Priče iz Transilvanije – ko je zapravo bio grof Drakula?

Sigurni smo da ne postoji osoba na svetu koja nije čula za najčuvenijeg vampira svih vremena – grofa Drakulu. Takođe smo sigurni da dobar deo vas zna i za istorijsku ličnost – vlaškog vojvodu Vlada Cepeša koji je navodno poslužio kao inspiracija irskom piscu Bremu Stokeru dok je stvarao Drakulu, svog čuvenog krvopiju koji je i dan danas prisutan u mnogim filmovima, stripovima, igricama i popularnoj kulturi uopšte.

Od Holivuda do masovnog turizma

Teško je sa jasnoćom objasniti kako je došlo do toga da rumunski knez koji je vladao Vlaškom u 15. veku ostane u neraskidivoj vezi sa susednom Transilvanijom i mitom o vampirima. Iako je Stoker nesumnjivo bio temeljno upoznat sa istočnoevropskim folklorom, mitološkim bićima i narodnim predanjem, ne postoje skoro pa nikakvi dokazi da je Stoker izuzev imena bilo šta drugo pozajmio od istorijskog Drakule kada je pisao svoj bezvremeni klasik krajem 19. veka.

Sa druge strane, sama popularnost romana Drakula i sličnih priča o vampirima dostiže svoj vrhunac tek sa zlatnim dobom Holivuda i mnogobrojnim filmovima strave i užasa koji su usledili. Od nezaobilaznih Bele Lugošija i Kristofera Lija pa sve do Gerija Oldmana i modernijih ekranizacija poput Egersovog Nosferatua. Čini se da interesovanje šire javnosti za vampirsku literaturu i filmove ne jenjeva već preko 100 godina, a lik grofa Drakule se polako vremenom trajno uvukao, da ne kažemo zario zube, u našu kolektivnu svest.

Rumunska komunistička partija na čelu sa Nikojalem Čaušeskom je itekako znala da iskoristi globalnu popularnost fiktivnog Drakule kako bi unapredila svoj nerazvijeni turizam i približila se zapadnim zemljama tokom 70-ih godina prošlog veka. Iako neki istoričari osporavaju da je Čaušesku bio fasciniran pravim Vladom Cepešom Drakulom, činjenica je da je ozloglašeni diktator koristio spomen na rumunskog kneza u propagandne svrhe, radi jačanja nacionalnog ponosa – snimani su filmovi, podizane biste i spomenici, štampane su poštanske markice sa njegovim likom.

Padom komunizma, vremenom su kako rumunske tako i strane turističke agencije počele da radoznalim i sve višebrojnijim inostranim turistima promovišu određene lokacije u svojoj zemlji kao autentične. Npr. “pravi“ Drakulin zamak u slučaju zamka Bran koji, iako fasinantan sam po sebi, to svakako nije; ili “pravi“ Drakulin grob u manastiru Snagov, mada se ne može sa sigurnošću utvrditi da je Drakula zaista ovde pokopan. Kako je do ovoga došlo, pitate se? Jednostavna marketinška strategija – lakše je bilo prodati aranžmane za određene lokacije u Rumuniji, privući veći broj posetilaca i naravno zaraditi više novca.

Kad smo već ovo spomenuli, mora se dodati da su Rumuni takođe više nego radi da prilepe Drakulinu sliku na ama baš bilo koji artikal. Tako se na svim lokacijama širom zemlje nude prilično neukusni i loše urađeni suveniri – od tanjira, kutlača, podmetača i rukavica za rernu pa sve do obične kafe i vina na koje su samo zalepili suvenirsku etiketu. Sve zarad što većeg profita. Nismo baš sigurni da bi dotični vladar koga ovako jeftino veličaju blagonaklono gledao na poslovne poteze svojih sunarodnika, pogotovo kada bi video šta su uradili sa njegovom rodnom kućom u Segešvaru, ali šta sad.

I tako je korak po korak, istorija ustupila mesto fikciji zarad senzacionalizma i unosne zarade te danas imamo situaciju da retko šta što se promoviše, ispreda, ili prodaje vezano za Drakulu na turističkim lokacijama u Rumuniji ima zapravo neke opipljive veze sa istorijskim činjenicama.

Uprkos svemu rečenom, istina je da je priča o pravom Drakuli – o okrutnom tiraninu i neumoljivom krstašu protiv Turaka – mnogo strašnija, krvavija i obavijena sa više misterije nego što bilo koji gotski roman ili holivudski film može da dočara. Za neke bezumni manijak i sadista, za druge pak hrabri vitez krstaš, za treće pravičan ali strog vladar koji će učiniti sve za svoju zemlju – sa koje god strane posmatrali istorijskog Drakulu, činjenica je da njegov lik i delo ne prestaju da fasciniraju ni dan danas.

Sin Zmaja

Da bi smo razumeli kako i zašto je Vlad III – a to je Drakuli pravo ime – ostao zapamćen kao Țepeș, odnosno Nabijač na kolac, odgovor moramo potražiti u turbulentnim, okrutnim vremenima u kojima je živeo, vladao i vojevao. U 15. veku, Vlaška i okolne kneževine su bile na samoj ivici da padnu pod tursku vlast. Sa gubitkom poslednjih tragova srpske, bugarske i grčke nezavisnosti, Turci su bacili oko na malenu kneževinu Vlašku koja se nalazila u krajnje nezavidnom položaju između Mađarske i Otomanskog carstva. Takođe, zbog čestih prevrata, izdajstava, spletkarenja i krvoprolića toga doba, Drakula je od malena shvatio da je život jeftin i da nikome ne može verovati.

Rođen 1431. godine u utvrđenom saksonskom gradu Segešvaru (Sighișoara) u Transilvaniji kao Vlad III Basarab, Drakula svoje kršteno ime (kao i kasnije nadimak) duguje svome ocu. Iste godine kada je Drakula rođen, njegov otac Vlad II biva primljen u prestižni Red zmaja. Ovaj viteški red su nekih dvadesetak godina ranije osnovali ugarski kralj Žigmund Luksemburški i despot Stefan Lazarević sa ciljem da svim sredstvima brane hrišćanske zemlje od svenadiruće osmanlijske pretnje sa istoka. Po primanju insignija Reda zmaja, otac Vlad dodaje svom imenu nadimak Drakul – što na rumunskom znači zmaj. Budući da se članstvo u Redu zmaja prenosilo sa oca na sina, ovo je upravo i glavni razlog što je Vlad III kasnije prozvan Drakula tj. Sin zmaja.

Posle više godina bezuspešnih pokušaja, Drakulin otac uspeva da dođe na presto Vlaške 1436. godine uz podršku mađarske krune. Već naredne godine, zbog smrti Žigmunda Luksemburškog i privremenog slabljenja mađarskog uticaja u regionu, Drakul biva primoran da plaća danak sultanu Muratu II i lično ga prati tokom nekoliko stravičnih upada i pljačkanja Transilvanije. Murat – postavši sumnjičav da će rumunski knez nakon ovih nemilih događaja sklopiti savez sa Janošem Hunjadijem, čuvenim vojskovođom i vojvodom Transilvanije koji je u našem narodu poznatiji kao Sibinjanin Janko – poziva Drakulinog oca na turski dvor u Jedrine i baca ga u tamnicu.

Ovde Drakul zatočen provodi nepunu godinu, nakon čega ga Murat pušta da se vrati u Vlašku 1443. godine i ponovo osvoji vlast uz podršku otomanske vojske. Ovaj put, kao dokaz svoje vernosti sultanu, Drakul je morao da ostavi svoja dva mlađa sina Vlada i Radua kao taoce. Vladu je tada bilo oko 11 godina, a Radu je imao samo 7 godina.

Ovaj ključni momenat će obeležiti Vladov život za sva vremena. Pod budnim okom svojih tamničara, mladi Drakula će tečno naučiti turski jezik, upoznati se sa turskim običajima ratovanja i usvojiti nabijanje na kolac kao omiljeni način pogubljenja, po kojem će uostalom ostati zapamćen do današnjeg dana. Godine provedene u zatočeništvu u velikoj meri objašnjavaju Drakulinu ličnost – njegovu osvetoljubivost, surovost, lukavost, nepoverenje i duboki prezir prema svemu turskom.

Neuspešno ustoličenje na presto Vlaške

Drakula ostaje turski zarobljenik sve do 1448. godine, a njegov mlađi brat Radu, prozvan Lepi, dosta duže. Po primanju vesti da su Hunjadi i njegove vlaške pristalice ubile Vlada Drakula (Drakulinog oca) i oslepele i živog sahranile njegovog najstarijeg sina Mirču, Turci su se nadali da će postavljanjem Drakule na presto dobiti marionetskog vladara Vlaške koga će lako moći da kontrolišu. Tako mladi Drakula uspeva da prvi i jedini put dođe na tron uz podršku Osmanlija.

Međutim, posle kratke i kilmave vladavine od svega 2 meseca, plašeći se prevrata i zavere istih onih plemića koji su učestvovali u ubistvu njegovog oca i brata, Drakula je primoran da iz Vlaške beži u izgnanstvo. Put ga vodi u Moldaviju, gde nalazi utočište kod rođaka sa majčine strane – kneza Bogdana, oca najvažnijeg moldavskog srednjevekovnog vladara Stefana Velikog.

Drakula bezbedno boravi u Moldaviji do 1451. godine, sve dok Bogdana nije ubila suparnička dinastija. U nedostatku boljih opcija, vlaški plemić beži nazad u Transilvaniju koju je davno napustio, još kao mali dečak, i stavlja se na milost i nemilost Hunjadiju –uprkos tome što je znao da je ovaj imao glavnu reč u pogubljenju članova njegove porodice.

Sudbina je htela da u tom trenutku tadašnji knez Vlaške, Vladislav II, usvoji protursku politiku. Zbog ovog preokreta, Hunjadiju je itekako odgovaralo da u rezervi ima legitimnog pretendenta na vlaški presto ukoliko Vladislav II odluči da se potpuno okrene Turcima. Veruje se da je Hunjadi takođe bio impresioniran ne samo dubokom mržnjom koju je Drakula gajio prema Turcima – već i njegovim temeljnim poznavanjem osmanlijskog vojno-političkog uređenja.

Tako je obostrani lični interes – a ne uzajamno poverenje – povezao Hunjadija i Drakulu. Hunjadi će u narednim godinama odigrati vrlo važnu ulogu u Drakulinom životu, postavši njegov vojni i politički mentor. Drakula od Hunjadija dobija posede u Transilvaniji i učestvuje u mnogobrojnim bitkama. Prateći Hunjadija, Drakula je takođe nekoliko puta ratovao protiv Turaka i u našem ataru – borio se kod Šapca, na Kosovu i u Bosni.

U proleće 1456. godine konačno je došlo vreme da Drakula (sada uz pomoć Mađara) povrati svoju dedovinu i ponovo zavlada kneževinom Vlaškom. Ovo je verovatno i razlog zašto nije pošao sa Hunjadijem da brani Beograd tokom velike opsade koju je predvodio novi sultan – osvajač Carigrada, Mehmed II.

Zajedno sa Đurađem Brankovićem, Hunjadi ovom prilikom uspeva da izvojuje odlučujuću pobedu i spasi Beograd od turskog zuluma, makar na kratko. Na Kalemegdanu danas stoji spomen obeležje koje podseća slučajne prolaznike na ovaj istorijski događaj. Dve nedelje posle odbrane našeg glavnog grada, Hunjadi umire u Zemunu pokošen kugom.

Druga vladavina

Drakula je počinio i najbesomučnija zverstva i najhrabrije podvige tokom svoje druge i najkrvavije vladavine od 1456. do 1462. godine. Samo, ovaj put nije više bio zelen i neiskusan da bi ga tako brzo svrgli kao 8 godina ranije. Prva stvar koju je novi knez učinio – pošto je lično u dvoboju obezglavio svog prethodnika Vladislava II – bila je konsolidovanje vlasti i obračunavanje sa bojarima koji su imali veze sa zaverom protiv njegove loze.

Bojari su predstavljali najviši plemićki stalež u staroj Vlaškoj i iznad njih se nalazio samo vladajući knez. Neretko su bojari tog vremena imali više moći da odlučuju o državnim prilikama nego oni sa krunom na glavi. Drakula, rešen da promeni ovakvo uređenje, poziva viđenije bojare da dođu u pratnji svojih najmilijih na njegov dvor u Trgovište.

Tokom velike gozbe koja je priređena, knez je priupitao zvanice koliko se kneževa promenilo za njihovog života. Znajući da se među ovom svitom kriju ubice njegovog oca i brata, Drakula je naredio da se svi bojari koji su bezazleno priznali da se mnogo kneževa promenilo odmah nabiju na kolac oko zidina dvorca. Nekih 500 duša. Svi ostali su u lancima sprovedeni u Karpate gde će do smrti raditi na obnovi Drakulinog planinskog utočišta – nepristupačne tvrđave Poenari.

Pošto se obračunao sa bojarima, Drakulin sledeći potez je bio da iskoreni siromaštvo u svojoj kneževini. Kao što možete pretpostaviti, Drakuli nije palo na pamet da pruži nekakav rani vid socijalne pomoći neprivilegovanim staležima feudalnog društva. Sasvim suprotno. Okupio je sve bogalje i prosjake na gozbi u nekoj drvenoj dvorani ili ambaru. Pošto su se mučenici dobrano najeli i napili, knez se pojavio pred njima i upitao ih da li žele da ih on spasi od svih ovozemaljskih muka. Kako su svi prisutni u glas uskliknuli da žele, Drakula je izdao naređenje da se dvorana zapali sa svima njima unutra. Poruka je bila jasna – niko u njegovoj kneževini ne sme prosjačiti i besposleno živeti na teret ostalih.

S namerom da potpuno iskoreni kriminal, Drakula je najstrožije kažnjavao svakoga ko bi na bilo koji način počinio neku nepravdu. Svi lažljivci, varalice, preljubnici, lopovi i drugi kriminalci bili su – pretpostavićete – nabijeni na kolac. Drakula bi vrlo često prisustvovao izvršenju kazne i lično davao detaljne instrukcije svojim dželatima. Kolac je morao biti dobro podmazan i zaobljen, a ne oštar, kako bi žrtva što duže ostala živa. Visina kolca bi označavala društveni status osobe koja bi se našla u kneževoj nemilosti  – a tvrdi se da su ponekad bogati ili uticajni ljudi bili nabijani i na pozlaćene kolčeve.

Tokom neke od mnogih krvavih ekskurzija, jedan bojar u njegovoj službi više nije mogao da podnese smrad nabijenih leševa pa je skrenuo pogled i začepio nos. Drakula je uvređeno naredio da se nesrećni “svileni” bojar odmah tu nabije na najviši kolac uz opasku da mu sa visine više ništa neće smrdeti.

Na sve ovo, Drakula je vrlo često imao običaj da testira svoje podanike. Jedan više nego adekvatan primer je anegdota o zlatnom peharu koji je kneževskim ukazom ostavljen pored jedne česme. Nije nimalo čudno što se ama baš niko nikada nije usudio da ukrade ovaj pehar za vreme Drakuline vladavine.

Po uspostavljanju strahovlade u svom dvorištu, Drakula pomno prati prilike u Transilvaniji gde su saksonski utvrđeni gradovi decenijama držali trgovački monopol i bogatili se na račun susedne Vlaške. Dodatni i verovatno validniji povod za vojnu intervenciju koja je usledila je bio to što su imućniji Transilvanci spletkarili i podrivali Drakulinu vlast, direktno podržavajući njegovog suparnika Dana III, koji je bio više nego rad da prigrabi kneževsku krunu za sebe. U znak odmazde, Drakula u nekoliko navrata napada gradove Sibinj i Brašov, prilikom čega je na najsvirepije načine pobio i na kolac natakao desetine hiljada ljudi.

Saksonsko stanovništvo Transilvanije nikada neće zaboraviti ove pogrome i strpljivo će čekati prvu priliku da se osveti Drakuli. Otkrićem Gutenbergove prese za štampu, po zapadnoj Evropi polako počinju da kruže pamfleti o raznoraznim zverstvima koje je počinio bezumni tiranin „vojvoda Drakulija”. Jedan od najpoznatijih duboreza ovog vremena prikazuje pomahnitalog kneza kako obeduje među silnim žrtvama nabijenim na kolac oko svoje trpeze.

Ako uzmemo u obzir da je ovde definitivno reč o psihopati sa prilično nesvakidašnjim smislom za pravdu, krajnje je bizarno i dvolično što je Drakula na sve ovo bio i izuzetno pobožan. Često se okruživao popovima, verovatno da bi umirio nečistu savest preopterećenu težinom sopstvenih grehova. Možda je ovo jedan od glavnih razloga zašto je sagradio i darivao mnoštvo crkvi i manstira po Rumuniji. Relativno skoro je otkriveno da se njegovo ime čak nalazi i na povelji darodavaca manastira Hilandara.

Krstaš protiv Turaka

Da se vratimo na tursko-rumunske odnose u drugoj polovini 15. veka. Sultan Mehmed, revoltiran Drakulinim ignorisanjem vazalskih obaveza, šalje 1459. godine svoje izaslanike sa namerom da natera kneza da plati zaostali danak od 10 hiljada dukata i preda 500 dečaka u janičare. Kada su turski emisari došli da prenesu zahteve sultana, Drakula ih je pitao zašto nisu skinuli svoje turbane pred njim u znak poštovanja. Odgovor zbunjenih glasnika je bio da, uz dužno poštovanje dotičnom vladaru, to nije u skladu sa turskim običajima. Kobna greška. Čuvši ovo, Drakula odmah naredi da se emisarima zakuju ogromni ekseri u glave, uz ciničan komentar kako ovim želi da ih učvrsti u njihovim običajima.

Posle ovog incidenta, pobesneli sultan primenjuje novu taktiku – poziva Drakulu na pregovore, sa namerom da ga zarobi. Šalje namesnika Nikopolja Hamza Pašu i Grka po imenu Katavolinos u pratnji vojske sa naređenjem da zarobe tvrdoglavog kneza i dovedu ga na dvor u Istanbul. Drakula, poučen gorkim primerom svoga oca i godina koje je proveo kao turski zatočenik, predoseća zamku.

Lukavo priprema zasedu i uspeva da opkoli i porazi Hamzinu povorku u blizini tvrđave Đurđu. Prerušen u turskog vojnika višeg čina, Drakula potom prilazi tvrđavi i naređuje stražarima na tečnom turskom da otvore kapiju – što ovi odmah učiniše. Još jedna kobna greška. Svi Turci koji ovde nisu na mestu posečeni odvedeni su u Trgovište, gde ih je već čekalo na hiljade pripremljenih kolčeva.

Mesecima kasnije, upravo ovo je prizor koji će dočekati Mehmeda i tursku vojsku pri ulasku u vlašku prestonicu. Nepregledno polje, sada već poluraspalih leševa, nabijenih na kolac sa sve Hamza Pašom i Katavolinosom na najvišim kolčevima u samom centru ove monstruozne prezentacije. Fiktivni grof Drakula u poređenju s ovim istorijskim dođe kao mala maca, zar ne?

Sada, posle više godina drakonske vladavine, Drakulina je konačno spreman da krene u ratni pohod protiv Turaka – pohod koji je oduvek priželjkivao i koji mu je, na kraju krajeva, čast i pripadnost Redu zmaja nalagala. Krajem 1461. godine, Drakula prelazi zaleđeni Dunav i započinje rat. Njegova vojska satire i pali turske utvrde sa bugarske strane reke, od granice sa Srbijom pa sve do Crnog mora. Pravoslavni živalj biva pošteđen i onim Bugarima koji se nisu pridružili Drakulinoj vojsci dozvoljeno je da izbegnu u Vlašku.

Depešom datiranom na februar 1462. godine, koja se danas čuva u Minhenu, Drakula izveštava Hunjadijevog sina, kralja Mađarske Matiju Korvina, o uspesima svoje vojne kampanje i moli za pomoć. Drakula u ovom pismu prilično detaljno iznosi bizarne statističke podatke: nabraja sva mesta koja je njegova vojska uništila uz napomenu da je pobio 23,884 Turčina, ne računajući one koji su spaljeni u svojim domovima. Kao prilog svome pismu, naređuje da se ugarskom kralju pošalju 2 džaka puna odsečenih noseva i ušiju. Matija Korvin, međutim, kako će se kasnije saznati, nema nameru da pošalje vojsku ili na bilo koji drugi način pomogne Drakulin rat protiv zakletih neprijatelja hrišćanstva.

U međuvremenu, čuvši za Drakuline napade, Mehmed podiže silnu vojsku iz svih delova carstva i lično kreće iz Anadolije da se obračuna sa vlaškim ustanicima. U boj ga prati i Radu Lepi, kojem je sultan dodelio komandovanje janičarima i obećao presto Vlaške čim njegov neposlušni brat Drakula bude svrgnut sa istog.

Procenjuje se da je Mehmed raspolagao sa silom između 60 i 150 hiljada vojnika. Ukoliko su gornje brojke makar približno tačne, to je onda bila najveća turska vojska posle one koje je osvojila Carigrad 1453. godine. Rumuni, s druge strane, nisu mogli da imaju više od 15-30 hiljada boraca.

Nadbrojan i svestan da nema nikakve šanse protiv ovolike sile na bojnom polju, Drakula nema drugog izbora sem da se da u povlačanje. Prelazi na taktiku spaljene zemlje i njegova vojska u svom hitrom povlačenju truje bunare i pali useve. Postavljaju se zamke i kopaju jame sa kolčevima prekrivene lišćem. Sela su raseljena, a stanovništvo se sa stokom dalo u zbegove. Bilo šta što nije moglo da se ponese ili iskoristi nikako nije smelo pasti u ruke nadmoćnijem neprijatelju.

Turci po ulasku u Vlašku zatiču samo jezivu, sveopštu pustoš. Na sve ovo, Drakula se služi gerilskim taktikama i biološkim ratovanjem. Konstantno iz zasede napada turske trupe. Povremeno se šalju kužni i gubavci u turski tabor sa namerom da prošire bolest, izazovu strah i slome moral.

Iako su ove dovitljive ratne metode značajno usporile napredovanje Turaka, ipak nisu mogle da ih spreče u osvajanju Trgovišta i cele Vlaške. Svestan bezizlazne situacije, propraćene time da kralj Matija i njegovi saveznici nisu poslali pojačanje u vidu svežih trupa, Drakula kuje svoj najsmeliji plan do sada. Pokušaće lično da ubije Mehmeda.

Noć krvi i čelika

Do leta 1462. godine, turska vojska je duboko prodrla u Vlašku i ulogorila se nadomak same prestonice Trgovišta. U danima koji su prethodili čuvenom noćnom napadu, Drakula proučava organizaciju Mehmedovog logora da bi ustanovio gde je tačno lociran sultanov šator. Budući da je govorio turski i bio vešt u prerušavanju, sasvim je izvesno da je Drakula lično pod okriljem noći obilazio turski kamp kako bi zapamtio raspored trupa, utvrdio gde može biti sultan i odlučio odakle najbolje napasti.

U noći 17. juna leta gospodnjeg 1462., Drakula na čelu galopirajuće konjice napada Mehmedov vojni logor i otpočinje pokolj. Negova vojska pod bakljama razara i pali sve u potrazi za sultanom. Uhvaćeni na pretek, Turci ipak uspevaju da se pregrupišu u sveopštem metežu i veći broj janičara formira odbrambenu liniju oko Mehmedovog šatora. Videvši ovo, Drakula nerado odlučuje da se izvuče iz kampa dok ne bude opkoljen. Hroničari beleže da su Turci tokom ovog okršaja izgubili čak 15 hiljada vojnika, dok je s druge strane stradalo nekih 5 hiljada Rumuna. Iako je noćni napad Osmanlijama zadao ozbiljne gubitke, Drakula ipak nije uspeo da ostvari svoj glavni cilj. Mehmed je preživeo i put ka Trgovištu mu je sada bio otvoren.

Ovde ga je čekalo poslednje i najjezivije Drakulino iznenađenje. Umesto ratobornih Rumuna spremnih na dugu opsadu, zaprepašćena Mehmedova vojska zatiče napušten grad i 20 hiljada ljudi nabijenih na kolac svud naokolo. Kaziklu Beg, kako su turci zvali Drakulu, nadmašio je samog sebe. Telesa koja su na ovom mestu skončala u najgorim mukama ostavljena su u različitim stadijumima raspadanja kao hrana za grabljivice. Prizor mora da je bio nezamislivo stravičan. Smrad skoro nepodnošljiv. Na najvišem kolcu usred ove groteskne demonstracije nesputane moći, sultan prepoznaje truli leš Hamza Paše.

Priča se da je Mehmed u mučnini i neverici pred ovakvim prizorom rezignirano prokomentarisao: “Šta učiniti protiv čoveka koji je spreman na ovakve stvari?”. Po zauzimanju Trgovišta, ukus pobede je bio toliko gorak da je sultan odlučio da povuče veći deo svojih snaga već narednog dana. Pravi razlog za povlačenje je bila pojava kuge u turskim redovima. Drakulina strategija je ipak učinila svoje.

Beg u Transilvaniju

Posle pokoravanja Vlaške, glavnica turske vojske je u povlačenju nazad ka Maloj Aziji. Po datom obećanju, Mehmed postavlja svog miljenika Radua Lepog za novog kneza i naređuje mu da progoni i obračuna se sa rođenim bratom po svaku cenu. Posle neuspelog napada na sultanov logor i nekoliko sporadičnih okršaja sa Raduovim snagama, Drakula žuri ka svom planinskom skrovištu – tvrđavi Poenari lociranoj na visokoj, strmoj hridini okružena gustom karpatskom šumom. Radu ga sa svojom plaćeničkom svitom prati u stopu i otpočinje granatiranje citadele topovima.

Po legendi se tada Drakulina prva žena, ubeđena da im nema spasa, bacila sa najviše kule tvrđave Poenari u planinsku rečicu koja se nedaleko odavde uliva u veću reku po imenu Arđeš. Zbog toga se ova pritoka Arđeša zove Kneginjina reka.

Drakula, nemavši više šta da izgubi, pokušava beg. Iskrada se pod okriljem noći iz Poenarija u pratnji nekolicine najodanijih slugu i uspeva neopažen da prebegne preko opasnih litica i uspona planine Fagaraš u Transilvaniju koja se nalazi sa druge strane planinskog masiva. Stvari u Transilvaniji se neće baš odvijati kako se Drakula nadao. Ovde će od kralja Matije Korvina umesto pomoći dobiti okove – a potom i tamničku ćeliju u Mađarskoj.

Najverovatnije je da Matija u ovom trenutku nikako nije hteo da uđe u sukob sa Turcima. S druge strane, trebalo mu je validno opravdanje zašto je zarobio Drakulu – za čije se krstaške podvige protiv Turaka sada već nadaleko pročulo po celoj Evropi. Matija zato koristi tri krivotvorena pisma koja lažno svedoče o Drakulinom savezu sa Turcima. Smatra se da su ova dokumenta falsifikovali i poturili prepredeni transilvanijski Saksonci željni osvete za zlodela koja je Drakula počinio po njihovoj zemlji.

Velika je ironija da vojskovođa koji je lično bio odgovoran za smrt desetina hiljada Turaka, na pomen čijeg imena su se Turci bukvalno tresli od staha, sada bude optužen za veleizdaju i šurovanje sa neprijateljem. Zbog ovog krajnje nepovoljnog razvoja događaja, oklevetani knez će morati da čeka dugih 12 godina dok se ne pruži prilika da opet zavlada Vlaškom.

Zatočeništvo u Mađarskoj i treća vladavina

Po padanju u zarobljeništvo, Drakula je ubrzo prebačen duboko u Mađarsku i prvih nekoliko godina čami u tamnici ozloglašene Solomonove kule uzvodno od Budima, gde su se uglavnom držali važni politički zatvorenici. Vremenom mu je, međutim, dozvoljeno da se pojavljuje na dvoru, budući da je Matiji imponovalo da radoznalim zvanicama na dvorskim balovima predstavlja kneza sa tako krvoločnom reputacijom. Takođe, smatra se da je Matija koristio Drakulu da zastraši turske izaslanike koji su dolazili na pregovore. Ovo bi sigurno imalo neverovatan psihološki efekat na izaslanike. Jedan pogled na Kaziklu Bega bi bio dovoljan da im se zaledi krv u žilama.

Ne može se sa sigurnošću tvrditi koliko dugo je Drakula boravio u tamnici i bio pravi zarobljenik jer se o ovom periodu njegovog života najmanje zna. Bilo kako bilo, činjenica je da Matija nije Drakulu lišio titula. Priznavao ga je i dalje kao zakonitog vladara Vlaške – ali nije bio rad da mu pomogne da se vrati na presto. Drakula će u narednim godinama morati verno da služi kralja Mađarske da bi zaslužio vojnu podršku.

Izvesno je da je Drakula na slobodi proveo makar poslednje 2 godine svog života. Jedan od uslova za puštanje iz zatočeništva je bio da oženi udovicu Ilonu Silađi, Matijinu rođaku, i pređe u katoličanstvo. Nastanjuje se sa suprugom u Pešti, a potom se vraća u Transilvaniju.

Početkom 1476. godine, Matija šalje Drakulu i srpskog despota Vuka Grgurevića (poznatijeg kao Zmaj Ognjeni Vuk) u borbu protiv Turaka u Bosni. U ovakvom društvu, Drakula će sad konačno imati prilike da se podseti svojih junačkih ratnih dana. Ponovo mu je omogućeno da upražnjava svoje najomiljenije aktivnosti – masakriranje svega živog i masovno nabijanje na kolac. Ovom prilikom, trupe pod njegovom komandom razaraju Srebrenicu, Kušlat i Zvornik.

Uz Matijin blagoslov u jesen iste godine, uticajni plemić Ištvan Batori sa Drakulom vrši invaziju na Vlašku. Radu Lepi je malo pre toga bio smenjen sa vlaškog prestola, gde je sada stolovao Basarab Lajota, takođe turski vazal. Do novembra 1476. godine, Batorijeve snage zauzimaju Trgovište i Basarab Lajota je primoran na beg. Drakula se brže-bolje po treći put kruniše za kneza, ali će mu ova vladavina biti kratkog veka jer se do sada zamerio bukvalno svima. Podjednako su ga se bojali i mrzeli ga i bojari i Transilvanci, a sada je prelaskom u katoličku veru navukao gnev pravoslavnog stanovništva koje ga je možda i podržavalo ranije.

Čim su se Batorijeve trupe povukle nazad ka Mađarskoj, a Drakula ostao da vlada samo sa šačicom lojalnih podanika, Basarab Lajota upada u Vlašku na čelu brojčano jače turske vojske. Drakula po poslednji put jaše u boj – i gine pod nerazjašnjenim okolnostima blizu sela Snagov nadomak Bukurešta u zimu 1476. ili 1477. godine. Turci potom odsečenu Drakulinu glavu odnesoše Mehmedu u Stambol kao dokaz da je strašni Kaziklu Beg stvarno mrtav. Da li spletom ironije ili poetske pravde, glava je završila na sličan način kako je i vladala – pobodena na najviši kolac i izložena na zidinama Carigrada.

Zbog mesta pogibije, veruje se da je Drakulino unakaženo i obezglavljeno telo sahranjeno u neobeleženom grobu u obližnjem manastiru Snagov, čiji je bio ktitor. Za ovo ipak ne postoje opipljivi dokazi jer arheološka iskopavanja sprovedena 1933. godine nisu otkrila skelet vlaškog plemića iz 15. veka – već mnoštvo životinjskih kostiju. Tako je konačno počivalište nemilosrdnog Nabijača na kolac ostalo obavijeno velom misterije do današnjih dana.

U vekovima koji su usledili, predanje o Drakuli polako odlazi u zaborav – sve dok jedan maltene anonimni irski dramaturg i pisac ne uspeva da svojim romanom donese planetarnu slavu njegovom imenu. Nekih stotinak godina pošto je sad već svima poznat grof-vampir zamahao svojim plaštom sa stranica knjige, Rumuni inkasiraju ozbiljne svote novca na turizmu koji se skoro isključivo vrti oko Vlada Cepeša ili grofa Drakule – pa kako vam drago. Na ovaj način je, moglo bi se reći, Drakula čak i iz groba uspeo da pomogne svojoj zemlji da se izbavi iz teških vremena koja su usledila posle Nikolaja Čaušeskua – i još jednom povrati svoj ponos.

Ako vam se sviđa naš blog, zapratite nas na Instagramu. Hvala na čitanju – do sledećeg teksta!