Transfagarašan – najlepši put koji smo izvozali

Transfagarašan (Transfăgărășan) je bio jedan od glavnih razloga zašto smo se ove godine uputili u Rumuniju – ovaj put se nalazi na skoro svim listama najlepših puteva na svetu, a Džeremi Klarkson iz emisije Top Gear ga je čak proglasio i najboljim putem ikad.

Iako ne možemo da tvrdimo da je baš ovaj put najbolji na čitavoj planeti, Transfagarašan je definitivno najbolji put koji smo mi izvozali, makar što se tiče pejzaža i prirodnih lepota. Što se tiče kvaliteta samog puta, tu nikako ne bismo mogli da se složimo sa Klarksonom.

O Transfagarašanu

Transfagarašan ili DN7C je drugi najviši asfaltni put u Rumuniji (najviši je Transalpina) – dugačak 90 kilometara, ovaj put se proteže nedaleko od Sibinja pa sve do sela Baskov nedaleko od Piteštija, povezujući Transilvaniju i Vlašku. Transfagarašan prelazi preko najviših delova južnih Karpata, preko planinskog masiva Fagaraš po kome je i dobio ime, a zbog svog geografskog položaja, najviše deonice ovog puta su zatvorene od oktobra pa sve do juna.

Imajući u vidu da je Transfagarašan zatvoren skoro čitave godine, možda se pitate zašto je uopšte i napravljen. Iako je danas Transfagarašan jedna od najpoznatijih turističkih atrakcija u Rumuniji, put nije baš izgrađen sa ovom namerom.

Naime, kada je Sovjetski Savez 1968. godine okupirao Čehoslovačku, tada novopečeni rumunski predsednik Nikolaj Čaušesku je mislio da ista sudbina čeka i Rumuniju. Kako bi se pripremio za napad Sovjetskog Saveza, Čaušesku je naredio da se napravi put preko Fagaraških planina koji bi omogućio vojsci da se brzo i lako kreće sa jednog na drugi kraj zemlje.

I pre ovoga su postojali planovi da se napravi put preko ovih planina, ali se uvek odustajalo zbog težine (i cene) ovakvog projekta. Međutim, nakon što je brana Vidraru napravljena, i put preko masivnih Karpata se činio sve izvesnijim. Izgradnja Transfagarašana je započeta 1970. godine, a iako je put bio zvanično otvoren 1974. godine, asfaltiranje je trajalo sve do 1980. godine.

Prvobitno je bilo planirano da put ima samo jednu traku, ali je na kraju srećom odlučeno da ipak ima dve. Tokom izgradnje puta, potrošeno je 6,000 tona dinamita, a zvanično je poginulo 40 ljudi – iako se veruje da je žrtava bilo mnogo više.

Čaušesku sigurno nije palo na pamet da će njegov put jednog dana biti proglašen najlepšim, najboljim ili najzanimljivijim na svetu – jer da jeste, verovatno bi insistirao da se zove po njemu. Iako planetarno poznat kao Transfagarašan, ovaj put, doduše, nosi nadimak Čaušeskuova glupost (folly).

Vožnja Transfagarašanom

S obzirom na to da nam je Sibinj bio prva baza tokom putovanja kroz Rumuniju, iz ovog lepog transilvanijskog grada smo i krenuli na vožnju Transfagarašanom. Od Sibinja do jezera Balea, najčuvenije tačke na Transfagarašanu, ima oko 2 sata – ali pod uslovom da se nigde ne staje (što je nemoguće). Od jezera do grada Kurtea de Arđeš do koga smo se mi vozili ima još oko 3 sata, ali ovo je opet procena bez stajanja. Mi smo onda od ovog grada išli u Brašov, za šta treba još jedno 3 sata, tako da ako planirate nešto slično, računajte da vam za sve ovo treba 10-12 sati.

Pošto na Transfagarašanu ima svašta da se vidi, mi smo pravili duže i kraće pauze bar jedno desetak puta. Ne računajući nasumične pauze, evo kod kojih znamenitosti smo se mi zaustavljali:

• Vodopad Balea
• Serpentine pre jezera Balea
• Jezero Balea
• Mali vodopad nakon jezera Balea
• Vidraru brana
• Poenari dvorac

Vodopad Balea je jedan od najlepših i najvećih u Rumuniji, ali je vidljiv samo iz daljine na Transfagarašanu (osim ukoliko nemate mnogo više vremena i možete da pešačite do njega). Mi smo se zapravo zeznuli i nismo stali na mestu odakle može da se vidi pošto smo se nadali da će biti još vidikovaca (a i verovali smo da nas Gugl mape vode u pravom smeru).

Dakle, da ne biste prošli kao mi i prešišali jedini vidikovac za vodopad, napravite prvu pauzu na prvom mestu gde uočite gomilu ljudi oko štandova. Ako kao mi produžite dalje, do mesta koje je na Gugl mapama označeno kao Balea jezero, završićete zapravo na mestu gde vodopad izvire – nama je i ovo bilo više nego impresivno, pogotovo zato što je to mesto i sam početak čuvenih transfagaraških serpentina.

Što se tiče serpentina, nema ništa što mi možemo da vam kažemo da dočaramo kako izgleda voziti se njima i onda ih gledati sa vrha Karpata – zato evo par fotki.

Kada se izvozaju serpentine, izbija se na drugo mesto sa gomilom, gomilom štandova. Ovo ovde izgleda kao pravi pravcati rumunski vašar i prilično je bezveze, ali s druge strane, možete da birate šta ćete da jedete i pijete (a i usput kupite raznorazne suvenire).

Ovde se parking plaća, ali nemojte da nastavite dalje kada ugledate sav ovaj šarenoliki haos pošto je tu jezero Balea, ledničko jezero na 2,034 metara nadmorske visine. Jezero je predivno i toliko prozirno da se u njemu ogledaju vrhovi planina, a nedaleko od jezera se pruža i najbolji pogled na serpentine.

Za jezero Balea se vezuje i legenda po kojoj je jedan pastir po imenu Balea tu negde uspeo da otera medveda, nakon čega je postao deo kraljeve garde. Tokom službe se nekadašnji pastir zaljubio u kraljevu kćerku – a i ona u njega. Nažalost, oboje su izgubili živote u oluji na dan venčanja, a meštane je toliko pogodila njihova priča da su odlučili da nazovu jezero po mladom pastiru.

Inače, za one avanturističkog duha, od jezera Balea takođe može da se ispešači do Balea vodopada – a može i da se stigne do najvišeg fagaraškog vrha (i najvišeg vrha u čitavoj zemlji), Moldoveanu, koji se nalazi na 2,544 metara nadmorske visine. Samo, imajte u vidu da ovaj poduhvat traje oko 9 sati.

Do Balea jezera može da se dođe i žičarom, što je ujedno jedini način da se ovde dođe kada je ostatak puta zatvoren (žičara počinje nedaleko od vodopada).

Put dalje vodi kroz Balea tunel, najduži tunel u Rumuniji, koji nije baš u bog zna kakvom stanju, a onda izlazi na drugu turu serpentina – maltene čim se izađe iz tunela, posle svega par minuta vožnje kolima, nailazi se na još jedan vodopad, s tim što je ovaj odmah pokraj puta. Vodopad u principu ne možete da promašite, ali ako niste 100% sigurni gde je, samo gledajte gde je velika gužva i gde ima lokalnih prodavaca i tu je.

Nakon što se prođe ovaj vodopad i kada se izvoza druga tura serpentina kreće malo manje interesantan deo Transfagarašana – ali odavde makar prestaju gužve pošto najveći broj turista ide samo do Balea jezera.

Odavde i kreće gusta šuma, tako da nemojte da se izenandite ako na drveću pored puta vidite obaveštenje da ima medveda u okolini. Na Transfagarašanu nije neuobičajeno da sretnete medveda (mi, nažalost ili na sreću, nismo sreli nijednog), a ako ga vidite da prelazi put, nemojte da izlazite iz kola i nemojte da mu dajete hranu (dešavalo se).

Sledeća stanica nam je bila Vidraru brana koja je stvorila istoimeno jezero kada je napravljena 1966. godine. Ovde smo se prilično kratko zadržali pošto i nema šta da se radi osim da se prošeta oko brane – izuzev jezera i brane, na ovom mestu još ima da se vidi prilično bezvezna statua Prometeja i to je to.

Put nas je dalje vodio do zamka Poenari, pravog Drakulinog zamka. Naime, svi znaju za Bran – koji je danas poistovećen sa Drakulinim zamkom zbog Brem Stokerovog horor romana Drakula, iako Vlad Cepeš i nema neke veze sa ovim dvorcem, a nema nikakvih dokaza i da je Stoker znao za postojanje Brana.

Poenari zamak je danas u ruševinama i retko ko do njega dođe pošto do ulaza u dvorac vodi oko 1,500 napornih stepenika. Dvorac je inače u ruševinama još od 17. veka, a za njega se vezuju mnoge bizarne legende – na primer, zet iranskog vladara Reze Šaha Pavalija je proveo noć u napuštenom zamku i rekao kako je između ostalog bio ujeden iako nije imao nikakve rane da to i dokaže.

U svakom slučaju, lako nam je da zamislimo da se nekome priviđaju stvari u napuštenom zamku na vrhu brda – a pritom ovo nije bilo koji napušteni zamak već zamak Vlada Cepeša. Nažalost, mi zaista nismo imali vremena da se penjemo do zamka, ali ukoliko vi to želite, na putu ima hotel u kome može da se prespava, a takođe imaju ture do zamka i iz Bukurešta.

Nakon kratkog zadržavanja u podnožju brda gde je Poenari, mi smo nastavili dalje sve do grada Kurtea de Arđeš. Što se više udaljavate od jezera, put postaje sve gori, da bi od brane već postao prilično drndav. Kada smo se domogli ovog grada, pratili smo Gugl mape u pravcu Brašova – trebalo nam je oko 3 sata da stignemo, a put prema Brašovu je još gori nego te poslednje deonice Transfagarašana koje smo izvozali.

To bi bilo to o Transfagarašanu. Iako možda na nekim fotkama deluje kao da je put strašan, zaista nije – ukoliko vozite normalno. Moramo i da dodamo da slike ne mogu da prenesu koliko je zaista ovaj put veličanstven (makar onaj deo do jezera i malo posle) – zato svima savetujemo da makar jednom u životu izvozaju Transfagarašan. Iskustvo je zaista neprocenljivo.

Da li ste izvozali Transfagarašan? Kakvi su vaši utisci – voleli bismo da vas čujemo u komentarima! Ako vam se sviđa naš blog, zapratite nas na Instagramu. Hvala na čitanju – do sledećeg putopisa!