Muzej makedonske borbe za državnost i samostalnost i koji je otvoren na dvadesetu godišnjicu proglašenja nezavisnosti. Znamo da u muzeju ima gomila voštanih figura raznoraznih ljudi (npr. Tita, Ataturka, itd.), ali nismo imali želju da saznamo više o makedonskoj borbi za prekrajanje istorije pa smo odmah nastavili dublje u stari deo grada.

Neko vreme smo šetali po starom bazaru koji je nesumnjivo simpatičan, ali nakon što smo ove godine bili u sarajevskoj Baščaršiji, ovaj nas nije toliko oduševio — mada su nam se dopadli restorani u ovom delu grada, kao i nekolicina starih zanatskih radnjih. Nakon kupovine magneta, uputili smo se ka hotelu Arka, znajući da su odavde sjajni pogledi na čitav grad. Posle kratke pauze na krovu hotela, nastavili smo dalje ka tvrđavi Kale, usput naišavši i na par džamija, od kojih je najpoznatija Mustafa Pašina džamija iz 15. veka.

I na kraju smo stigli do skopske tvrđave koja nažalost mnogo bolje izgleda spolje nego iznutra. Za početak, ulaz nije tamo gde piše da jeste — taj ulaz je zatarabljen i ima tabla koja pokazuje gde zapravo može da se uđe u tvrđavu. Unutra može da se šeta po bedemima i popne na pokoju kulu, ali je sveopšti utisak da je tvrđava prilično zapostavljena. Što je naravno velika šteta pošto je ona bitan deo makedonske istorije, za razliku od svih onih spomenika na koje su utrošeni milioni. Iako smo od tvrđave očekivali više, zaista mislimo da je ona jedno od top 3 mesta koje morate obići u Skoplju. A i pogledi sa tvrđave na grad su stvarno impresivni.

Kada smo obišli tvrđavu, uputili smo se nazad ka novom delu grada — ali smo prvo hteli da nađemo Crkvu Sveti Spas, staru pravoslavnu crkvu koju je sagradio car Dušan. Da nismo imali mapu grada na telefonu, sumnjam da bismo našli ovu neobičnu crkvicu — a i kada smo je našli, prvo smo mislili da nećemo uspeti da je vidimo pošto je bila zatvorena. Međutim, unutra je srećom bio čuvar koji nas je pustio da je brzinski obiđemo.

U ovoj crkvi se u dvroštu nalazi sarkofag sa zemnim ostacima Goce Delčeva — a u samoj crkvi se nalazi predivan drvorezbareni ikonostas. Opet, prava je šteta što Makedonci ne promovišu ovako nešto umesto onih silnih spomenika, ali šta je tu je. U svakom slučaju, ako idete u Skoplje, mislimo da ovo ne treba da propustite.

Sa posetom ovoj crkvi smo završili obilazak Skoplja — ali smo ostavili još jednu atrakciju za sutra. Naime, kada smo krenuli kući, stali smo još kod Sabornog hrama Klimenta Ohridskog, sedišta makedonske pravoslavne crkve. Ovaj hram je još poznat kao Saborna crkva, a njegova izgradnja je započeta 1972. godine. Crkva je sagrađena u modernom stilu koji se nama nešto i ne dopada, ali imajući u vidu kako izgleda ostatak Skoplja, Saborna crkva je još i donekle ok.

Sada kada je već prošlo nekoliko nedelja od našeg puta u Makedoniju možemo da kažemo da nam je ipak drago što smo nakon Ohrida odlučili da svratimo i u Skoplje — iako možda tako ne deluje na osnovu utisaka iz ovog putopisa. Kada smo tek stigli u makedonsku prestonicu, bili smo baš šokirani, da ne upotrebimo neku grublju reč. I danima posle nismo mogli da prestanemo da pričamo o svim tim silnim spomenicima, fontanama i kipovima lavova.

Ali kada su se utisci slegli, ne možemo da poreknemo da Skoplje ipak ima ono nešto zbog čega ga treba videti. Ovde najpre mislimo na stari deo grada, ali i na novi, što da ne. Zaista nismo sigurni da ćete igde na svetu videti ono što ćete videti u Skoplju — a i na kraju dana, zbog projekta Skoplje 2014 se o Skoplju ipak mnogo više priča sada nego pre. Znate kako kažu, i loša reklama je bolja od nikakve reklame.

Da li ste već bili u Skoplju? Kakvi su vaši utisci — da li se slažete da je Skoplje evropska prestonica kiča ili vam se grad dopada? Ako vam se sviđa naš blog, zapratite nas na Instagramu i Fejsbuku. Hvala na čitanju — do sledećeg putopisa!