Transfagarašan – najlepši put koji smo izvozali

Transfagarašan (Transfăgărășan) je bio jedan od glavnih razloga zašto smo se ove godine uputili u Rumuniju – ovaj put se nalazi na skoro svim listama najlepših puteva na svetu, a Džeremi Klarkson iz emisije Top Gear ga je čak proglasio i najboljim putem ikad.

Iako ne možemo da tvrdimo da je baš ovaj put najbolji na čitavoj planeti, Transfagarašan je definitivno najbolji put koji smo mi izvozali, makar što se tiče pejzaža i prirodnih lepota. Što se tiče kvaliteta samog puta, tu nikako ne bismo mogli da se složimo sa Klarksonom.

O Transfagarašanu

Transfagarašan ili DN7C je drugi najviši asfaltni put u Rumuniji (najviši je Transalpina) – dugačak 90 kilometara, ovaj put se proteže nedaleko od Sibinja pa sve do sela Baskov nedaleko od Piteštija, povezujući Transilvaniju i Vlašku. Transfagarašan prelazi preko najviših delova južnih Karpata, preko planinskog masiva Fagaraš po kome je i dobio ime, a zbog svog geografskog položaja najviše deonice ovog puta su zatvorene od oktobra pa sve do juna.

Imajući u vidu da je Transfagarašan zatvoren skoro čitave godine, možda se pitate zašto je uopšte i napravljen. Iako je danas Transfagarašan jedna od najpoznatijih turističkih atrakcija u Rumuniji, put nije baš izgrađen sa ovom namerom.

Naime, kada je Sovjetski Savez 1968. godine okupirao Čehoslovačku, novopečeni rumunski predsednik Nikolaj Čaušesku je tada mislio da ista sudbina čeka i Rumuniju. Kako bi se pripremio za napad Sovjetskog Saveza, Čaušesku je naredio da se napravi put preko Fagaraških planina koji bi omogućio vojsci da se brzo i lako kreće sa jednog na drugi kraj zemlje.

I pre ovoga su postojali planovi da se napravi put preko ovih planina, ali se uvek odustajalo zbog težine (i cene) ovakvog projekta. Međutim, nakon što je brana Vidraru napravljena, i put preko masivnih Karpata se činio sve izvesnijim. Izgradnja Transfagarašana je započeta 1970. godine, a iako je put bio zvanično otvoren 1974. godine, asfaltiranje je trajalo sve do 1980. godine.

Prvobitno je bilo planirano da put ima samo jednu traku, ali je na kraju srećom odlučeno da ipak ima dve. Tokom izgradnje puta, potrošeno je 6.000 tona dinamita, a zvanično je poginulo 40 ljudi – iako se veruje da je žrtava bilo mnogo više.

Čaušeskuu sigurno nije palo na pamet da će njegov put jednog dana biti proglašen najlepšim, najboljim ili najzanimljivijim na svetu – jer da jeste, verovatno bi insistirao da se zove po njemu. Iako planetarno poznat kao Transfagarašan, ovaj put, doduše, nosi nadimak „Čaušeskuova glupost”.

Vožnja Transfagarašanom

S obzirom na to da nam je Sibinj bio prva baza tokom putovanja kroz Rumuniju, iz ovog lepog transilvanijskog grada smo i krenuli na vožnju Transfagarašanom. Od Sibinja do jezera Balea, najčuvenije tačke na Transfagarašanu, ima oko 2 sata – ali pod uslovom da se nigde ne staje (što je nemoguće). Od jezera do grada Kurtea de Arđeš do koga smo se mi vozili ima još oko 3 sata, ali ovo je opet procena bez stajanja. Mi smo onda od ovog grada išli u Brašov, za šta treba još jedno 3 sata, tako da ako planirate nešto slično, računajte da vam za sve ovo treba 10-12 sati.

Pošto na Transfagarašanu ima svašta da se vidi, mi smo pravili duže i kraće pauze bar jedno desetak puta. Ne računajući nasumične pauze, evo kod kojih znamenitosti smo se mi zaustavljali:

• Vodopad Balea
• Serpentine pre jezera Balea
• Jezero Balea
• Mali vodopad nakon jezera Balea
• Vidraru brana
• Poenari tvrđava

Vodopad Balea je jedan od najlepših i najvećih u Rumuniji, ali je vidljiv samo iz daljine na Transfagarašanu (osim ukoliko nemate mnogo više vremena i možete da pešačite do njega). Mi smo se zapravo zeznuli i nismo stali na mestu odakle može da se vidi pošto smo se nadali da će biti još vidikovaca (a i verovali smo da nas Gugl mape vode u pravom smeru).

Dakle, da ne biste prošli kao mi i prešišali jedini vidikovac za vodopad, napravite prvu pauzu čim ugledate gomilu ljudi oko štandova. Ako kao mi produžite dalje, prateći mesto koje je na Google mapama označeno kao Balea jezero, završićete zapravo tamo gde vodopad izvire. Nama je i ovo bilo više nego impresivno, pogotovo zato što se upravo tu nalazi početak čuvenih transfagaraških serpentina.

Što se tiče serpentina, nema ništa što mi možemo da vam kažemo da dočaramo kako izgleda voziti se njima i onda ih gledati sa vrha Karpata – zato evo par fotki.

Kada se izvozaju serpentine, izbija se na drugo mesto sa gomilom, gomilom štandova. Ovo ovde izgleda kao pravi pravcati rumunski vašar i prilično je bezveze, ali s druge strane, možete da birate šta ćete da jedete i pijete (a i usput kupite raznorazne suvenire).

Ovde se parking plaća, ali nemojte da nastavite dalje kada ugledate sav ovaj šarenoliki haos pošto je tu jezero Balea, ledničko jezero na 2.034 metara nadmorske visine. Jezero je predivno i toliko prozirno da se u njemu ogledaju vrhovi planina, a nedaleko od jezera se pruža i najbolji pogled na serpentine.

Za jezero Balea se vezuje i legenda po kojoj je jedan pastir po imenu Balea tu negde uspeo da otera medveda, nakon čega je postao deo kraljeve garde. Tokom službe se nekadašnji pastir zaljubio u kraljevu kćerku – a i ona u njega. Nažalost, oboje su izgubili živote u oluji na dan venčanja, a meštane je toliko pogodila njihova priča da su odlučili da nazovu jezero po mladom pastiru.

Za one iskusnije i avanturističkog duha, od jezera Balea može da se pešači do vodopada Balea, ali i do Moldoveanua, najvišeg vrha planinskog masiva Fagaraš i čitave Rumunije, na 2.544 metra nadmorske visine. Ruta do Moldoveanua veoma je duga i zahtevna i najčešće se prelazi za dva ili tri dana, sa noćenjem u planinarskom domu ili šatoru, pa nikako nije reč o običnom dnevnom izletu.

Do jezera Balea može da se dođe i žičarom od vodopada Balea, što je tokom zime jedini način da se stigne do jezera kada je najviša deonica puta zatvorena. Žičara uglavnom radi tokom cele godine, ali vožnje zavise od vremenskih uslova, pa pre dolaska proverite aktuelni red vožnje.

Put dalje vodi kroz Balea tunel, najduži tunel u Rumuniji, koji nije baš u bog zna kakvom stanju, a onda izlazi na drugu turu serpentina – maltene čim se izađe iz tunela, posle svega par minuta vožnje kolima, nailazi se na još jedan vodopad, s tim što je ovaj odmah pokraj puta. Vodopad u principu ne možete da promašite, ali ako niste 100% sigurni gde je, samo gledajte gde je velika gužva i gde ima lokalnih prodavaca i tu je.

Nakon što se prođu ovaj vodopad i druga tura serpentina, kreće malo manje interesantan deo Transfagarašana – ali odavde makar prestaju gužve pošto najveći broj turista ide samo do Balea jezera.

Odavde počinje gusta šuma, tako da nemojte da se iznenadite ako pored puta ugledate upozorenja na medvede – ili same medvede. Susreti sa njima na Transfagarašanu nisu neuobičajeni. Ako ih vidite, ostanite u automobilu, zatvorite prozore, držite odstojanje i ni slučajno ih nemojte hraniti ili pokušavati da se fotografišete pored njih. Hranjenje divljih medveda je zabranjeno i opasno i za ljude i za životinje.

Sledeća stanica nam je bila brana Vidraru, čijom je izgradnjom 1966. godine nastalo istoimeno jezero. Ovde smo se prilično kratko zadržali pošto i nema šta da se radi osim da se prošeta oko brane – izuzev jezera i brane, na ovom mestu još ima da se vidi prilično bezvezna statua Prometeja i to je to.

Put nas je dalje vodio do zamka Poenari, pravog Drakulinog zamka. Naime, svi znaju za Bran, koji je danas poistovećen sa Drakulinim zamkom zbog horor romana Drakula Brema Stokera, iako Vlad Cepeš nema neke veze sa ovim dvorcem, niti postoje dokazi da je Stoker znao za Bran.

Poenari je mnogo neposrednije povezan sa Vladom Cepešom, koji je utvrđenje obnovio i koristio tokom svoje vladavine. Tvrđava je danas uglavnom u ruševinama, a do nje vodi čak 1.480 stepenika. Nakon višegodišnjih radova ponovo je otvorena za posetioce u aprilu 2025. godine. Uspon traje najmanje 30–45 minuta, pa ponesite vodu i odgovarajuću obuću i proverite radno vreme pre dolaska.

Za Poenari se vezuju i mnoge bizarne priče – na primer, zet iranskog vladara Reze Šaha Pahlavija navodno je proveo noć u napuštenoj tvrđavi i kasnije tvrdio da se probudio sa neobjašnjivim tragovima ujeda.

U svakom slučaju, lako nam je da zamislimo da se nekome priviđaju stvari u napuštenoj tvrđavi na vrhu brda – a pritom ovo nije bilo koje utvrđenje, već nekadašnje uporište Vlada Cepeša. Mi zaista nismo imali vremena da se penjemo do vrha, ali ako želite da obiđete Poenari, ostavite nekoliko sati za uspon, posetu i povratak.

Nakon kratkog zadržavanja u podnožju brda gde se nalazi Poenari, mi smo nastavili dalje sve do grada Kurtea de Arđeš. Što se više udaljavate od jezera, put postaje sve gori, da bi od brane već postao prilično drndav. Kada smo se domogli ovog grada, pratili smo Gugl mape u pravcu Brašova – trebalo nam je oko 3 sata da stignemo, a put prema Brašovu još je gori od poslednjih deonica Transfagarašana koje smo izvozali.

To bi bilo to o Transfagarašanu. Iako možda na nekim fotkama deluje kao da je put strašan, zaista nije – ukoliko vozite normalno. Moramo i da dodamo da slike ne mogu da prenesu koliko je zaista ovaj put veličanstven (makar onaj deo do jezera i malo posle) – zato svima savetujemo da makar jednom u životu izvozaju Transfagarašan. Iskustvo je zaista neprocenljivo.

Ako imate pitanja, utiske ili preporuke, pišite nam u komentarima – uvek nam je drago da vas čujemo.

Ako vam je ovaj vodič pomogao da isplanirate putovanje, možete da nas častite kafom i tako podržite Zajedno oko sveta. Sve vodiče pišemo sami, na osnovu naših putovanja, a vaša podrška nam pomaže da nastavimo da ih pravimo. Možete nas podržati i tako što ćete nas zapratiti na Instagramu.

Častite nas kafom ovde | Pratite nas na Instagramu

Hvala na čitanju – do sledećeg putopisa!