Vodič za Biškek – dobrodošli u prošli vek!

Žao nam je što to moramo da kažemo, ali Biškek je baš jedan ružan, otužan grad. Verovatno najružniji i najotužniji koji smo do sad videli. Ako nas pitate šta morate da vidite u Biškeku, naš odgovor je – ništa.

Šetajući gradom, videćete mnogo parkova, glavni trg, parlament, pozorište, cirkus i razne spomenike, ali ništa od ovoga se ni po čemu ne izdvaja, osim po tome što izgleda da je, kao i čitav grad, ostalo zarobljeno negde tamo u prošlom veku.

S druge strane, Biškek nam je ostao u dragom sećanju i u njemu smo se proveli mnogo bolje nego u Taškentu. Za razliku od uzbekistanske prestonice iz koje smo došli u Kirgistan, Biškek ceo može da se obiđe peške, nema onog haosa karakterističnog za užurbane glavne gradove, a maltene na svakom ćošku ima sve što jednom zalutalom turisti može zatrebati, od prodavnica i kafića do apoteka i supermarketa.

Još jedna stvar koja ide u prilog Biškeku – odnosno čitavom Kirgistanu – jeste da retko ko dolazi u zemlju da otkriva njenu istoriju ili obilazi znamenitosti. Ono malo turista što dolazi u Kirgistan uglavnom obilazi prirodne lepote, a ako možete i želite da provedete više vremena u zemlji i pogotovo ako vas zanima planinarenje i istraživanje divljine, sigurno će vaš utisak biti dosta drugačiji nego naš.

Mi smo videli jedan od najpoznatijih nacionalnih parkova u Kirgistanu, Al Arču, i iskreno možemo da kažemo da su nas prizori tamo ostavili bez reči – a mi smo samo išli u laganu šetnju (više o ovome ispod).

Da smo ikako mogli da ostanemo duže, sigurno bismo otišli još istočnije, sve do Isik-kul jezera, drugog najvećeg planinskog jezera na svetu. Međutim, pošto se verovatno nećemo skorije (ili nikad) vraćati u ovaj deo sveta, bitnije nam je bilo da vidimo makar nešto i od Kazahstana, pa smo umesto drugih prirodnih lepota u Kirgistanu odlučili da provedemo nekoliko dana u Almatiju.

I još samo nešto – sve ovo što smo dosad napisali o Biškeku ne znači da ga ne treba posetiti ako vas put navede ovde ili da se mi kajemo što smo ga videli – samo da ne treba imati velika očekivanja.

Putovanje od Taškenta do Biškeka

Sada kad je prošlo neko vreme, ne možemo da se ne zapitamo zašto smo mislili da je dobra ideja da idemo noćnim busom iz Uzbekistana u Kirgistan koji na nekih sat vremena vožnje od Taškenta prelazi u Kazahstan i satima putuje kroz njega da bi tek na nekih 45 minuta od Biškeka zapravo ušao u Kirgistan. Šalu na stranu, ovo putovanje busom nam je jedno od najgorih do sad – ili smo mi malo omatorili pa nam više ovakve avanture nisu preterano zabavne.

Mi smo iz Taškenta krenuli u 8 uveče, a kartu platili 20 i nešto EUR. Put traje oko 12 sati, mada može i dosta duže, u zavisnosti od granica. Pre puta proverite aktuelne polaske i cenu i kupite kartu unapred.

U svakom slučaju, na papiru ceo put zvuči podnošljivo. U praksi, ovo je značilo celu noć u drndavom busu u kome smo mi bili jedini stranci (okej, bilo je Rusa, ako se oni računaju kao stranci) i u kome je bio čitav razdragani kik-boks tim iz Uzbekistana.

Ovo je dobro mesto da kažemo da Uzbekistanci iz nekog razloga nikako ne vole slušalice – ali obožavaju da gledaju klipove na telefonima satima. Svaki član kik-boks tima koji nas je okruživao je satima uživao u blagodetima Jutjuba i baš nikome nisu smetali zvuci koji dopiru iz drugih telefona. Ako su Kinezi poznati po mučenju vodom, onda Uzbekistanci treba da se proslave po mučenju Jutjubom!

Na sve ovo, napolju je bilo pakleno vruće, čak i nakon zalaska sunca, ali je naš vozač smatrao da klima nije neophodna na 40+ stepeni u smrdljivom busu – ruku na srce, palio je klimu nakon što bi se neko požalio i onda je ugasio za 7 do 10 minuta.

Ali nije to bio kraj našim mukama. Prelazak granice sa Kazahstanom nam je bio gori i stresniji nego prelazak granice Tajland–Kambodža – prvo moraš da vadiš sve svoje stvari na granici koja više izgleda kao vašar nego granica, pa onda pratiš masu ljudi kroz silne hodnike, pa prolaziš granične formalnosti (i ubeđuješ kazahstanskog graničara da tebi stvarno ne treba viza), pa onda pređeš granicu u vašar sa druge strane i nemaš pojma gde ti je bus. I kao šlag na tortu, onda odeš u WC (čučavac, naravno) koji nema vrata.

To je to, ovde ćemo da se zaustavimo. Jedino pozitivno je što smo znali šta nas čeka na graničnom prelazu sa Kirgistanom. I što smo stigli u Biškek u jednom komadu.

Šta videti u Biškeku

Kada nas je autobus iskrcao na glavnoj autobuskoj stanici u Biškeku, prvo što nam je prošlo kroz glavu je da nas je zapravo ostavio na nekom parkingu usred nedođije – ali smo ubrzo shvatili da smo stigli gde je trebalo, i da je ovo haotično, prljavo mesto u stvari glavna stanica.

Nakon odlaska u baš loš WC u kome su vrata do nivoa grudi i gde svako može da vas vidi kako obavljate nuždu, krenuli smo da pregovaramo sa taksistima – koji su naravno hteli da nam naplate vožnju do smeštaja jedno 5 puta više nego što treba.

Prilično umorni od svega, na kraju smo pristali na duplo veću cifru nego što vožnja košta – u tom trenutku smo samo hteli da pobegnemo sa te užasne autobuske stanice i nekako se domognemo smeštaja, inače povećeg apartmana u centru grada.

Na ulazak u smeštaj smo čekali satima, uprkos tome što smo se sa vlasnicom apartmana dogovorili da ćemo ući malo ranije, a kada se konačno pojavila sa povećim kašnjenjem, krenula je da sprema sobu dok smo mi čekali na terasi u hodniku zgrade.

Umesto da uđemo u apartman sat, sat i po ranije, na kraju smo ušli pola sata posle zvaničnog vremena za prijavljivanje – ali smo bili srećni što makar imamo normalan WC, sa pravom WC šoljom, i što možemo da se istuširamo i legnemo u krevet.

Iako smo imali planove za prvi dan, posle veoma napornog dolaska u Biškek, odlučili smo da ćemo samo da odmaramo i da popijemo koje na terasi. Što se nas tiče, ovo je bio veliki uspeh nakon noćnog busa iz Taškenta!

Odmorni i orni za obilazak, sutradan smo rano ujutru krenuli u šetnju centrom, naišavši na takozvanu Belu kuću nekih 10 minuta nakon izlaska iz sobe. Bela kuća je napravljena za potrebe komunističke partije u prošlom veku, služivši kao partijski štab do pada komunizma u Kirgistanu.

Palata je mesto gde su zadnjih par decenija održavani veliki protesti, između ostalog protesti početkom 2005. godine koji su doveli do smene vlasti tadašnjeg predsednika Askara Akajeva – i revolucija 2010. godine u kojoj je poginulo nešto manje od 100 ljudi i koja se završila ostavkom i bekstvom tadašnjeg predsednika Kurmanbeka Bakijeva.

U vreme naše posete ovde je bilo sedište predsednika, dok je 2024. godine otvorena nova predsednička zgrada.

Odmah iza Bele kuće nalazi se Panfilov park, veliki park sa vožnjama za decu i panoramskim točkom. Pošto je bilo jutro kada smo se ovde prošetali, većina vožnji nije radila, a one koje jesu su izgledale više kao muzejski eksponati nego nešto gde će deca bezbedno da se voze – što doduše nije sprečavalo nekolicinu tinejdžera da uživaju u vožnjama.

Da se ne bismo posle vraćali istim putem, kod ovog parka smo umesto ka glavnom trgu skrenuli u suprotnom pravcu, sa namerom da nađemo rusku crkvu. Nakon kraćeg zadržavanja u ovoj simpatičnoj belo-plavoj crkvi, vratili smo se u park i kroz njega izbili na Ala-Too trg, glavni gradski trg.

Na trgu se nalazi ogromna zastava Kirgistana, staklena kućica u kojoj dva čuvara nepomično stoje – i statua Manasa, legendarnog ratnika i glavnog junaka u epu „Manas“, koji je jedno od najpoznatijih književnih dela u Kirgistanu. Manas ima status nacionalnog heroja, a osim što je duboko ukorenjen u narodnoj kulturi, Manas je takođe bio korišćen kao političko sredstvo, posebno u vreme težnji za nezavisnošću od Sovjetskog Saveza.

Na glavnom trgu se još nalazi Istorijski muzej, prilično zanimljiv muzej koji prikazuje kirgistansku istoriju, kulturu i tradiciju od antičkog doba pa sve do kraja 20. veka. U muzeju možete da vidite i pravu jurtu, okrugli šator napravljen od drvenog okvira i prekriven debelim slojem filca ili drugog materijala otpornog na ekstremne vremenske uslove. Jurtu je lako montirati i demontirati, što omogućava nomadskim zajednicama da se lako premeštaju s jednog mesta na drugo.

U muzeju smo se zadržali sigurno neka 2 sata, a onda smo, na naše sveopšte zaprepašćenje naišli na džinovsku statuu nikoga drugoga no Lenjina! Do 2003. godine, ova statua je stajala na glavnom trgu, na mestu gde je danas Manas, a onda je prebačena iza muzeja, u mali park u kome se još nalazi petokraka ispunjena cvećem.

Inače, ova statua Lenjina je jedna od retkih preostalih u Centralnoj Aziji, pošto je većina uklonjena nakon što su zemlje jedna po jedna proglašavale nezavisnost od Sovjetskog Saveza. Jedina druga statua Lenjina koju smo ikad videli nalazi se u Černobilju, što ima smisla jer 1) ljudi su tamo imali pametnija posla nego da uklanjaju statue 2) niko verovatno nije mislio da će ljudi opet dolaziti u Pripjat.

U svakom slučaju, nakon fotkanja Lenjina smo prešli ulicu u još jedan lep park, Dubovy park, u kome ima nekoliko interesantnih statua, a onda smo nastavili dalje da šetamo, manje-više bez ikakvog cilja. Lutajući centrom, ubrzo smo naišli na veoma zapušteno pozorište, za koje smo kasnije saznali da je Rusko dramsko pozorište, a onda i na prilično lepu zgradu opere i baleta. U blizini se nalazi i okrugla zgrada cirkusa.

Odatle smo produžili još malo pravo i izbili na Trg pobede, posvećen pobedi nad nacističkom Nemačkom. Na trgu se nalazi spomenik koji predstavlja ženu koja u jurti čeka muža da se vrati iz rata, a nedaleko je i večna vatra. Trg je otvoren 1985. godine, na 40. godišnjicu kraja Drugog svetskog rata, a danas se na njemu održavaju parade i druge ceremonije povodom Dana pobede.

Sledeći dan u Biškeku nam je bio dosta opušteniji, pa smo tako samo malo šetkali po centru grada. Odlučili smo prvo da prošetamo po Čui aveniji do Narodne filharmonije koja je smeštena na još jednom prostranom gradskom trgu koji potpuno odiše sovjetskom atmosferom.

Ovde se ispred prilično staromodne i zapuštene zgrade filharmonije nalazi još jedna poveća statua Manasa. Nismo mogli da se otrgnemo utisku da statua trenutno pre služi kao kakav aerodrom za golubove umesto da bude podsetnik na slavne kagane centralno-azijskih stepa. 

Trg je okružen sa još par važnih građevina – preko puta se nalazi Gradska skupština, a sa strane su smešteni Međunarodni Univerzitet Kirgistana i Politehnički fakultet (inače, ovo su najlepša zdanja koja smo videli u gradu). 

Ovaj deo grada se, kao uostalom i čitav Biškek, nimalo nije promenio od vremena SSSR-a. Da povremeno ulicom nisu prošla pokoja modernija kola, mislili bismo da smo otputovali bar pedesetak godina natrag u prošlost. 

Posle ove lagane šetnje, preostalo nam je da potražimo neki suvenir koji bismo poneli kući. Za razliku od Samarkanda i Buhare gde suvenire možete naći na maltene svakom ćošku, u Biškeku nigde na ulici nismo videli prodavce suvenira. Na netu smo pročitali da suveniri mogu da se kupe u Cum-u – staromodnoj robnoj kući koja je izdeljena na male lokale – i ispostavilo se da je skoro ceo drugi sprat rezervisan samo za suvenirnice.

Dnevni izlet u nacionalni park Al Arča

Pošto u Biškeku nema bogzna šta da se radi, jedan dan smo izdvojili za posetu nacionalnom parku Al Arča koji se nalazi na svega 40 km od kirgistanske prestonice. Al Arča je popularna destinacija za planinarenje, piknik i istraživanje prirode, kako među lokalnim stanovništvom tako i među turistima.

U parku postoje dve glavne staze, jedna koja je veoma lagana i prati reku – ovo je staza kojom smo mi išli – i jedna koja ide uzbrdo, do vodopada, i koja je zahtevnija i za koju treba ipak imati neku opremu. I nakon vodopada imaju staze, ali su one rezervisane za iskusne planinare koji se penju na vrhove planinskog lanca Tjen Šan.

Da bismo došli do Al Arče, unajmili smo kola sa vozačom za 70 EUR.

Od našeg putovanja, samostalan dolazak do Al Arče je olakšan: iz Biškeka postoji autobuska veza do parka, a od ulazne kapije dalje voze električni autobusi. Ako idete samostalno, proverite aktuelni red vožnje i poslednji povratak za Biškek pre polaska.

Elem, svakome bismo preporučili da ode i vidi ovaj nacionalni park jer je priroda zaista ne-ve-ro-va-tna, plus ćete možda kao mi imati sreće i videti pokoju životinju kojoj je park dom (pozdrav za 3 veverice koje su prišle da nam se jave).

To bi bilo to o Biškeku i Al Arči! Ako imate pitanja, utiske ili preporuke, pišite nam u komentarima – uvek nam je drago da vas čujemo.

Ako vam je ovaj vodič pomogao da isplanirate putovanje, možete da nas častite kafom i tako podržite Zajedno oko sveta. Sve vodiče pišemo sami, na osnovu naših putovanja, a vaša podrška nam pomaže da nastavimo da ih pravimo. Možete nas podržati i tako što ćete nas zapratiti na Instagramu.

Častite nas kafom ovde | Pratite nas na Instagramu

Hvala na čitanju – do sledećeg putopisa!